Impostor sindrom: Šta je sindrom uljeza i kako ga prevazići?

Kada sam se prošlog meseca selila, bila sam pod ogromnim stresom. Našla sam se u ćorsokaku, što bi se reklo. Bila sam sama, imala sam mnogo posla jer sam se tek vratila s odmora, a nikako nisam uspevala da smirim misli, pa nisam bila ni zadovoljna onim što sam radila ili pisala. Osećala sam se kao da tu ne pripadam i da nisam dovoljno dobra. Ni za pisanje, ni za bilo šta drugo.

Dan pred selidbu nisam mogla da se suzdržim i počela sam da paničim. Kako nijedna od mojih drugarica nije mogla da dođe da bude sa mnom, morala sam da se suočim sama sa tim. Tada su mi misli bile zamršene, nisam verovala u sebe, mislila sam da će konačno izaći na videlo da su me kroz život vodile slučajnosti i da će se kula od karata srušiti.

Čak i sada, dok pišem ovaj tekst, povremeno se u moje misli ušunja jedan crvić koji mi kaže – Ti i ne umeš da pišeš. Kako si samo ubedila ljude da zapravo umeš? Mora da si imala sreće. Taj crvić se ne javlja samo dok kuckam nadvijena nad laptopom. On je bio tu u raznim oblicima i formama godinama unazad krojeći, poput pauka, mrežu koja mi nije davala da u potpunosti uživam u plodovima svog rada.

Kada naiđu ovi momenti, moje misli preplavljene su jednim “prosvetljenjem” da se iza svih mojih ispunjenih ciljeva, uspeha i dostignuća krije jedna farsa koju vidim samo ja i niko drugi. Kao da iz vida gubim sav trud koji sam uložila u bilo šta i potpuno ga negiram.

Završila sam fakultet, a i dalje sam uverena da je došlo do neke greške, da mi se samo posrećilo i da sam uspela da ih prevarim da sam dovoljno dobra da diplomiram. Isto je i sa poslom – neretko mislim da ne znam svoj posao i da sam samo ubedila sebe i ljude oko sebe da je suprotno. Jednostavno, ništa ja tu posebno nisam uradila, već sam samo imala sreće.

Kažu da deo problema rešiš kad priznaš da problem postoji. U to ime – priznajem. Imam problem i zovu ga sindrom uljeza (impostor syndrome). I znam da nisam jedina. Oko 70 odsto ljudi se ovako osećalo makar jednom u svom životu.

Izvor: @stevonlewismft

Šta je to sindrom uljeza?

Sindrom uljeza možemo definisati kao osećaj nesposobnosti i nekompetentnosti uprkos obrazovanju, iskustvu i dostignućima, a koji je iracionalan, praćen strahom da ćemo biti “otkriveni”.

Prvo spominjanje ovog sindroma datira iz 1978. godine kada su Polin Klans i Suzan Imes ovoj pojavi posvetile svoj naučni rad. One su tada na osnovu istraživanja u kom je učestvovalo 150 veoma uspešnih žena definisale fenomen uljeza kao iskustvo u kom žene osećaju da su prevaranti u pogledu svog obrazovanja i intelekta. Uprkos tome što su ih i kolege cenile, a one imale neosporne akademske uspehe, ove žene su ipak sebe videle kao uljeze, a svoje uspehe kao produkte čiste sreće.

Zbog čega su se tako osećale? Odgovor je da se sindrom najverovatnije razvio pod uticajem rodnih stereotipa i kulture u kojoj su ove žene odrastale. Naime, neretko su se žene smatrale manje ženstvenim ukoliko su bile uspešne na profesionalnom planu.

Ko je podložniji sindromu uljeza?

Iako se u prvi mah mislilo, i to baš pod uticajem ovog naučnog rada, da sindrom uljeza pogađa samo žene, nova istraživanja, objavljena tokom devedesetih godina, pokazala su da se sa sindromom prevaranta susreću i muškarci, bilo da su marketing menadžeri, glumci, direktori ili nešto sasvim drugo. Jedino što ih razlikuje od žena u ovoj situaciji je to što ih strah od reakcije i rodne norme najčešće sprečavaju da o ovakvim svojim osećanjima govore javno.

Bilo da su muškarci ili žene – ljudi koji su pripadnici određenih manjina možda su i najranjiviji kada govorimo o sindromu varalice, na šta posebno utiče diskriminacija koja se nad njima vrši.

Kako prepoznati sindrom uljeza?

Nisam stručna, pa ne mogu sebi da dajem dijagnoze, ali verujem da ni mene tokom životnog putešestvija nije zaobišla anksioznost. Barem u nekom obliku i u nekoj meri. Ona je jedan od simptoma koji mogu da ukažu i na postojanje sindroma uljeza.

Ima tu još očiglednih simptoma – od sumnje u sebe i straha da ćete biti otkriveni kao varalica do uverenja da je uspeh rezultat sreće ili slučajnosti. Osim ovih, u jednom sam se posebno pronašla – traženje potvrde od nekog vida autoriteta. Možda ne tražim potvrdu baš od autoriteta, ali neretko imam potrebu da “proverim” sa svojim prijateljima da li je nešto što sam uradila ili napisala iole dobro.

Kako on utiče na posao?

Moj posao se dobrim delom svodi na pisanje. I kao što sam već spomenula, nekad ne verujem u svoj talenat. Što sam više istraživala o fenomenu uljeza, uviđala sam kako mi je taj osećaj uticao i na posao i na pristup istom.

Ne kažem da težim potpunoj perfekciji, što je jedna od češćih pojava kod onih koji iskuse ovaj fenomen, ali jeste tačno da nekada imam nerealna očekivanja. Kod perfekcionista to vodi u problem – ili odugovlače sa radom (čuvena prokrastinacija) ili ne prestaju s dorađivanjem tog jednog zadatka koji su već uradili kako treba. Posao se onda gomila, a posledice su loše. To je pokazalo i jedno istraživanje Univerziteta u Salcburgu. Naime, osobe koje su iskusile ovaj fenomen imale su tendenciju da budu manje plaćene i nezadovoljne na poslu i s malom verovatnoćom da budu unapređene.

I najvažnije – kako ga prevazići?

Može li se uopšte prevazići ovaj izazov (da ne kažemo problem)? I te kako. Ključne reči su: raditi na sebi.

Zato, vratimo se na početak i na moju selidbu. Taj moj napad panike, kako ga zovem, nestao je postepeno. Počela sam da dišem duboko i govorim sebi da će sve biti u redu. Malo po malo, bilo mi je bolje. Misli više nisu bile zamršene i mogla sam da razmišljam racionalnije. Počela sam da se preispitujem. Da li je sve to u šta sam uverila sebe istina? Pa – nije. Daleko je od istine. U šta sam se uverila i kada sam nešto kasnije čitala o sindromu uljeza i tome kako ga prevazići.

Izvor: @storm_in_a_tea_cup_x

Jedan od načina je upravo preispitivanje sebe o svojim sposobnostima i kvalifikacijama. Ovaj sindrom nije nikakav bauk – da biste ga prevazišli, poželjno je i da se zapitate zašto ste uverili sebe da ne zaslužujete nešto kao što je, na primer, unapređenje.

Kada me je Brana pozvala da budem deo tima i pišem za portal, a kasnije unapredila u izvršnu urednicu, mislila sam da je pogrešila i da će i sama ubrzo to shvatiti. Meseci su prolazili i to se nije desilo. Sada znam da je iza tih misli bio taj crvić i da treba da prihvatim uspeh.

Upravo je prihvatanje uspeha i nabrajanje svih uspeha koje ste postigli još jedan od načina da se prevaziđe sindrom uljeza.

A ako patite i od surovog perfekcionizma i brinete kako ćete razočarati druge, vreme je da okrenete list. Umesto fokusa na to šta će reći drugi i da li ćete dobiti neku potvrdu od njih, preusmerite taj isti fokus na sebe.

Iako treba i da se preispitujete i sami sebi dižete samopouzdanje, neophodno je i da o svojim problemima razgovarate. To može biti bilo ko – od prijatelja do terapeuta. (Moj način je putem ovog teksta.)

Zato nemojte biti prestrogi prema sebi. Verujem da se svi mi suočavamo sa nekim svojim nesigurnostima. Kada čak i najuspešniji ljudi na svetu javno progovore da se osećaju kao varalice (jedna od njih je i Mišel Obama), to dovoljno govori da moramo biti nežniji prema sebi i saosećajniji.

Na kraju, sindrom uljeza i preispitivanje svoje kompetencije i ne mora nužno biti loša stvar. Svakako je bolje malo posumnjati u sebe s vremena na vreme i napredovati. Pogotovo ako uzmemo u obzir postojanje Daning-Kruger efekta – kada ljudi greškom misle i veruju da su znatno kompetentniji nego što to zaista jesu.

Da li ste nekad kod sebe uočili “simptome” sindroma uljeza? Ako još uvek niste sigurni da li ste možda nekad poklekli pred ovim sindromom, dr Klans je kreirala i test kojim sami možete da utvrdite da li imate karakteristike sindroma uljeza i u kojoj meri.

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on pinterest
Pinterest
Share on google
Google+
Share on linkedin
LinkedIn
Share on email
Email

Pročitajte još

One Response

  1. Naši su životi zbir raznih okolnosti, od kojih na neke ni ne možemo utjecati, tako da može biti da je nešto u našem životu produkt sreće. I to nije razlog da budemo nesretni, nego da to prihvatimo takvim kakvo jest – poklopile su nam se karte. Jer ako ne priznamo da je nešto npr. u našoj karijeri proizvod puke slučajnosti, nego želimo da to bude proizvod našeg znanja, umijeća ili truda, onda smo pomalo egoisti – ne mirimo se s tim da smo nešto dobili, nego želimo zaslužiti jer to onda nama daje veću vrijednost. S druge strane, postoje ljudi koji su zaista varalice, muljatori i koji su postigli xy stvari jer su se “snašli”. Da, sasvim je legitimno da osjećaju kako je njihov život farsa jer to on ustvari jest. Tako da to i ne mora uvijek biti sindrom, nego naprosto – iskreni smo prema sebi. Poanta je da život nije crno-bijel i da samo treba naučiti gledati i sebe i svijet realno i pomiriti se s tim da postoje i okolnosti. 🙂

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *