Da li se sećate kreacije koju je ponela Bela Hadid početkom oktobra prošle godine, a koja je nastala na samoj reviji, pred publikom? Devojčice u Srbiji imaju priliku da kroz Tink Punk radionice stvaraju takav e-tekstil, ali i e-nakit, neobične gedžete, gejming kontrolere, ali i da dizajniraju interakcije sa svetlom i zvukom. Ove radionice kreativne elektronike su namenjene devojkama iz srednjih škola, a cilj im je da ih, kroz zabavne i interaktivne projekte, uvode u svet STEAM oblasti. Polaznicama nije potrebno predznanje iz programiranja ili elektronike, samo ljubav prema ovim oblastima i volja za učenjem.
Inače, najsvežija istraživanja pokazuju da se tehnologijom u svetu bavi oko 26% žena, dok je procenat na vodećim pozicijama u tim oblastima daleko manji. Iako je na svetskom nivou ovaj broj u opadanju u poslednje dve godine, u Srbiji je sve više žena koje se bave informacionim tehnologijama i zanimanjima u okviru STEAM oblasti. Neka istraživanja su pokazala i to da većina devojaka do 35 godina odustane od programiranja zbog seksizma, ali je optimistično što postoje organizacije i ljudi koji rade na tome da motivišu devojčice, devojke i žene da ne odustaju od svojih snova.
Tink Punk radionice je osmislila i organizovala Katarina Popović, medijska umetnica, preduzetnica i mentorka u okviru programa IT Girls za UN Women, ali i u okviru Kreativnog mentorstva. Katarina elektroniku i programiranje koristi u interaktivnim instalacijama, a izlagala je u Londonu, Beogradu, Istanbulu, Ljubljani i drugim gradovima.
Prve besplatne radionice održane su 12. novembra, a držala ih je indie gejmerka i programerka Julija Makivić. Ona je i kreatorka igara i kreativna tehnološkinja koja svoje vreme deli između Beograda i Londona. Njene igre istražuju emotivnu razmenu čoveka sa računarima i načine na koje su naše emocije posredovane tehnologijom. Julija ima MFA iz kompjuterskih umetnosti sa Goldsmiths univerziteta, a njeni projekti predstavljeni su na različitim međunarodnim festivalima.
Sledeće besplatne Tink Punk radionice za devojčice održaće se 28. januara u Centru za promociju nauke “Mejker spejs” u Beogradu i prijave su još uvek otvorene! Postoji inicijativa da se u budućnosti ove radionice održe i širom Srbije. O svemu tome, razgovarali smo sa Katarinom.
BDW: Kada pomislimo na programiranje i uopšteno na IT, navikli smo da na tim pozicijama uglavnom viđamo muškarce…
Katarina: Postoje dve interesante priče koje treba znati da bismo videli celinu, a ne samo sadašnji trenutak. Prvi je da je kompjuterski program, pre nego što su kompjuteri i postojali, napisala Ejda Bajron, kontesa od Lovelesa, ćerka pesnika Lorda Bajrona. Kako Vikipedija navodi, njena majka je želela da učini sve kako se i ona ne bi bavila književnošću, pa ju je usmeravala na matematiku i nauku za koje je ona pokazivala interesovanje. Upoznala je Meri Somervil, prvu ženu članicu Kraljevskog astronomskog društva i priznatu matematičarku koja joj je sve vreme bila inspiracija.
I baš preko nje upoznala je Čarlsa Babidža, matematičara koji je nju impresionirao pričom o analitičkoj mašini. Kada je njegove spise prevodila na engleski, dodala je svoje beleške i opisala algoritam za analitičku mašinu za izračunavanje Bernulijevih brojeva. Upravo je to prvi kompjuterski program ikada napisan.
Druga priča počinje činjenicom da je do osamdesetih godina XX veka zastupljenost žena u tehnologiji i programiranju bila u stalnom rastu. Međutim, od tog vremena na ovamo beleži se osetan pad. I to se povezuje sa pojavom personalnih računara – onih koji se koriste kod kuće. A ti računari su bili oglašavani kao igračke za dečake i njihove očeve. I to su prvi koraci u nastajanju tech-bro ekipe. Kada su devojke, kojima su roditelji ređe kupovali kompjutere, krenule na fakultete, bile su u pat poziciji jer su njihove kolege već imale predznanje i društvo sa kojim su igrali igrice. Tu se stvorio dodatni jaz, ružne šale i predrasuda da “žene ne umeju sa tehnologijom”. Marketing je odigrao važnu ulogu u odvajanju žena od tehnologije i padu interesovanja za programiranje.
Samo ove dve kratke priče pokazuju šta je danas ženama u STEAM oblastima potrebno: da ih neko iz porodice ohrabri i da u njih veruje, da imaju vidljive uzore, dobru mrežu i svoju ekipu sa kojom se igraju sa tehnologijom. Ovo je potvrdilo i veoma zanimljivo Microsoft istraživanje iz 2018.
To je prvi razlog zašto sam pokrenula Tink Punk radionice elektronike za devojke i Discord zajednicu mentora i učesnica.
BDW: Koji su najčešći problemi sa kojima si se susretala ti, ali i druge devojke u Srbiji koje se bave tehnologijom? U kojoj meri stereotipi i diskriminacija gejmerki i tehnološkinja utiču na generalnu percepciju o svim tim IT granama kojima se žene i te kako bave?
Katarina: Ja dolazim iz kreativnih industrija i umetnosti i tamo sam se izuzetno retko susretala sa diskriminacijom te vrste. Prvi put sam je na svojoj koži osetila kada sam napravila startap i odjednom postala – female founder. Međutim, podaci pokazuju da u radnom okruženju postoji diskriminacija. Pimeri su pay gap, mogućnost napredovanja i percepcija žena kao agresivnih i nedopadljivih ako su ambiciozne. Tu bih dodala i značajno manji procenat investicija koje dobijaju osnivačice startapa. U samom gejmingu se pojavljuje i hiperseksualizacija gejmerki kao i različiti oblici digitalnog nasilja nad njima. Međutim, kako sga.rs istraživanje pokazuje, čak 30% radne snage u Srbiji čine žene u gejmingu što nas stavlja u vrh po svetskim standardima.
U školama je jako malo vremena posvećeno informacionim tehnologijama i programiranju. Kako bi trebalo poboljšati obrazovanje u ovom smeru u Srbiji?
Katarina: Nama se javila profesorka matematike iz VI gimnazije jer je videla Tink Punk radionice na mrežama i želela je da učestvuje kao predavač. U njihovoj školi postoji deo programa u vezi sa učeničkim preduzetništvom, a ona vodi svoje učenike i na takmičenja lego robotike. Za mene je ovo veliki znak da se nešto dobro i napredno dešava u srednjim školama. Upoznala sam i veoma kreativne profesorke na odseku tekstila u Dizajnerskoj školi – njihov pristup modernizaciji nastave i uključivanju tehnologije je impresivan posebno ako u obzir uzmemo ograničene budžete. Zbog projekata koje rade sa svojim studentima, na primer društvena igra koja se dešava u svetu Viminacijuma (osmišljena i realizovana sa sve pratećim marketinškim materijalom od strane studenata) ja sam poželela da se vratim u srednju školu! Zatim tu su sjajne profesorke iz Savremene gimnazije i ITS škole. Mislim da mi zapravo i ne znamo koliko se profesori bore da deca dobiju kvalitetno znanje.
Međutim, ono gde treba da gledamo i gde prestaje individualno zalaganje su sistemske promene: dostupnost moderne opreme, kompjutera i drugih alata u samoj školi i sadržaj udžbenika i programa. Koliko tu ima modernih znanja – da ne krećemo od BASIC-a, a učimo informatiku iz knjige, treba da se bavimo primenljivim i aktuelnim kompjuterskim jezicima.
Takođe, profesori i profesorke uglavnom rade besplatno, ako žele da kreiraju vannastavne programe u školi. Ovo bi svakako trebalo promeniti i kreirati programe koji ne podrazumevaju besplatan rad već dodatne fondove za ove ljude koji menjaju živote i karijere svojim učenicima. Prema istraživanjima profesorke i profesori koji ohrabruju i inpirišu su među najvažnijim faktorima koji odlučuju da li će se devojke otisnuti i ostati u STEAM oblastima.
Prema istraživanju iz 2019. godine, u Srbiji se programiranjem bavilo tek nešto više od hiljadu žena. Kakvo je stanje danas? Da li taj broj drastično raste ili je ženama neophodno ohrabrenje da se ovim poslom bave?
Katarina: Kada u Google ubacite: Koliko programerki ima u Srbiji, pita vas da li ste mislili na: Koliko programera ima u Srbiji. Ne, nisam na to mislila!
Uz još malo istraživanja pronašla sam ovaj podatak: prema uzorku od 23000 ispitanika u istraživanju koje je sproveo HelloWorld, oko 30.5% programerki je među onima koji se javljaju na oglase za programerske poslove. Ili kao što kaže ovaj zabavni naslov: Svaki treći programer je žena . Ovi podaci ne uzimaju u obzir frilensere, tako da je moguće da je broj još veći.
Ono što i praksa i israživanja pokazuju jeste da je podrška i dalje potrebna. U ispitivanju koje je uradila Girls Who Code organizacija 2019. godine, pokazalo se da polovina (!) ispitanica do 35 godina odustane od IT-ja zbog lošeg poslovnog okruženja: seksizma, rasizma, nedostatka mogućnosti da napreduju, naročito kada postanu majke.
Nama u Tink Punk ekipi je bilo važno da nas je od početka prepoznala baš jedna tech kompanija – Decenter i podržala nas zato što sa nama deli istu viziju: građenje boljeg sveta kroz dobro usmerenu tehnologiju. Od decembra TinkPunk podržava i Superklaster odličan 3 (ICT Hub, Srbija Inovira i USAID). Gradimo okruženje koje na pravi način otvara vrata STEAM-a devojkama da napreduju i usavršavaju se. Ne bavimo se brojevima i kvotama na silu već ohrabrivanjem i programima koji usmeravaju devojke da se profesionalizuju u STEAM sektorima kroz svoja interesovanja i steknu samopouzdanje zajedno sa veštinama. Interesantno je da Decenter organizuje i letnju praksu za studente i studentkinje.
BDW: Kako je baviti se medijskom umetnošću u Srbiji? Šta to tačno podrazumeva i koliko je ta grana razvijena?
Katarina: Recimo da je slično kao da se bavite traženjem zlata u reci, velikim sitom. Vrlo je retko i ne postoji prava umetnička scena za multimedijske umetnosti. Nema pravih prostora i galerija, a još manje tržišta za to. Pojavljuju se sporadično zanimljivi pozivi ili ih mi sami organizujemo. Projekat koji smo skoro realizovali bio je u okviru NS Evropske prestonice kulture. Nature&Art grupa sa kojom izlažem postavila je izložbu Biofilija. Izlagala sam interaktivni rad Liquid Sound gde ste glasom mogli da utičete na pokret vode i vizual samog rada.
Drugi aspekt bavljenja artom i tehnologijom su konkursi i rezidencije kojih zaista ima sve više, na evropskom i svetskom nivou i koji zaista daju šansu umetnicima da napreduju, izraze se i razviju svoje veštine. U Istanbulu sam 2019. godine, u okviru umetničke rezidencije Connecting Art koju je organizovao British Council, realizovala javnu interaktivnu skulpturu Komşu-Neighbor.
NFTokeni su otvorili jedna nova vrata za generativnu umetnost i time ćemo se baviti i na radionicama. Advertajzing nudi prostor u kojem možete da pravite komercijalne generative, interaktivne ili multimedijalne postavke za brendove. To može biti zabavan, mada sasvim drugi pristup u odnosu na umetničke postavke.
BDW: Iz vizure organizatorke Tink Punk radionice, šta očekuješ od tog procesa i koji su ti bili ciljevi kada si kreirala ovaj projekat?
Katarina: Ciljevi su da devojke kroz igru i kreativne projekte, u emotivno bezbednom okruženju za napredovanje i istraživanje, otkriju koliko mogu kada nauče da koriste alat koji jeste tehnologija. Imaće prilike da probaju softver i hardver i da vide kako utiču na stvaran svet oko njih i da promisle šta ih od toga svega zanima.
Drugi važan deo je da osete da je iza njih velika zajednica žena koje žele i mogu da ih podrže, ohrabre i inspirišu. Da nisu same na svom putu kada se odlučuju na koji fakultet da krenu ili koju dodatnu školu da upišu.
Želimo i roditeljima da olakšamo da razumeju da interesovanja njihove dece za gejming, dizajn i umetnost nisu zabrinjavajuća i da za njih postoji mesto u kreativnim industrijama i uspešne karijere. Potrebno je samo da ih usmere i ohrabre da uče prave softvere i druge alate koje nemaju prilike da uče u okviru formalnog obrazovanja. A mi smo tu da pomognemo.
Važno je kako pristupamo devojkama da ih zainteresujemo za tehnologiju. Kada pitam devojčice da li bi se bavile elektronikom – odgovor je uglavnom da nisu nikad i da ne znaju mnogo o tome. A kada ih pitam da li bi pravile elektronski nakit – sa sjajem u očima odgovore: Da! Ova dva pitanja su ista. Samo je pristup različit – u jednom pričamo o alatu, a u drugom o kreativnom projektu koji nastaje kada alat koristimo.
Poenta nije da imamo tech pour tech društvo nego da vidimo šta dobro i veličanstveno za zajednicu možemo da napravimo sa alatom koji su softver i hardver.
BDW: Na koji način bi trebalo ohrabriti devojčice da od najranijeg susreta sa informacionim tehnologijama nastave da se bave time ukoliko ih to interesuje i ukoliko se tu pronađu?
Katarina: Igrajte se sa svojim ćerkama, sestričinama i drugom ženskom rodbinom tako što ćete zajedno praviti svetleće i interaktivne objekte, sklapati geometrijske predmete, pametne kocke i lego… Pričajte o svemiru, pogledajte interaktivne predstave, vodite ih u Muzej nauke i tehnike. Ima tako zanimljivih STEAM igračaka dostupnih kod nas. Razvijajte im maštu i analitičko razmišljanje. Hajde da ne vodimo male devojčice na spa dan kada im je rođendan, da sede u kozmetičkom salonu i sauni, već da ih vodimo da rade naučne eksperimente, probaju Scratch program, prave digitalne igračke, crtaju u Photoshopu. Čitajte im knjigu o važnim ženama u istoriji (Goodnight stories for Rebel Girls) ili im skinite tu aplikaciju. Ohrabrite ih da se uhvate u koštac sa matematikom, fizikom i ako ne postoji u školi – usmerite ih na online platforme. Pomozite im da same rešavaju zadatke i da ne odustaju pred prvom ili trećom preprekom. Učinite im STEAM zabavnim. Posetite, na primer, brilliant.org. Ja sam se vratila učenju matematike preko ove platforme. Igrajte igrice sa njima!
Pošaljite ih na različite radionice, na primer tinkpunk.com gde mogu da probaju da leme, promišljaju i rukuju elektronikom i alatima, i iz kreativnog i iz vrlo praktičnog ugla. Za mlađe tu su i makerrobotics.rs, klikercentar.com i molekul.rs
Ako u porodici i postepeno u medijima promenimo poruke usmerene devojčicama i bar 40% prebacimo na kreativno učenje, pravljenje igračaka, predmeta i projekata – razlika će biti ogromna.
Fotografije: Neda Mojsilović
