U svom najnovijem tekstu, Dragana nam nesebično deli savete kako da napustimo svoju zonu komfora i život udahnemo punim plućima. Poučena ličnim iskustvima i sopstvenim borbama protiv samonametnutih granica, ona nas bodri da konačno napravimo taj prvi i najteži korak i život preusmerimo u nepoznatom ali uzbudljivom smeru.
—————–
“Hoćete tamo da dubite na glavi”, pitala me je mama pre nego što sam otišla na svoj prvi čas joge. Rekla sam joj da nećemo, potajno se nadajući da sam u pravu i da će instruktorka imati razumevanja za nas koji preferiramo klasično stajanje, na nogama.
Jogu sam dugo odbijala, sa sigurnošću tvrdeći da “nije za mene”, što je bio odličan izgovor da se ne oprobam – jer, nije da ne smem, nego neću (to je, kao, mnogo bolje). Ma koliko joga podrazumevala smirenost i fokusiranost, a time i manje pritiska, oklevala sam bojeći se kako ću se snaći u toj meni sasvim novoj dinamici. Šta ako se prevrnem ili ne umem da uradim pozu ili su svi bolji od mene? Rešila sam da, za svoje dobro, ne razmišljam previše i da svom duhu i leđima dam malo predaha.
I znate šta? Iako sam daleko od prirodnog talenta, celo iskustvo uopšte nije bilo strašno kao u mojoj mašti.
Problem sa zonom komfora je što je uvek tu, kao stari, porodični kauč, sa već savršeno nameštenim ćebencetom i jastučićima, baš po mojoj želji. Previše je jednostavno vraćati se toj prelepoj rutini, strukturi koju obnavljamo svaki dan. Ipak, ovo neće biti još jedan u nizu motivacionih tekstove u kome ću u stilu zen mastera zaključiti kako je zona komfora beskorisno sidro koje zaustavlja promene i rast ličnosti. Zapravo, moje razmišljanje je podstaknuto postom na blogu Tea Time (koji svesrdno preporučujem) u kome Tea objašnjava da je izlazak iz zone komfora u tzv. zonu učenja više nego poželjno, ali i da se dešava da, zbog pritiska da često ili naglo izlazimo iz svoje rutine, nekad zagrizemo preveliki zalogaj. Ta teza me je navela da razmislim šta je za mene zona komfora, kako doživljavam izlazak iz nje i koliko često (bi trebalo) to da radim.
Na primer, smatram da prekid monotonije ne mora da bude ekstremna aktivnost, poput paraglajdinga. Takođe, ne mora da uključuje faktor blama, tj. prisustvo drugih ljudi. Za mene, svaka odluka da probam nešto novo, znajući da ću se osećati neugodno bar neko vreme, jeste iskorak iz zone komfora. Na primer:
- Svaki put kada se našminkam jače ili obučem elegantnije nego inače, bez ili sa posebnim povodom, znajući da ću se postideti od komentara poznanika, kolega, prijatelja;
- Svaka društvena situacija u kojoj provodim vreme sa ljudima koje ne poznajem dobro ili uopšte;
- Izbor filma/serije/knjige koji ne pripada žanru za koji znam da mi se dopada;
- Slanje mejla našoj Brani da je pitam da li bi želela da pišem za njen blog 🙂
Možda za neke ili čak za sve ove aktivnosti ne biste rekli da su naročito hrabre, ali za mene jesu, jer ja najbolje znam šta me čini nervoznom. Opet, neko drugi će ustuknuti od situacija u koje ću ja spremno ući. Pitanje je iskrenosti prema sebi, priznanja da nešto ne smemo i svesnog napora da to promenimo. Takođe, čini mi se da je veoma važno ne vagati previše – najveći prijatelj zone komfora je planiranje, jer pruža “racionalno” opravdanje da odustanete.
Izlazak iz zone komfora zahteva da pobedimo lenjost i prihvatimo strepnju, nervozu, neuspeh, stid, i izguramo. Svesna sam koliko to može biti izazovno ukoliko ste perfekcionista i želite da u svemu uspete iz prve, ali istina je da, kada znate da se prepuštate nečemu i ulažete najbolje od sebe, nema neuspeha, samo novih otkrića o svojim sposobnostima i ličnosti. Znam, odlično mi stoje ove ružičaste naočare 🙂
Osim pomenutih lekcija, izlazak iz zone komfora može da bude predivno iskustvo ukoliko ga podelite sa dragim ljudima. Sigurno u vašoj okolini postoje oni čijem se entuzijazmu i avanturističkom duhu divite, i koji bi pristali da im pravite društvo. Zatim, sigurno su oko vas i oni tihi, pažljivi ljudi sa kojima možete da podelite i time umanjite neprijatna osećanja koja novi poduhvati umeju da donesu. Razmislite o njihovim uzbudljivim pričama ili željama i predložite da ih proživite zajedno. Recite “da” na njihove “sulude” predloge i/ili se usudite da ih i sami osmislite. Možda neko vama blizak ide na jahanje, planinarenje, balet za odrasle; možda svake godine poletno planira velika putovanja ili istražuje lokalne manifestacije u zemlji, trenira za maraton, volontira. Svaka od tih aktivnosti je odličan povod za druženje i jedan iskorak koji će vas sigurno oplemeniti.
Ne definišite sebe tako da postavljate granice. “Nije za mene” možete da kažete onda i samo onda kada zaista nečemu date šansu. Samo, kako piše Tea, obratite pažnju da ne stavljate preveliki pritisak na sebe: da po svaku cenu morate da probate, a onda iz prve da budete najbolji. Svako ko učestvuje, pobeđuje.
Kada se na kraju dana vratite na svoj komforni kauč, on će biti malo prostraniji, kao da je pomeren u veću sobu ili presvučen novim štofom. Napunite baterije u toj “novoj normalnosti” koju ste za sebe osvojili, ustanite opet i protegnite svoje vidike. Idemo iz početka.
Šta je za vas zona komfora? Da li rado izlazite iz nje? Javite nam se u komentarima!
photo via PixaBay
*ovaj post nije sponzorisan
17 Responses
Sjajan tekst! 🙂
Hvala, Aleksandra! 🙂
Kada biste samo znali koliko mi je ovaj tekst “legao” u ovom momentu… Hvala Vam na tome!!! Apropo zone,gore pomenute ,ja tesko idem gde nikoga ne poznajem,iako imam neopisivu zelju.Jedna od takvih situacija bio je i Blog Open.Prijavila sam se ranije,sa odusevljenjem prihvatila mogucnost da budem tamo i … to je trajalo sve do momenta pre nego sto sam trebala da krenem,a onda frka-panika,potpuno sama, kako cu sada etc.Otisla sam, bila na otvaranju, a onda je stigla i Brana i “rasturila” me jednostavnom,motivisucom pricom o sebi i svom blog-u.Malo je reci da sam uzivala.U poslednje vreme borim se sa svojom zonom, nije nimalo lako,ali je mnogo dobro,koliko god da crpi energiju,mnogostruko je i vraca.Suma sumarum: vredi izaci iz te nase famozne zone,jer osecaj snage,energije i pobede je neverovatan.Dragana hvala Vam na tekstu,Brano hvala na predavanju,a i hvala i meni na “petlji”(btw. ovo ranije sebi nikada ne bih rekla)Izvinite na duzoj poruci.Veliki pozdrav samo napred
Draga Snežana, hvala što ste podelili svoje iskustvo sa nama, veoma nam znače ove reči podške 🙂 Samo hrabro napred!
Hvala Vam
Draga Snežana,
najpre, mnogo, mnogo hvala što ste se javili i sa nama podelili svoje iskustvo. Neizmerno mi je drago da sam imala iole udela u jednoj od Vaših malih a velikih pobeda. Naizgled to su banalnosti, a zapravo to su situacije koje nam mogu promeniti pogled na život. Drago mi je da ste i sami to shvatili, zato samo napred i samo još hrabrije!!! 🙂
Veliki pozdrav šaljem i veliko hvala što ste prisustvovali mom predvanju.
Brana
Hvala Vam na podrsci
Odlican tekst! Trenutno sam ususkana u zoni komfora i treba mi promena. Imam periode kada moram da je napustim, a kada nije moranje, naviknem se na nju i tako u krug, nazalost. Tesko je izaci iz nje, ali osecaj koji se javi nakon izlaska je neverovatan i utice pozitivno na samopouzdanje. Ipak, treba stvoriti naviku izlaska iz te zone, to je takodje tesko.
Draga Jelena, samo polako, malim koracima. Nije potrebno odvažiti se odmah na najveći poduhvat, najvažnije je napraviti prvi korak i oprostiti sebi sve potencijalne nesavršenosti. Nadamo se da te je ovaj tekst ohrabrio!
Odličan tekst.
Pre 8 godina kada sam upisivala faks spremala sam prijemni za pravni (jer je to bilo logično u tom trenutku). Međutim u poslednjoj nedelji, pred ispit ja sam se predomislila i umesto u BGu, završila u NSu na informatici. Od tada se sve promenilo. Više ne obraćam pažnju na to ko će biti tamo negde, jer sve što radim radim zbog sebe(na smeru je bilo samo par devojaka, niko iz moje generacije nije došao u NS, bukvalno je bilo kao da sam promenila državu, a ne grad)! Da nije bilo te odluke verovatno nikad ne bismo pokrenuli blog, o putovanjima da ni ne pričam… jer sam ja bila veoma povučena i ušuškana u toj zoni komfora ceo život.
Najbolje stvari se dešavaju kada izađemo iz te zone. Mnogo vremena mi je trebalo to da shvatim. U dubini duše znaš da je tako. Samo treba prelomiti. Jeste đavolski teško, ali što više to radiš, postaje lakše. I na kraju uvek shvatiš da uopšte nije strašno, već je zabavno!
Bravo za hrabru odluku i hvala što si je podelila sa nama!
Dragana,
vidim da je ustvari to cega se najvise plasimo kljucno za nas razvoj, hvala ti na ohrabrenju. I ja sam neko ko nema petlju a rado bih se upustila u nove avanture. Evo pod stare dane me zainteresovao dokumentarni film i mozda zvuci suludo ali ako imas pricu imas sve 🙂 zapravo uzecu kameru i realizovati svoju mini ideju….incognito za pocetak….posto i dalje imam problem sa razotkrivanjem, tako je bilo i sa pisanjem na pocetku, kasnije sam dala najblizim prijateljicama da procitaju i sada me verno prate, tako da slazem se da treba da budemo podrska i da se divimo svemu sto neko bice stvori jer je jedino kreativnost ono sto daje smisao i impuls zivotu….veliki zagrljaj od mene i vidimo se na jogi 🙂
Draga Julija, samo napred! Moram da priznam da je i sam se i ja dugo stidela da pokažem drugima šta pišem, ali je neverovatno dobar osećaj kada ljudi prepoznaju vaš trud i rad 🙂 Želim mnogo sreće i uspeha sa filmom!
Odličan tekst i hvala na tome :). Nekako drugačiji i osvežavajući bez preteranih motivacionih govora, jednostavan i iskren. Bravo! Nadam se da ćeš ćešće izlaziti iz svoje comfort zone i pisati za Branin Blog :).
Pozdrav, Marija
Hvala na čitanju i komplimentima :)! Želela sam da tekst bude autentičan i drago mi je ako sam uspela u tome. Hvala i na lepim željama, poradiću na istim 😉
Odlično, životno, istinito…i baš, baš inspirativno!
U ovo lepo, sunčano martovsko jutro ovaj tekst je pravi podsticaj da se sa osmehom na licu isplaniraju koraci i koraci za ” odšetavanje” iz te ušuškane zone u koju ćemo se radije i zadovoljnije vraćati posle svake male radosti priređene sebi. Hvala i veliki pozdrav!
Hvala, Aleksandra, na divnim rečima, i srećno u “šetnji” 😉