Imam utisak da meseci traju beskrajno dugo i uznemirujuće kratko. Kada pomislim na događaje od pre dve nedelje, čini mi se da su se odigrali pre dvadeset i dve. Kada pomislim da je danas 1. oktobar, imam utisak da smo se juče radovali dolasku leta. Vreme mi teče u dva pravca i nijedan nije realan. Prihvatam stvari kakve jesu sležući ramenima jer ne mogu mnogo toga da promenim. Vreme je ovde samo jedan faktor. Količina dešavanja i informacija su ono što njegov protok uzurpira. U vrlo kratkim vremenskim intervalima dolazimo u dodir sa enormnom količinom informacija i to stvara pometnju u mozgu. Ali šta se po tom pitanju može uraditi? Za izolovanost sada je kasno. Postali smo zavisni od te gužve i galame. A bilo ih je u septembru samo tako.
Mnogo radovanja i mnogo strepnje – tako bih u najkraćem opisala ovaj mesec. Počeo je sa radošću zbog uspeha naših sportista i to onih čiji se uspesi mere malo drugačije – košarkaša.
O svojoj ljubavi prema sportu i o simbolici koju ima za ovo društvo i mene kao pojedinca, pisala sam u oktobarskom broju magazina Elle. Završila sam taj tekst optimistično se nadajući da će makar jedan mesec ove godine proteći u znaku lepih vesti i radosti. Kakva naivnost.
Dešavanja u Banjskoj vratila su me u srpsku realnost zauvek obojenu tenzijom, strahom, tragedijom. Ko zna koji put po redu život se zaustavio, strah nas je preplavio, a oni koji bi trebalo da znaju šta da čine poneli su se kao najveći amateri i neznalice. Par dana kasnije, sve se ponovo vratilo svojim tokovima, mrtve ljude smo brzo smetnuli s uma, mašina je nastavila da melje, a mi smo još jedno stanje šoka brže bolje potisnuli u dubine u kojima je već toliko toga zakopano. Bojim se dana kada će sve te traume isplivati na površinu.
I evo nas ponovo. Nadamo se da će oktobar biti bolji. Da će najavljeni decembarski izbori nešto promeniti. Da će Nova doneti bolje dane. Da će, da će, da će… A ništa se ne menja, dok vreme neumitno teče svojim čudnim tokovima.
Šta nam je činiti? Živeti u svojim mikrosvetovima? Bežati od svakodnevice? Tragati za lepotom na nekim drugim mestima? Pa, da. Ali samo jednim delom. Ostati na oprezu, ne odustajati od borbe, osvešćivati i sebe i druge, ali sve to dok jednom delu sopstvenog bića ipak pružamo utočište. Sigurno mesto. Zagrljaj. Nadu. Ne možemo bez svega toga. Poludećemo ako se i toga odreknemo.
Zato ja i vodim ovaj svoj BDW svet na način na koji ga vodim. Stalno između stanja borbe i mira. Stalno u borbenom stavu i stavu meditacije. Oba su mi neophodna za život. Za zdravlje. Za razum. Ako bez jednog ostanem, ostaću bez sebe. Na ovaj ili onaj način. A to ne mogu da dozvolim, koliko god volela makrosvet, odnosno svoju zemlju, na jednoj strani, te svoj mikrosvet na drugoj. Jedno bez drugog ne mogu i to nikad ne zaboravljam.
Nemojte ni vi.
Do sledećeg prvog u mesecu…