Kako sam počela da cenim 8. mart

Da odmah raščistimo jednu stvar: biće ovo feministički post. Ali ne, u njemu neće biti mržnje prema muškarcima, u njemu neće biti stavova kako nam muški pol nije potreban (neopisiva glupost, odmah da se razumemo), u njemu neću veličati jednu stranu, a ponižavati drugu, u njemu niko neće biti u prednosti i niko neće biti potčinjen. U njemu, baš kao i u svetu u kojem živim, želim da sve bude ravnopravno, ali uz skretanje pažnje na nedopustive pojave koje se svakodnevno dešavaju, a i dalje prolaze nekažnjeno ili uz blago klimanje glavom i reči: ”Šta ćeš”. No, pre nego stignemo do suštine ovog posta, samo bih da na kratko objasnim pozadinu svojih stavova i ubeđenja čvrstih kao asfalt u Ulici Milunke Savić.

Osnova je, negde i razumljivo, postavljena u porodici. Spontano, usput, verujem i nesvesno, ali opet sasvim dovoljno ubedljivo da u svojoj glavi odavno raščistim šta su bitne, a šta manje bitne stavke na listi životnih dostignuća. Tako se obrazovanje na polju po mom izboru nekako samo iskristalisalo kao prvo na toj listi, poslovno ostvarenje odnosno finansijska nezavisnot od roditelja i svih drugih kao drugo, stambena nezavisnost kao treće i na kraju, zajednica sa osobom koja će me voleti, ali i poštovati u svakom smislu, i kojoj ću uzvraćati na isti način, kao četvrto. Deca, da, ali samo ako je prethodni uslov ispunjen.

Naravno, ne kažem da je ovaj redosled ispravan, niti da treba da važi za svakog, samo kažem da su u mom slučaju stvari bile i ostale ovako poređane. Moji roditelji mi nikada nisu nametali ovakvu listu, ali su svojim stavovima i razmišljanjima direktno uticali na nju. I beskrajno im hvala na tome, jer su me naučili da poštujem sebe, svoje ambicije, svoje želje i snove i da težim zajednici sa nekim ko će to isto znati da čini.

Kako to obično biva, jer sličan se sličnom zaista raduje, kroz život su me pretežno okruživale žene sličnog razmišljanja. Počevši od perioda srednje škole, preko fakulteta i posla, oko sebe sam imala žene koje su vrlo slično videle i vodile svoj život. I dan danas, većina njih ostala je verna istoj filozofiji, zbog čega sam beskrajno ponosna.

Ipak, tek sa začetkom bloga, počela sam da malo dublje i šire razmišljam o ovoj temi. Sećam se odlično i trenutka kada je do toga došlo. Blogovala sam možda godinu, dve i moja kratka kosa je već postala moj zaštini znak kada je na moju adresu stigao mejl u kojem je između ostalog bilo napisano i sledeće: ”Jako mi se dopada tvoja frizura, ali bojim se da se tako ošišam zbog reakcije okoline. Možeš li mi reći kako muškarci reaguju na tvoju frizuru, da li se u tom smislu nešto promenilo, da li misliš da si im manje privlačna?” Čitala sam iznova i iznova tih par rečenica, dok je u meni osećaj neverice zamenjivao osećaj tuge. Iskrene tuge zbog činjenice da jedna devojka ne želi da se odluči na banalan potez kakav je odlazak kod frizera zbog straha šta će muškarac reći kada iz salona izađe sa kratkom kosom. Nakon trećeg mejla slične sadržine, postalo mi je jasno: ovo nisu izuzeci, ovo je pravilo. Moj balon od sapunice se raspršio.

Od tog momenta i ja počinjem da se menjam. Počinjem aktivno da razmišljam o ovoj temi. Da detaljnije posmatram društvo oko sebe i način na koji tretira žene. Da uočavam šablone po kojima one postupaju, samo zato jer se ”boje reakcije okoline”. Da ih u prvi mah osuđujem, a odmah zatim osudim i sebe jer shvatam da nisu one krive, već društvo koje im je sve te stege i šablone nametnulo. U meni prvi put počinje da se javlja osećaj besa, pomešan sa voljom, ambicijom, željom i energijom da stvari menjam. Da pričam o njima glasno. Da sebe prvi put javno deklarišem kao feministkinju. Da budem srčana i nepokolebljiva u raspravama na ovu temu. Da dam makar neki doprinos promeni. I da, konačno, ovaj dan, 8. mart, počnem da gledam sa poštovanjem!

Danas, skoro 6 godina od pomenutog mejla i moje spoznaje da stvari nisu onakve kakvim sam ih ja zamišljala, onaj osećaj u meni je jači nego ikad. Moja potreba da se borim, takođe. Zato i pišem ovaj post. Zato i skrećem pažnju na ovu temu.

Jer, činjenica je da živimo u društvu u kojem se i dalje nasilje nad ženama toleriše.

U kojem se nasilnici opravdavaju, a žrtve krive.

U kojem su žene naučene da ćute i trpe, jer drugog izlaza nema.

U kojem je i dalje majka ta koja treba da odgaja dete, a otac tu da pripomogne. Kad stigne.

U kojem se žene osuđuju ako su ”karijeristkinje”.

U kojem žene i dalje nisu adekvatno plaćene za svoj rad.

U kojem su rukovodeća mesta i dalje uglavnom rezervisana za muškarce.

U kojem je legitimno da se na razgovoru za posao ženama postavi pitanje ”Da li imate u planu da uskoro zatrudnite?”

U kojem su izrazi ”baba-devojka” i ”raspuštenica” i dalje u aktivnoj upotrebi.

U kojem feminizam i dalje podrazumeva nešto negativno.

I u kojem se još toliko toga može dodati na ovu listu, zato pozivam vas da to učinite u komentaru na ovaj post i tako mi pomognete da ga udruženim snagama napišemo.

Jer, ponovo je važno da stanemo jedni uz druge. Da jedni uz druge, a ne jedna uz drugu, jer nema razloga da muškarce isključujemo iz ove borbe.

Skoro sam dobila pitanje: ”Kako tvoj Nikola podnosi tvoj feminizam?”. Moj odgovor je glasio: ”Odično! I on je feminista!”. I da, zaista je tako i beskrajno sam ponosna na to. Ali, da se razumemo, nisam ga ja takvim učinila, već njegovi roditelji. Kao što su mene moji.

Zato je važno da shvatimo da ova borba nije važna samo zbog nas, već i zbog naših pokolenja. Važno je da slavimo ono lepo što nam je ostavljeno u nasleđe, ali i menjamo ono loše. Da ne učimo ćerke da ćute i trpe, već da se bore za sebe i svoje snove. Da ne učimo sinove da su bogom dani jer su muškarci, već da su podjednako vredni kao i njihova sestra, prijateljica, devojka, buduća žena. Da se na nasilje ne okreće glava i šapuće: ”Pusti, ne mešaj se”,  već da se isto prijavi i na isto reaguje, najoštrijim kaznama. Da nam vesti svakog drugog dana ne počinju novom žrtvom partnerskog nasilja. Da kažemo ”stop” svemu što ne bismo voleli da i naša ćerka, sestra, majka doživi.

Zato, drage moje i dragi moji, srećan vam ovaj 8. mart! Dan koji je mnogo, mnogo više od lale ili karanfila koji će neko nekome pokloniti ili čestitati. I neka bude ovo samo jedan dan u nizu kada ćemo se svi zajedno boriti za bolje sutra žena i svih onih koji ih iskreno vole i još iskrenije poštuju.

Za kraj, u slavu svega gore napisanog, poklanjam vam nekoliko ilustracija koje možete iskoristiti kako vam volja (kao wallpaper za telefon, kao detalj za vaš radni kutak ili galerijski zid) . Autor istih je divna Sonja Stojčevski, novi član BDW tima. Očekujte detaljnije upoznavanje sa njom i njenim radom u jednom od narednih postova. Za sada, napomenuću da je zapratite na njenom sajtu, Instagram profilu i Facebook stranici. Uživaćete u njenom talentu!

illustrations by Sonja Stojčevski (patternsoclock.com)