My Story Matters: 20 godina uz anksiozni poremećaj

Veliko hvala Avon Srbija timu koji je, znajući za moju borbu i priču, iskazao jasnu i jaku želju da je uvrsti u svoju kampanju My Story Matters u okviru koje žene iz celog sveta dele priče o velikim životnim izazovima i bitkama. Hvala na javnoj podršci za glasni razgovor na ovu temu, hvala na želji da skrenemo pažnju i na jedan drugačiji tip nege i hvala što imate sluha za ove i slične probleme!

Gledam u naslov teksta i čudim se brojki koju vidim. Zvuči tako dugo. I jeste. Predugo. A opet, kao da je sve juče počelo. Valjda je to tako sa velikim životnim borbama. Deluje da traju duže no što vreme kaže, a sećanja na njih su živa kao da je sve tek krenulo.

Malo me je stid što mi je ovoliko trebalo da tu borbu pretočim u reči. Istina, kad god sam bila u prilici, doticala sam se ove teme. To i vi, koji ste redovno uz moje objave, znate. Ipak, nikad nisam uradila ovo što činim večeras. Nikada vam nisam ispričala kompletnu istoriju svog anksioznog poremećaja. Razlog je jasan: bojala sam se takvog vida suočavanja. Dok mi je razgovor o ovom problemu oduvek išao lako, dotle mi je pisanje o njemu predstavljalo previše težak i emotivno iscrpljujući posao. Mada, nije bio problem samo u pisanju nego i u činjenici da će to biti tekst koji ću podeliti javno. Nikada mi nije bilo teško da u odgovorima na vaše poruke podelim svoje iskustvo. Ali to je ipak ostajalo između nas. Ovo je sasvim drugačije i baš zato to i moram da uradim. Moram da preskočim i tu poslednju prepreku i tako pomognem sebi, ali i svima vama koji bijete istu bitku i kojima je preko potreban saborac ili saborkinja. Tu sam! Evo me! Stižem da makar malo pomognem jer ako neko zna koliko je u ovom problemu važno znati da nisi sam, to sam ja.

Priča o mom anksioznom poremećaju zvanično počinje godinu dana nakon početka NATO bombardovanja 1999. godine. Nezvanično, verujem da je anksioznost kod mene bila prisutna i mnogo ranije.  Verovatno od kada sam postala svesna svoje okoline i okruženja. Naime, jasno se sećam da sam oduvek bila svesna realnih i manje realnih opasnosti koje mi prete. Za to su se nesvesno pobrinuli moji roditelji koji su oduvek beskrajno strepeli za mene i moje zdravlje. Zapravo, cela moja porodica (ovde mislim na onu širu) imala je takav odnos prema najbližima. Uvek se slutilo ono najgore. Razlog? Taj što se najgore i desilo koju godinu pre mog rođenja. Pogibija mog deda Stojadina, tragedija koja je ostavila duboku, bolnu i večito raskrvavljenu ranu na mojoj porodici. Oblak ogromne tuge i neizrecive patnje konstantno je lebdeo nad našim glavama i svi smo bili svesni nesreće koja je zadesila našu porodicu, čak i mi koji smo rođeni godinama nakon toga. Kao posledica tog momenta, u mojoj porodici se pojavila hronična strepnja za zdravlje i život nama najbližih.

Kad se neko ne bi javio, a obećao je, niko ne bi pomislio da se negde zadržao, već bi svi slutili da mu se nešto užasno dogodilo. Kada bi se neko razboleo, čak i od običnog gripa, strahovalo se da ne preraste u nešto ozbiljnije. Čak bi i banalnije situacije umele da budu ispunjene strepnjom od najgoreg: Pazi kako prelaziš ulicu! Ugasi bojler dok se kupaš! Ne naginji se preko terase! Život pod strepnjom i oprezom jer šta ako se najgore ponovi?

Da se razumemo, nikog ne krivim zbog toga, a najmanje svoje roditelje koji su verovatno najbolji roditelji koje sam mogla da poželim, samo bih da vam objasnim poreklo anksioznosti koja je okupirala moju porodicu. Kroz psihoterapiju sam, u više navrata, dolazila do spoznaje da strahovi sa kojima se borim nisu zapravo moji, već su usađeni, pa čak i genetski preneti. To je i bio razlog zbog kojeg sam anksioznost dugo doživljavala kao strano telo, stranu energiju i silu koja nema mnogo veze sa mnom. I to je verovatno najvažnija spoznaja do koje sam došla na psihoterapiji. Ali, hajmo redom.

Dakle, oduvek sam strepela, oduvek sam bila svesna raznoraznih opasnosti, otud nisam bila sklona nepromišljenostima i preteranom avanturizmu. Međutim, to me nije sprečavalo da imam srećno i bezbrižno detinjstvo. Makar ne do marta 1999. godine.  Nakon bombardovanja, koje sam u celosti provela u Aleksincu, gradu koji je tada podneo ozbiljne žrtve, a ja to sve propratila sa udaljenosti od 50 m vazdušne linije, kreću moji prvi nerealni strahovi. Počela sam da razmišljam o smrti i to posebno svojoj. Nekako mi je postalo jasno da se umire mnogo lakše no što sam to ranije mislila. Uspavljivala bih se sa mišlju: šta ako umrem u snu, a ujutru bih se budila presrećna što se to nije desilo. Ubrzo sam počela da razmišljam o smrti svojih roditelja i o tome šta bi ona za mene predstavljala. U glavi bi mi se odmotavali najgori scenariji i svi su delovali tako realno i ostvarivo, pa samim tim za mene prestrašno. Bojala sam se da ću svojim mislima prizvati nešto od tih dešavanja, da ću ja biti uzrok nekoj novoj nesreći.  A onda su stigle i misli o bolestima. Bezazleni bol u ruci postajao bi simptom raka. Bol u glavi, simptom tumora na mozgu. Uglavnom, svaki iole neuobičajen momenat bio bi znak najgore i teške bolesti. Sve sam ja to uredno delila sa roditeljima jer bih jedino tada osetila da misli prestaju da budu onoliko strašne koliko se čine. Istovremeno, živela sam jedan ispunjen život tinejdžerke koja je bila odličan đak, imala brojna interesovanja, nije propuštala druženja, zaljubljivanja i koja je, sve u svemu, bila srećna, samo sada nešto malo manje bezbrižna.

U tom periodu desiće se i moj prvi panični napad. Prvi susret sa do tada nezamislivim nivoom straha i uznemirenja za koji nemate adekvatno objašnjenje, a osećate ga celim bićem. Tek mnogo godina kasnije saznaću da je nivo straha koji osećate tokom paničnog napada jednak onom koji se dešava u momentu direktnog udesa – dakle u momentu suočavanja sa smrtnom opasnošću. Bila sam preneražena jer nikada ranije ništa slično nisam osetila: nestvaran pritisak u glavi, hladan znoj, žmarci celim telom, specifične senzacije u rukama i nogama i utisak da će se nešto izuzetno strašno dogoditi sad i tu. Mama je u tom trenutku bila pored mene tako da su moji roditelji od prvog momenta imali uvid i u taj vid moje borbe. Ali su i oni, kao i ja, bili ubeđeni da se tako nešto neće ponoviti. I nije, makar ne neko vreme, ali je u mojoj glavi ostalo veliko pitanje zašto je do toga uopšte došlo.

Tada počinju i moje strepnje da sa mnom, odnosno sa mojom psihom, nešto ozbiljno nije u redu. Postajem ubeđena da bolujem od nekog izuzetno teškog mentalnog oboljenja. Sve što ima veze sa tim – filmovi sa tom tematikom, knjige na tu temu, novinski članci, televizijski prilozi – postaju ozbiljan i uznemirujući triger za mene. Zahvaljujući uobičajenom medijskom narativu u okviru kojeg su mentalna oboljenja u tesnoj sprezi sa destruktivnim ili autodestruktivnim ponašanjem, počinjem da se pribojavam da ću i sama postati osoba koja može da naškodi sebi ili nekom u svojoj okolini. To je bio strah koji me je užasno mučio i te misli su mi ubedljivo najteže padale. Svaka vest koja bi do mene stigla, a bila je iz crne hronike, prerastala je u još jedan mogući scenario u kojem ću ja biti glavni akter. Godinama kasnije saznaću da je takav strah i te kako karakterističan za anksiozne osobe. Plakaću kao kiša zbog te spoznaje i doživeću jedno od najvećih olakšanja u svom životu.

Upravo u ovom periodu, a usled ozbiljnog mučenja sa ovakvim mislima, zajedno sa svojim roditeljima donosim odluku da popričam sa stručnjakom. Sa ove distance moram da priznam da sam jako ponosna na svoju tadašnju spremnost i odlučnost, ali i na svoje roditelje koji su ovaj potez predstavili kao nešto najnormalnije, što i jeste. Međutim, kada ste tinejdžerka i živite u malom mestu u Srbiji početkom dvehiljaditih, to vam se baš takvim i ne čini.  Ali, nije me bilo briga, ako ćemo pošteno. Samo sam htela da mi bude bolje.

Tako sam upoznala svog doktora Pavla, neuropsihijatra, kojem ću za života biti zahvalna. Objasnio mi je šta mi se dešava, šta su prisilne misli, šta je panični napad, kako od istog ne mogu umreti niti poludeti. Rekao je sve ono što mi je bilo potrebno da čujem. I imalo je efekta. Iz dana u dan nivo moje anksioznosti se smanjivao, misli su se povlačile pred nekim drugim, lepšim razmišljanjima i ja sam uspevala da manje-više neometano uživam u svojim srednjoškolskim danima.

Sve dok se i oni nisu završili, ja preselila za Beograd i anksioznost, zajedno sa ostalim ličnim stvarima, spakovala u svoj kofer, te ponela sa sobom.

Prvih šest meseci svog novog života bila sam presrećna. Sve je bilo novo, drugačije, prepuno izazova i uzbuđenja, prilično zahtevno i stresno, ali zapravo baš onako kako volim. Uspešno sam završila svoj prvi ispitni rok, stekla sam prve prijatelje među kolegama, grad sam sve više upoznavala i polako sam se opuštala. Po nepisanom pravilu, kojeg ću tek kasnije postati svesna, tek onda kada izazovniji period prođe, a moj organizam se opusti, anksioznost napada. A ovaj put se nije štedela. Stigla je najpre u obliku neke čudne, neobjašnjive i obuzimajuće tuge. Sećam se i momenta kada sam je prvi put osetila: na autobuskoj stanici u Aleksincu, sredinom marta 2007. godine, u momentu kada je autobus u kojem sam se nalazila kretao za Beograd, a ja gledala kako moj otac stoji na uglu sa kojeg bi mi još jednom mahnuo pre nego što bih ja krenula, a on ušao u auto.

Tuga nije prestala ni nekoliko dana kasnije, a onda je stigla strepnja. Zatim i ”crne misli”, kako sam ih tada nazivala. A onda, kao po šablonu, i napad panike. Samo što sam ovaj put bila sama. Ili sam se makar tako osećala. Naime, napad mi se desio u prepunom gradskom prevozu. Iako je oko mene bilo mnoštvo ljudi, imala sam utisak da sam potpuno sama, potpuno nezaštićena, prepuštena tom gradu u kojem me niko ne zna i gde niko neće hteti da mi pomogne. Celokupan strah i uzbuđenje zbog preseljenja u Beograd slili su se u taj napad panike zbog kojeg godinama kasnije neću smeti da uđem u gradski prevoz.

Zbog te situacije mama dolazi za Beograd sa planom da tu i ostane dok mi ne bude bolje. Nadali smo se da će to biti uskoro. Nažalost, nije. Ja počinjem da osećam ozbiljan strah od novog napada panike. Počinjem da osećam strah od straha. Istovremeno, počinjem da se bojim samostalnog odlaska do bilo koje lokacije, ali i samostalnog boravka kod kuće. Strah da ću ponovo doživeti napad panike dok sam sama postaje moja najveća briga i preokupacija. Srećom, moja odgovornost prema fakultetskim obavezama, moja želja da živim normalno, moje ambicije i planovi ni u jednom trenutku ne bivaju poljuljani ovim dešavanjima. Tako kreće moja svakodnevna borba da ispunim sve što je u planu, a u međuvremenu pobedim parališući strah. Svaki izlazak iz kuće bio je presija za koju niko nije znao. Svaki mamin odlazak do prodavnice bio je korak bliže panici, jer šta ako se desi dok je ona u kupovini. Svaki dan je počinjao uz anksioznost i uz nju se završavao, a ja sam ipak uspevala da završim sve obaveze, da se družim, izlazim, putujem, zaljubim. Primećujete li jedno pravilo: uz sve navedeno, i u tinejdžerskom dobu i na fakultetu, ja sam uspevala da živim život za koji sada, iz ove perspektive, mogu reći da je bio srećan i ispunjen. To smatram svojim najvećim životnim uspehom. No, rano je da pričamo o pobedama jer je najveći izazov tek dolazio. Pisao se rednim brojem 2012.

Uz ponovne konsultacije sa lekarom, podršku roditelja koji su se preselili za Beograd (ta odluka nije imala veze sa mojim problemom, ali je usled istog ubrzana), fakultetske obaveze i bogat društveni život ja uspevam da prebrodim još jedan ozbiljan anksiozni napad. To nikako ne znači da anksioznost u potpunosti nestaje. Naprotiv, ona je uvek tu, poput senke koja je u zavisnosti od dnevne svetlosti, odnosno okolnosti, manje ili više vidljiva. Ali ja nekako uspevam da se na istu naviknem i živim život uprkos njoj. Tako je makar bilo sve do perioda koji ću nešto kasnije definisati izrazom – kriza dvadeset i pete. Na šta sam tačno pod tim izrazom mislila opisala sam vrlo detaljno u jednom od svojih ranijih tekstova do kojeg ću ostaviti link. Pozvaću vas da pročitate taj tekst jer sublimira sve ono što me je u tom periodu užasno mučilo, međutim, istina je da u njemu nisam bila do kraja iskrena. Usled nekog suludog stida koji sam tada još uvek osećala nisam vam priznala da sam u tom periodu prvi put morala da posegnem i za farmakoterapijom. Naime, ovaj anksiozni napad počeo je identično kao prethodni. Nalet velike tuge, nalet strepnji i ’’crnih misli’’, ali onda i nalet paničnih napada. Da, množina. Dešavalo mi se i po pet napada dnevno. Budili bi me u sred sna. Trajali bi oko petnaestak minuta, završavali bi se užasnom groznicom od koje bi mi celo telo poigravalo, a onda bi mi se jako, jako spavalo. Bila sam potpuno paralisana. Više ni moj dom nije bio sigurno mesto. Osećala sam se hronično prestravljeno. Popila bih po koju tabletu za smirenje, ali one su donosile samo kratkotrajan efekat lažnog mira. Nakon nekoliko sati sve bi iznova počinjalo. Smršala sam skoro deset kilograma jer apetit hronično nisam imala.

U jednom od retkih boljih dana u tom periodu, kada sam osetila minimalno poboljšanje, odlučila sam da prošetam do obližnje prodavnice. I u ovom periodu nisam smela da ostanem sama kod kuće, a problem je predstavljao i samostalni odlazak bilo gde (u tekstu o krizi dvadeset i pete spomenula sam da me je mama pratila do škole stranih jezika koju sam tada pohađala, a tata bi me vozio dalje kada je to bilo potrebno). Ipak, dobila sam jaku želju da sama prepešačim tih 250 metara i sebi kupim neku glupost. Na nekih 20 metara od svoje zgrade stala sam ne mogavši da zakoračim ni metar dalje. Bila sam prestravljena. Predmet mog straha je uvek bio napad panike. Dakle, bojala sam se da će se u tom razmaku od 200 metara desiti napad i da neću imati koga da pozovem u pomoć. Tada sam shvatila da sam ja na korak od agorafobije i da pod hitno nešto konkretno moram da preduzmem. Kako smo tada živeli u Beogradu, nisam odmah mogla da zakažem razgovor sa svojim lekarom, ali sam zato odlučila da uradim ono čega sam se pre toga jako bojala: guglanje o problemu sa kojim se suočavam. I ne, to nije bila najprijatnija stvar jer vašem anksioznom mozgu svaki iole negativan podatak deluje kao scenario koji vam se upravo dešava. Srećom, nailazim na nekoliko foruma gde devojke opisuju iskustva slična mojim i jedna drugoj preporučuju knjigu Zbogom panici Džoa Berija. Iako je moj lekar ranije uspevao da mi objasni šta mi se događa, prvi put svoj problem istinski razumem čitajući tu knjigu. U njoj pronalazim naučna objašnjenja za procese u svom organizmu. Pronalazim opise strahova identične mojim, potvrdu da nisam sama u njima, tehnike da ih prevaziđem. Bio je to jedan od najvažnijih momenata na putu ka mom oporavku. Ali, bio je to dug put koji je podrazumevao i moj privremeni povratak za Aleksinac, jedino mesto u kojem sam se tada osećala iole sigurno. Razgovor koji sam tada obavila sa lekarom bio je drugačiji od prethodnih jer je ovaj put postalo jasno da sama neću uspeti da se izborim sa svojim problemom. Prepisani su mi antidepresivi, tačnije jedna njihova vrsta. U tom trenutku, tako izmučena i sebi neprepoznatljiva, rekla sam – šta god da je potrebno samo da se više ovako ne osećam. Negde u aprilu 2012. godine započela sam terapiju. Dve nedelje kasnije lekovi su počeli da pokazuju svoje prve efekte. Oko mene je počeo da se stvara neki nevidljivi štit. Odjednom su sve moje negativne misli počele da se odbijaju o njega. Odjednom se vratila želja da se bavim nekim prostim, svakodnevnim sitnicama. Odjednom, ja sam disala. Da, imala sam utisak da sam konačno prodisala. Ali ne u odnosu na ono što je bilo samo nekoliko meseci ranije. Imala sam utisak da prvi put, od svoje 13. godine, dišem bez tereta na grudima. Ja sam prvi put u 12 godina, a toga sam tek tada postala svesna, bila opuštena. Shvatate li vi koja je to presija bila? Nisam mogla da shvatim da ostali ljudi zapravo tako žive. Da je to uobičajeni osećaj, a ne ono što sam ja osećala. Nisam mogla da verujem da sam konačno ona stara ja. Ona koju sam već počela da gubim iz sećanja.

Nekoliko nedelja kasnije vratila sam se u Beograd. I dalje sam osećala strah od samostalnog boravka u kući i samostalnog odlaska bilo gde, ali sam u svakom drugom smislu počela da se vraćam redovnim tokovima. Otkrila sam trčanje koje mi je tada beskrajno prijalo. Vratila sam se svemu što me je nekada radovalo. Tog leta provela sam ponovo nekoliko nedelja u Aleksincu i to kod svoje baba Olge, namerno odvojena od roditelja. To je bio prvi veliki test u mom oporavku i položila sam ga sa maksimalnim ocenama. Prilikom tog povratka za Beograd, prvi put sam pomislila da se vraćam kući, a ne da idem za Beograd. Vrlo važna spoznaja za mene.  Koji mesec kasnije, započela sam vezu sa Nikolom koji mi je izuzetno pomogao da samostalno počnem da kontrolišem svoju anksizonst. Nije pristao da bude moj čuvar straha već me je bodrio da to ja sama sebi postanem. Isto su učinili i moji roditelji. Naslutili su da konačno imam onu snagu koja mi je ranije falila da se sam suprotstavim anksioznosti. I činila sam to. Svaki dan bih sebi postavila novi mali izazov. Ponovo sam sama vozila Beogradom. Bilo bi to najpre do bližih lokacija, a onda bih produžavala tu distancu sve više i više. Uskoro sam vozila sa jednog kraja Beograda na drugi. Nikada nisam uspela da prevaziđem strah od noćne vožnje (unosi mi nervozu to što su radnje zatvorene i na ulici nema mnogo ljudi, pa ne bih imala od koga da zatražim pomoć ukoliko mi ona bude bila potrebna), još uvek imam strah od mostova, poslednje fobije koja se javila te 2012. godine (šta ako me uhvati panika, pa izgubim kontrolu i skočim s mosta iz straha). I ne smem sama da vozim auto-putem ili pak magistralnim putevima jer sam na njima previše usamljena. Zanimljivo, u društvu mogu voziti i do Nemačke. I ne, nisam postala zavisna od lekova, nisam osetila nikakve nuspojave, nije se desilo ništa od crnih slutnji, sem što su one same po sebi nestale. Ali, ne brinite, umeju da se vrate. Najpre, vratile su se nakon vanrednog stanja. Brzo nakon konačnog ukidanja policijskog časa desio mi se užasan napad panike u kolima i tada sam prvi put osetila ono što se naziva derealzacija. Imala sam utisak da nisam tu gde jesam, da je sve oko mene nekako daleko i strano, da ne pripadam prostoru u kojem sam. To me je prestravilo jer se nikada ranije nisam suočila sa tim stepenom panike. Međutim, nakon prvog guglanja na ovu temu, videla sam da je reč o još jednom vidu anksioznog napada i uspela sam da i taj momenat racionalizujem i prihvatim kao još jedan apsekt problema na koji sam se već navikla. Doduše, dugo nakon toga nisam smela sama da vozim. Ali, taj događaj me je podstakao da konačno krenem i sa psihoterapijom. Istu sam praktikovala sporadično sa svojim lekarom, ali nikada u kontinuitetu i redovno. Osetila sam da je došao trenutak da se i na taj način suočim sa svojim problemom. Sjajnu psihoterapeutkinju pronašla sam iz trećeg pokušaja. Ovo napominjem kako bih vas podstakla da ne odustajete ukoliko iz prve ne pronađete nekog ko vam odgovara. To je i više nego očekivano. Moja poznanica mi je jednom prilikom rekla da se dobar psihoterapeut pronalazi teže nego dečko i ja se sa njom mogu samo složiti.

Kroz psihoterapiju sam bolje razumela uzroke svoje anksioznosti, spoznala sam sve njene oblike (neverovatno je šta sve zapravo spada u anksioznost), naučila sam kako da budem bolja prema sebi, kako da ne osećam krivicu zbog činjenice da ovakva borba iziskuje i pomoć sa strane. Pozabavila sam se više i onim delovima moje ličnosti koje zbog anksioznosti nisu dobijali previše pažnje. Sve je to bilo i više nego blagotvorno. Toliko da sam već u januaru od svoje psihoterapeutkinje dobila signal da nema potrebe da se družimo na nedeljnom nivou, već da to možemo činiti kada osetim potrebu za razgovorom.

Lekovi su tu kao opcija, ali ih ne konzumiram više. Ukoliko ponovo bude bilo potrebe za njima neću se ustručavati da im se vratim. To je moj izbor i ponosna sam jer ne dozvoljavam da me stid ili neopravdan strah kontrolišu. Ja sam ta koja je preuzela kontrolu. Godinama sam mislila da zbog nečega treba da se stidim ili osećam manje vredno, a onda sam se osvrnula na sve što sam postigla uz borbu sa anksioznošću i pratećom depresijom i shvatila sam da sam: završila fakultet kao dobar student, stekla sjajne prijatelje, sačuvala dobar deo onih iz ranijeg perioda života, započela svoj biznis, otvorila firmu, napravila medij po svojoj meri, okupila sjajan tim, kreirala fantastičnu zajednicu, započela vezu sa čovekom svog života i za istog se udala. I ne, sada neću biti skromna jer sam predugo sebe kinjila i nipodaštavala zato što sam, jelte, anksiozna. Da, jesam. I da, ume da bude grozno. I da, zbog toga sam konzumirala lekove. I znate šta, to me je izgradilo u ovo što jesam danas, a vala na to sam jako ponosna! I moji roditelji su. I moj suprug. I svi kojima sam draga. I niko od njih ni ne vidi tu anksioznost. Vidim je jedino ja, ali je odavno gledam kao saputnicu i saborkinju koja me je naučila da zastanem kad treba, da kažem ”ne” otrovnim ljudima i vezama, da kažem ”dosta” i ”ne može” kada je za to vreme, da kreiram život po svojim pravilima, a ne tuđim. Zbog svega toga sam je i zavolela. I konačno prihvatila. Kroz ovaj tekst to sam i osetila.

Kada me je psihoterapeutkinja pitala koji je moj najveći problem, odgovorila sam da je to anksioznost. Usledilo je pitanje šta bih uradila da je nema. I znate šta sam odgovorila – putovala bih više. “Izgleda da ona nije toliki problem kao što se tebi čini, ako bi to bila jedina promena”, odgovorila je. Tada sam shvatila – zaista nije. A znate li zašto? Zato što sam najpre ja, a onda i moji roditelji shvatili da jeste. Da neće otići ako mislim pozitivno, da nije tu zato što sam nezahvalna, da nije tu zato što sam razmažena, da ne treba da se pravimo da ne postoji jer ”šta će drugi reći”, da je zdravstveni problem kao i svaki drugi. Zahvaljujući svojim roditeljima koji su insistirali na razgovoru i na poseti stručnjaku, koji su sve vreme bili uz mene, koji su se preselili kada su videli da su mi neophodni, koji su najveća podrška koju mogu da imam, zahvaljujući lekaru koji je znao da mi objasni u čemu je problem, zahvaljujući dobroj terapiji i mojoj spremnosti da je ispoštujem, zahvaljujući mom Nikoli koji se nikad ranije nije susreo sa ovim, ali je polako učio o svemu želeći da mi maksimalno pomogne i da me ohrabri, to nije toliki problem. A mogao je da bude.

Zato, ljudi dragi, vi koji nemate ovaj problem, ne stigmatizujte one koji ga imaju, ne čudite se ako vam neko kaže da pije antidepresive, ne stvarajte tabu od problema sa kojim se suočava svaka druga osoba. Kao što neko od vas pije lekove za migrenu, tako je nekome od nas neophodan antidepresiv da rešimo svoj problem. Ne bežite od razgovora ovog tipa, ali nemojte ga započinjati savetima poput: Razvedri se. Shvatite da je ovo mnogo kompleksniji problem nad kojim mi nemamo uvek kontrolu. Edukujte se, čitajte, toliko je toga dostupno da vam pomogne ukoliko je neko vaš anksiozan. Nađite mu se i probajte da shvatite da se on bori sa ”osećajem smrtne opasnosti u pauzi za ručak” (jedna od najjačih rečenica knjige Zbogom panici) i da mu je potrebna vaša pomoć i podrška, a ne iščuđavanje, okretanje glave i ignorisanje. Problem tako neće nestati.

A vi, dragi moji anksiozni saborci, znajte da vas vaša anksioznost laže. Ne, neće se desiti ništa od tih užasnih scenarija koji vam se motaju po glavi. Ne, nećete umreti od napada panike niti poludeti. Nećete, garantujem vam. Ali, kada shvatite da vas sve ovo ometa u svakodnevnom životu, molim vas, obratite se stručnjaku. Preklinjem vas. Ne možemo sve sami, koliko god mislili da možemo. Samo razgovarajte sa nekim stručnim i verujte mi, to će već biti ozbiljan korak ka rešenju.

Ispisala sam 20 hiljada karaktera, a čini mi se da sam ispričala tek delić svoje priče. Nije bilo lako. Zato sam i prolongirala ovaj tekst godinama. Ali, znala sam da ovo moram da učinim. Dugovala sam to trinaestogodišnjoj Brani. I onoj sa sedamnaest godina. I onoj sa dvadeset i pet. Ali i svima vama koji razumete i osećate ovu priču. Priču koja je otkinuta od duše da nekim drugim dušama makar malo pomogne.

Na kraju, pozvaću i sve vas koji bijete ove ili slične bitke, da podelite svoju priču. Da na taj način započnete proces svog isceljenja, ali i pomognete onima kojima podstrek ovog tipa znači. To možete učinite upravo preko My Story Matters platforme koja je sa tim ciljem i pokrenuta. Ostavljam link na kojem ćete naći priče i svih drugih žena koje su odlučile da na ovakav način pruže jedna drugoj podršku. Pronaći ćete i moju priču. Neka vam ona bude podsetnik da verujete da ste mnogo jači od problema koji vas trenutno obuzima. Da nije sramota imati slabosti i zbog nje potražiti pomoć. To je zapravo odraz snage. I hrabrosti. A ako neko ima i jedno i drugo to smo onda mi koje se svakog dana borimo sa anksioznošću. Zato hajde da tu snagu i hraborst slavimo, jer verujte mi, one zaslužuju divljenje.

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on pinterest
Pinterest
Share on google
Google+
Share on linkedin
LinkedIn
Share on email
Email

Pročitajte još

10 Responses

  1. Svim Branama koje si pomenula- jedan veliki, jak zagrljaj…eventualno tost iz Han-a za ovo i sve ostalo sto radis, objavljujes, kreiras.
    Kada bi izmenili neka licna imena, mozda par vremenskih okvira i redosled situacija mogla bih opusteno da kazem da je ovo prica mog zivota.
    Posto nikako nisam do sada poslala reci hvale na ranije radove (#bilomiglupojbg) htela sam da kazem da sam dirnuta i ponosna na vise nivoa, da si zmaj, a evo sada i inspiracija da se jos nas prikljuci i podeli svoje iskustvo.. ❤️ Bravo!

    1. Draga Tijana,
      Najpre, oprosti što moj odgovor stiže sa manjim zakašnjenjem.
      Sve, sve, ali tost iz Hana, pa evo nemam reči! Dirnula si me na pravo mesto! 😀 Naravno, ne zbog tosta već zbog svega što je isti podrazumevao.
      Hvala do neba i nazad! Hvala na podršci, na praćenju, na divnim rečima! Najviše me obraduje podrška mojih kolega i koleginica sa faksa i mojih zemljaka i zemljakinja, tako da tvoj komentar za mene ima višestruk značaj.
      Žao mi je što delimo ovu borbu, ali i ona je za ljude.
      Veliki, najveći pozdrav i ako se sretnemo uživo nemoj da ti bude glupo da se javiš! 🙂 :*

  2. Hvala!
    Ja sam s ove druge strane – neko ko živi s nekim ko se bori s (teškim?) mentalnim oboljenjenjem. Čitam, istražujem, trudim se… ali padnem i ja, nisam svemoćna, i onda mi je lakše kada čujem šta prija, a šta ne prija nekome ko se bori (jer, u našem slučaju, on to tako teško verbalizuje, da nekad mislim da ta empatija, i nežnost, samo odmažu, i da je bolji malo grublji pristup, a onda vidim da ni to ne pomaže do kraja… uhhh).
    U svakom slučaju, ovo je prvi Vaš tekst koji sam pročitala, jer sam tek pre dva dana postala pratilac stranice nakon odslušanog podkasta na Originalu.
    Ništa nije slučajno!
    Sve najbolje ❤️

    1. Teško je svakom. Najpre onom ko kroz probleme ovog tipa prlazi, a onda i onima oko njega jer u ovakvim slučajevima stvari nikad nisu kristalno jasne, niti su crno-bele. I proniknuti u to nešto između, u to neizrecivo i teško opisivo je najteže. Zato je strpljenje ključ. I dobar terapeut. I istina, ima nešto u volji same osobe koja se sa problemom suočava. Kako se ta volja pokreće najvrednije je pitanje. Nema jasnog i preciznog odgovora, ali to ne znači da ga nema uopšte. Zato, polako i pažljivo. Samo nikad na silu. To zaista smem da tvrdim.
      Želim svu sreću i snagu! I nadam se da ćete uskoro i vi moći da uživate u onom ”posle”, kada se stvari konačno poslože, a na pitanja pronađu odgovori.
      Veliki pozdrav!
      Brana

  3. Rasplakala sam se čitajući. Ne jer sam videla sebe u tvojim rečenicama (mada se svakako borim sa anksioznošću i jedna etapa u toj borbi jeste bio rad sa psihoterapeutom) već zbog toga što su toliko snažne i iskrene. Hvala ti. Divna si i hrabra. Verujem da je ovo jedan od najvažnijih tekstova koji si napisala. ❤️
    P.S. Meni je jako pomogla i pomaže meditacija (ili mindfulness ili kako god da je nazoveš). Naravno, to nisam mogla da praktikujem kada je anksioznost bila na izuzetno visokoj tački, ali posle smirivanja izuzetno je doprinela mojoj dobrobiti.

    1. Hvala ti, draga Marija!
      Da, jeste jako važan, ako ne i najvažniji tekst koji sam ikad napisala.
      Ali, bilo mi je izuzetno važno da ga napišem i da na taj način obradim svoju borbu i problem.
      Da, meditacija je sjajna. Kao i svaki drugi način umirenja uma, ali je istina da zaista slabo pomaže u naletima jake anksioznosti i to treba da se zna, jer se neretko ljudi osećaju loše kada im ove, široko poznate metode ne pomognu. Dakle, dobre su, ali tek kada se vaš organizam na neki drugi, ozbiljniji način izbori sa problemom.
      Veliki pozdrav šaljem!!!
      Brana

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *