Priča o našem venčanju: organizacija porodične proslave

Za razliku od svadbenog outfita za koji sam od prvog momenta znala kako bi trebalo da izgleda, koncept proslave bio je, kako u mojoj tako i u Nikolinoj glavi, poprilično nedefinisan. Nikako sebe nismo mogli da zamislimo na klasičnoj, tradicionalnoj svadbi. Sa druge strane, svoju porodicu i rodbinu nismo želeli da izlažemo konceptima koji bi im izazivali nelagodu ili zbog kojih se ne bi prijatno osećali. Ujedno, zahvaljujući žurkama koje svake godine organizujemo, shvatili smo da bi upravo svadbena žurka bila varijanta koja bi najviše odgovarala našim prijateljima. Da, mnogo različitih ideja koje je bilo teško objediniti u jednu koherentnu viziju. Zato je krajnji dogovor izostao sve do maja ove godine.Tada smo konačno doživeli prosvetljenje shvativši da nas niko ne obavezuje da se ograničavamo na jednoj proslavi. I tako smo, u nekoliko minuta, odlučili da napravimo dve proslave: prvu, za porodicu i najbližu rodbinu, a drugu, sedam dana kasnije, za sve naše prijatelje. Shvatili smo da ćemo tako ne samo izbeći klasičnu svadbu, već ćemo uspeti da napravimo proslave po našoj meri, ali i meri naših porodica i prijatelja. Da, čekao nas je dupli posao, ali smo konačno bili sigurni da smo na pravom putu, a to je potiralo sve negativne aspekte ovakve odluke. Time smo započeli proces planiranja koji je, onda kada smo odlučili šta želimo, tekao (uglavnom) lako i brzo. Ovaj post posvetiću upravo tom procesu i organizaciji prve, porodične proslave, dok ću se u narednim postovima detaljnije pozabaviti svadbenom žurkom. Sve ovo kako bih iole pomogla vama koji ćete u ovom ili nekom budućem trenutku početi da planirate svoje venčanje, ili pak neki drugi vid proslave.  

Lokacija

Sećam se vrlo jasno da je bio maj 2017. godine kada sam Nikoli prvi put spomenula Klub književnika kao prostor u kojem bih volela da se venčamo. Oduvek sam obožavala sve u vezi sa ovim kultnim beogradskim mestom: njegov ambijent, mir, suptilnost, eleganciju, a posebno bogatu istoriju i činjenicu da su neki od najvećih velikana domaće umetničke svene upravo ovde provodili svoje vreme, zaljubljivali se, nazdravljali, tugovali, uživali u hrani slavnog čika Bude ispisujući istoriju ne samo ovog mesta, već i samog Beograda. Međutim, tada smo se oboje složili da je prostor sjajan, ali ne i dovoljno veliki za broj gostiju koji smo prvobitno imali na umu. Dve godine kasnije, kada smo doživeli ono pomenuto prosvetljenje, vratili smo se na lokaciju od koje je sve i krenulo. I nismo se premišljali više ni sekund. Samo smo držali fige da restoran bude slobodan na datum koji smo izabrali.

Imali smo sreće.

Dogovor je u prvi mah išao lako. Nažalost, nije se tako i nastavilo. Tokom leta struktura restorana se promenila usled čega su se promenili i uslovi zakupa prostora. Bili smo suočeni sa vrlo neprijatnom situacijom, a sve zbog činjenice da nismo imali pismeni i potpisani dogovor sa ljudima iz prethodne strukture. Uz mnogo pokidanih živaca uspeli smo da realizujemo prvobitan plan, ali smo na teži način naučili važnu lekciju na koju vam sada skrećem posebnu pažnju: za sve što se dogovarate tražite pismenu potvrdu. Posebno u slučaju restorana.

Ako izuzmemo ovaj momenat, sve drugo u pogledu restoranske usluge – od hrane, preko pića, do osoblja – bilo je perfektno. Modernizovani meni u kojem je napravljen sjajan spoj tradicionalne kuhinje sa aktuelnim trendovima u kulinarstvu, vrhunska karta pića i usluga starog kova kakva se danas teško nalazi, definitivno su obeležili tu prvu, porodičnu proslavu.

Pozivnice

Nakon što smo odredili lokacije (o drugoj lokaciji biće više reči u narednim postovima) i datume, trebalo je najaviti svim dragim ljudima da u svojim agendama zabeleže 22. i 28. septembar. Prvo smo to uradili klasičnim telefonskim pozivima, ali smo čvrsto rešili da uz njih idu i analogne pozivnice koje ćemo uručiti lično, naravno ukoliko smo fizički u mogućnosti. Za dizajn pozivnica angažovali smo devojku koja stoji iza Instagram profila pozivnice_creative koji mi je jednom prilikom preporučila moja prijateljica i koleginica Ljiljana Šipragić.

Odlučili smo se za jednostavnu, minimalističku i, naravno, crno-belu varijantu. Nismo želeli nikakav prateći tekst, ali smo pod obavezno želeli pečat sa našim inicijalima. Ispostaviće se da će to svima biti najdraži momenat.

Tokom avgusta i početkom septembra bavili smo se uručivanjem pozivnica. Želeli smo da trenutak poziva na venčanje bude sam po sebi nešto svečaniji, te i prilika da se družimo sa našim gostima pre nego što upadnemo u svadbenu haotičnost koja je neizbežna. Bilo je to napornih, ali i te kako divnih nekoliko nedelja. Videli smo sve drage ljude, sa svima podelili svoje uzbuđenje i radovali se njihovom iščekivanju. Da, trebalo je mnogo vremena i energije, ali mislim da nismo mogli na lepši način da ih iskoristimo. Stoga, ako se razmišljate da li da sve ostane na Viber poruci ili da ipak uložite malo više truda, ja bih vam od srca preporučila da odaberete drugu varijantu. Jer, jednom kad sve prođe, shvatićete koliko je zapravo bilo divno što ste taj istinski uzbudljiv period i na ovaj način podelili sa vama najdražima.

Dekoracija

Ponovo stižemo do segmenta oko kojeg nisam imala mnogo dilema. Zapravo ni u naznakama. Kako sam sa Marijom Marković, koja stoji iza studija Dekorater, u više navrata sarađivala (dekorisala je proslavu petogodišnjice mog bloga, moj trideseti rođendan, prazničnu BDW proslavu) i kako sam krajnjim rezultatom uvek bila prezadovoljna, znala sam da ona mora biti zadužena za taj segment naših proslava. Pored toga, činjenica da se poznajemo više od 15 godina i da imam puno poverenje u njen ukus i stil svakako je pomogla.

Od prvog momenta znali smo da želimo što jednostavniju dekoraciju u kojoj će dominirati zelenilo i beli detalji. Stolovi su poređani jedan pored drugog, tako da su išli u dužinu i bili ukrašeni po sredini. Uz dogovor sa Marijom odlučili smo se da preko belih stolnjaka stavimo sive ranere čija se boja slagala sa bojom restoranskih stolica. Preko svega, kao glavni dekorativni detalj, išle su grane eukaliptusa, a između njih sveće i po koji cvet lizijantusa.

Pored stolova, najvažiji deo dekorativne postavke bilo je mesto na kojem smo se venčali. Predivan kutak, ušuškan u donjem delu restoranske bašte, tačno ispred starog ulaza u Udruženje književnika. Za njegovu dekoraciju, pored Marije, bile su zadužene devojke iz Studija Tufna, ali i tim Cvetne kuće preko koje je naručeno zelenilo i cveće. Detalji poput fenjera i svećnjaka su Marijino privatno vlasništvo.

Velika kružna konstrukcija koju smo iskoristili za prikaz rasporeda sedenja takođe pripada Mariji. Ovo je jedno od zanimljivijih dekorativnih rešenja za koje mislim da vam može poslužiti kao dobra ideja. Dakle, umesto da neko lično saopštava gostima gde sede, odštampali smo tačan raspored sedenja i postavili ga tik pored ulaza u baštu restorana gde se i održavao ručak. Dizajn spiskova sa sedenjem bio je vrlo sličan dizajnu menia (za oba je bila zadužena Marija) koji su bili izloženi na tanjiru svakog od gostiju. Konstrukcija je bila ukrašena eukaliptusom čime su spoljni dekorativni detalji povezani sa onim unutar samog restorana.

Pažnju bih vam skrenula i na slavni ”Smederevac”, stalni deo eksterijera restorana koji smo iskoristili kao vrlo kreativno rešenje za odlaganje poklona. Naime, koverte su se ubacivale kroz jednu od ringli šporeta. Momenat na koji niko od gostiju nije ostao ravnodušan.

Muzika

Ideja da imamo dva benda rodila se kada i ideja o porodičnoj proslavi. Znali smo da u njenom prvom delu, tokom okupljanja gostiju i koktela koji je prethodio činu venčanja, želimo interesantan bend koji će laganijim, ali nikako dosadnim ritmovima ispratiti atmosferu i biti idealna uvertira za sve što je sledilo. Koliko se brzo rodila ideja toliko sam brzo našla način da je i realizujem.

Naime, nekih šest meseci pre nego što smo uopšte započeli planiranje venčanja dobila sam mejl od jedne drage Nine koja je želela da mi predstavi projekat koji je započela sa svojom prijateljicom i koleginicom Milicom. Njih dve, inače muzičarke i članice gudačkog kvarteta, pokrenule su agenciju za iznajmljivanje muzičkih ansambala, a za potrebe venčanja ili proslava drugog tipa. Predstavile su mi svoj sajt na kojem je detaljnije opisana njihova ideja i ansambli koje zastupaju. U momentu kada sam dobila ovaj mejl, nisam imala u planu nikakav događaj za koji bi mi bila potrebna ovakva usluga, ali sam u nekom delu svog mozga uredno smestila informacije o ovom zanimljivom projektu.

Tačno šest meseci kasnije, čim smo se dogovorili da prvi deo proslave isprati trio ili kvartet, setila sam se Nine i Milice. Kontaktirala sam sa njima, objasnila našu zamisao i na njihov predlog poslušali smo Fusion Quartet. Bilo je to upravo ono za čime smo tragali. Oduševili smo se pojavom, zvukom i repertoarom ovog elegantnog četverca tako da smo ga odmah angažovali za prva dva sata venčanja.

U drugom delu proslave želeli smo ansambl koji bi izvodio našu najlepšu narodnu muziku, ali bez električnih instrumenata i bubnjeva. Za razliku od potrage za kvartetom, ova je bila duga i bezuspešna. Prekinuta je jednog avgustovskog popodneva kada me je Jovana Tomašević  posavetovala da obratim pažnju na ansambl Skala koji je imala prilike da sluša na Kalemegdanskoj terasi. S obzirom na njeno bogato iskustvo sa svadbenim proslavama, a i na činjenicu da odlično poznaje i Nikolu i mene, čvrsto sam verovala u njen sud. Istog momenta sam putem Facebook stranice pronašla broj gospodina Borisa, frontmena asnambla Skala, pozvala ga i otkrila da su tog datuma, nekom ludom srećom, slobodni. Jedan sastanak i nekoliko razmenjenih mejlova kasnije, imali smo detaljan dogovor. Tek ću na dan samog venčanja, dok naši gosti budu oduševljeno hvalili Skalu, čuti od Jovane da je imala tremu da li ću biti zadovoljna muzikom. Ne samo da sam bila zadovoljna već se ispostavilo da je Skala, zajedno sa kvartetom, predstavljala jedan od najboljih segmenata proslave. Imali smo sreću da su oba benda činili maestralni muzičari, predvođeni sjajnim vokalima i da su i jedni i drugi držali do svog pažljivo odabranog repertoara. Kombinacija sa kakvom nema omaške.

Fotografi

Nakon što je Jovana punih šest godina beležila neke od naših najlepših poslovnih i privatnih uspomena, bilo bi zaista čudno, a za mene skoro pa nezamislivo, da se nije našla iza objektiva i tog dana. Iapk, bilo nam je važno da se njen suprug Đorđe i ona najpre osećaju kao naši gosti, pa tek onda kao fotografi. Ja nisam želela fotografije niti takozvanog ”spremanja”, niti onoga što fotografi zovu ”prvi susret”. Ništa mi od toga jednostavno nije bilo važno, a nije ni Nikoli. Na kraju smo odlučili da nemamo ni klasičan wedding session (fotografisanje na određenoj lokaciji) već da sve obavimo tu, na mestu gde ćemo se i venčati. I mislim da je to bila najbolja moguća odluka koja je maksimalno umanjila stres. Ovo je naravno stvar ličih afiniteta i isključivo je na vama kako ćete ovaj deo organizovati. Važno je da odaberete one fotografe čiju estetiku prepoznajete kao sebi blisku i da sa njima postignete precizan dogovor oko stavki koje su vam važne tog dana.

Detalji

I za kraj, dotaći ću se svih onih stinica koje da su falile niko ne bi primetio, ali koje, kada ih uvrstite u svoje venčanje, zapravo prave razliku. U našem slučaju to je bio onaj pečat na pozivnici, grančica eukaliptusa na tanjiru uz meni, sam meni koji nije morao biti odštampan ali smo ipak želeli da naši gosti tačno znaju u čemu uživaju. Mali ispis o istoriji ”Smederveca”, i ona kutija za prstenje na kojoj smo bili izveženi Nikola i ja. Urađena je u rekordnom roku i sve zahvaljujući Đukić dekor porodičnoj firmi koja se bavi ručnom izradom personalizovanih kutija za prstenje. Da, moglo je bez nje, ali je sa njom sve bilo tako slađe. Takvih detalja možete imati koliko želite. I nemojte ih zanemarivati ili potcenjivati jer kao i u slučaju odevnih kombinacija ili u uređenju enterijera prostora u kojem živite, tako i u ovom slučaju – detalji su ti koji prave razliku i priču čine ličnom i istinski vašom.

U odabiru svega navedenog učestvovali smo isključivo Nikola i ja. Što ne znači da smo se vodili samo onim što bismo mi tog dana želeli da slušamo, jedemo, posmatramo. Naprotiv. Temeljno smo mislili o profilu i godinama svojih gostiju i u skladu sa tim birali ono što smo mogli da pretpostavimo da će im se dopasti i sve to usklađivali sa našim afinitetima. Ne kažem da smo napravili perfektno venčanje, ali znam da smo uradili upravo onako kako smo nas dvoje želeli. U zemlji u kojoj se neretko pri planiranju venčanja nameću mišljenja i želje drugih, važno mi je da istaknem ovu činjenicu i podstaknem sve vas buduće mladence da istrajete u svojoj nezavisnosti prilikom organizacije.  To je jedini način taj dan bude zaista vaš (često spominjem ovu konstrukciju jer nam se upravo ona nameće kao imperativ, dok joj istovremeno toliko toga ne ide u korist). I da, to neretko iziskuje i finansijsku nezavisnost zato je važno da svoje planiranje ne bazirate samo oko gore navedenih stavki već i oko budžeta. Momenat koji se retko spominje jer je negde uvreženo mišljenje da venčanje treba da plate roditelji. I to je sasvim u redu, posebno kada mladenci nisu u mogućnosti da sami snose sve troškove. Ipak, finansijska zavisnost neretko vodi i do nekih drugih vidova uslovljenosti te imajte i to na umu kada pravite svoje planove, ukoliko vam je uopšte do takvih planiranja. A ako biste da se sa kumovima uputite do najbliže opštine i svu ujdurmu tu započnete i završite – samo napred! Sve dok je to vaš izbor i ničiji drugi. Do sledeće svadbene priče…

_{ALL PHOTOS BY JOVANA TOMAŠEVIĆ}

_{*ovaj post nije sponzorisan}