Mi deca sa stanice BeZOOsećajnost

U đačkom listu moje Gimnazije postojala je rubrika sa ’’biserima’’ učenika i profesora. Tu bi se objavljivali najsimpatičniji lapsusi iz prethodnog tromesečja, obavezno uz dopuštenje onog ko je lapsus izgovorio, ali nikad uz navođenje imena. Pošto sam radila na pripremi tog časopisa, znam da nam je bilo jako važno da se u toj rubrici nađu i lapsusi profesora, kako bi se pokazalo da smo svi skloni greškama, bez obzira na godine, obrazovanje i poziciju. To je bila jedna od onih svima dragih rubrika, a mnogi bi se ponosili što je baš njihova ”provala” tu završila.

Petnaest godina kasnije, dok čitam komentare na račun devojčice koja je pogrešno izgovorila ime knjige, pitam se šta bi domaća internet zajednica imala da kaže na bisere iz pomenute rubrike da su kojim slučajem izgovoreni u sadašnjem trenutku i zabeleženi kamerom. Imam utisak da bi neke od najsimpatičnijih uspomena iz tog doba postale razlozi da se nekome psuje ’’mater glupa’’, da se neko naziva ’’spodobom’’, a bome i  ’’kobilom’’, uz naravno generalizaciju ’’deca su nam glupa i nepismena’’.
 
Mislite da preterujem? Ne, samo citiram neke od komentara na ovu objavu. Kada se navedu ovako, van sigurnih zidina društvenih mreža, zvuče prilično surovo, zar ne? A zamislite tek kako zvuče osobi kojoj su upućene, a koja još nije ni punoletna?
 
Ako ne možete da zamislite, probajte da se setite svog najvećeg blama. A onda probajte da svoj blam smestite u nečiju objavu na društvenim mrežama, sa sve vašim likom na njoj i desetinama komentara ispod nje. Jeste li uspeli? Kako se osećate?
 
Da, baš tako – užasno.
 
Zanimljivo je da su komentare uglavnom ostavljale odrasle osobe. Osobe koje su delile video, takođe su odrasle. Dakle, do mene nisu došle objave njenih vršnjaka već mojih. Onih koji mogu da joj budu roditelji.  Kako smo došli do toga da ne vidimo problem u deljenju ovakvog sadržaja? Kako do sada nismo shvatili da verbalno nasilje stvara atmosferu u kojem se i fizičko nasilje smatra dopustivim. Da, ono vršnjačko nasilje kojeg su nam puna usta kada treba da govorimo o tome kako deca umeju da budu surova i kako moraju da znaju bolje. A šta je sa nama? I evo još jednog pitanja: od kada se dečije neznanje smatra stavkom koja je vredna javnog ismevanja? Izgleda oduvek, samo nismo imali društvene mreže da to i pokažemo. I ne, nemam ništa protiv društvenih mreža. Naprotiv, mislim da su ogolile našu prirodu bolje nego bilo šta drugo i hvala im na tome.  
 
Sinoć, kada sam se ove teme dotakla u svojim storijima, jedna čitateljka me je podsetila Ozane, hrvatske jutjuberke koja je zbog videa o pohovanim tikvicama doživela brutalne vidove nasilja: od verbalnog do fizičkog. Ponoviću: zbog videa u kojem je pohovala tikivce. Imala je tada jedanaest godina. Skoro se vratila snimanju, ali je i javno progovorila o svemu što je doživela. Neću vam prepričavati nejne reči, već ću vas uputiti na intervju u kojem je detaljnije pričala o tome.
 
Da se ovde ne završava strašni online sud, svedoče komentari ispod vesti o nestalim tinejdžerkama. Skorašnji primer je vest o nestanku devojčice iz Batajnice. ’’Opet neka sa dečkom pobegulja’’, bio je jedan od komentara. I to jedan od blažih. Ne staje se ni tu, pa smo tako imali nezamislive komentare na nagost devojčice koja je spasena iz stana u plamenu. Da, dobro ste pročitali. A i zašto da vas ubeđujem kada ste se i sami verovatno uverili u to da živimo u društvu u kojem se na vest o silovanju i dalje zamera ženi što se kretala sama ili nosila kraću suknju. Čak ni žrtve ubistava nisu pošteđene osude. Ako ne postoji empatija za takve pojave, kako da je tražimo za pogrešno izgovoren naziv knjige.
 
E pa, moraćemo da je tražimo. To je jedna od onih stvari koje nemaju alternativu. Dečije neznanje ne sme biti izvor nečijeg podsmeha. Dečije neznanje može biti samo podstrek da pomognemo, da ukažemo, da objasnimo. Nikad ništa drugo. Nikad. Isto kao što nikad žrtva ne može biti kriva. Ni za šta. Kada to utuvimo jedni drugima u glavu, imaćemo šanse da tim klincima, na koje se tako često i bezdušno ostrvljujemo, ostavimo malo bolji svet od ovog u kojem smo.
Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on pinterest
Pinterest
Share on google
Google+
Share on linkedin
LinkedIn
Share on email
Email

Pročitajte još

3 Responses

  1. Ovo boli. Jako. I pogađa me kao ženu, majku, čoveka. I ne čitam komentare vesti, jer ne mogu da razumem i podnesem. Pročitala sam ovaj tekst zbog autorke kojoj verujem i čije reči razumem. I verujem da nas je mnogo takvih koji ćutimo, a boli nas. Hvala, Brano!

  2. Bravo Brano!
    Drustvene mreze su dovele do toga da svako moze da iznese misljenje, izvrijedja itd. Jel to dobro, ne znam. Imamo stranice gdje se salju i prijavljuju recimo incidenti u saobracaju, izvrgavaju se ruglu obicni ljudi, koji i ne znaju da su se tu nasli i sl. Na objavu lokaknog medija o smrti od covida, a odnosila se na mog oca nazalost, ljudi su kacili saljive komentare i sprdali se na racun te izmisljene zaraze. Sve u svemu cini mi se da mnogo budala bleji po drustvenim mrezama, i ne zamjeri na ovim izrazima. To im je poligon za lijecenje svojih muka. Treba to sankcionisati, ali problem je u nama. I to zestok.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *