Kada probleme sa mentalnim zdravljem gledamo kao znak slabosti ili neuspjeha, a ne kao legitimno zdravstveno stanje, stvara se kultura koja stigmatizuje i odbacuje svaki razgovor i napor da se otvoreno priča o mentalnom zdravlju. Tako se anksioznost često pogrešno shvata kao trema, ljenost ili trenutno neraspoloženje, dok je u stvarnosti iscrpljujuće i dugoročno stanje koje zahtijeva stručni tretman.
Ipak, da mladi ne prezaju od rušenja stigme oko mentalnog zdravlja, dokazalo se još jednom, i to kroz rad male i posvećene grupe iz Pančeva Pneuma kreativni kolektiv, koja je odradila regionalno istraživanje “Mladi i anksioznost – o tome sme da se priča”.
Kada me je Nikola iz Pneume pitao da budem partnerka na ovom projektu, uprkos izazovima koje bismo imali zbog manjka budžeta, znala sam da je odlična prilika da iskoristim platformu Kritički i pozovem ljude da učestvuju u istraživanju koje ih se tiče i kojem je najiskreniji cilj da zaista posluša, a onda i odgovori na potrebe mladih.
Projekat “Mladi i anksioznost – o tome sme da se priča” realizovan je u dvije faze: istraživanje i serijal videa. Istraživanje mišljenja i stavova mladih o anksioznosti i mentalnom zdravlju bazira se na odgovorima dobijenim kroz online anketu sprovedenu u aprilu 2022. godine. U anketi su učestvovale 1894 mlade osobe iz Srbije, Hrvatske, Crne Gore i Bosne i Hercegovine, a dobijeni rezultati predstavljeni su u pdf dokumentu koji je objavljen na Svjetski dan mentalnog zdravlja (10. oktobra) prošle godine i dostupan je online na ovom linku.
Upravo na osnovu dobijenih rezultata osmišljen je video serijal, tako da odgovori na one potrebe na koje je u određenoj mjeri moguće odgovoriti kroz ovu formu. Prepoznate potrebe na koje serijal odgovara su: potreba mladih da znaju više o anksioznosti, da se skine stigma sa ove teme i da se o njoj otvoreno priča, da čuju iskustva svojih vršnjaka, da čuju stručna lica…
Cilj serijala je da na način prilagođen mladima pruži pouzdane i relevantne informacije o anksioznosti jer su tačne informacije i otvorena komunikacija o mentalnom zdravlju važan preduslov za razumijevanje izazova sa mentalnim zdravljem, a potom i adekvatno reagovanje.
Serijal obuhvata 9 kratkih informativnih videa u Q&A formi (pitanje i odgovor), napravljenih tako da odgovore na pitanja koja su mladi postavili u vezi sa temom anksioznosti (svaki od videa naći ćete u nastavku ovog teksta).
Projekat “Mladi i anksioznost – o tome sme da se priča” osmišljen je i sproveden od strane mladih koji su uključeni u Pneumu, kao volonteri na projektu ili kroz program volonterske prakse, a uz partnerstvo sa platformom Kritički.
U nastavku vam donosimo intervju sa nekima od sjajnih mladih ljudi iza ovog projekta: Nikolom Veljkovićem (videografom i omladinskim radnikom, koosnivačem Pneuma kreativnog kolektiva), Jovanom Jovanov (apsolventkinjom psihologije, članicom projektnog tima) i Sarom Dragić (apsolventkinjom psihologije, članicom projektnog tima).
Uvidjeli ste značajnost bavljenja mentalnim zdravljem i dobili veliki broj odgovora u anketi. Zašto je važno da se priča o anksioznosti?
Nikola: Zato što je anksioznost danas opšteprisutna u različitim oblicima. Zato što i dalje ne smemo da pričamo otvoreno o izazovima sa mentalnim zdravljem jer nije društveno poželjno pokazati slabost. Zato što postoji veliki međugeneracijski jaz između mladih i njihovih roditelja, pa mladi često u okviru primarne porodice ne dobijaju adekvatnu podršku. Zato što nisu svi mladi u prilici da finansijski priušte odlazak kod psihoterapeuta. Zato što se u školama emocionalna inteligencija i mentalno zdravlje ne obrađuju kroz kurikulum. Da ne pričamo o tome da je jedan psiholog na celu školu jako smešan odnos (čak i kada bi se uloga psihologa u školama ozbiljnije shvatala). I zato što mnogo znači kada te neko čuje, kada znaš da nisi sam ili sama i kada neko podeli svoja iskustva ili znanja na ovu temu sa tobom.
Sara: Dodala bih i da bi otvoren i slobodan razgovor na ovu temu, verujem, doprineo i oslobađanju ili barem smanjenju stigme kada su i neke druge teme u pitanju, a tiču se domena mentalnog zdravlja.
Šta biste izdvojili kao najzanimljivi dio projekta?
Nikola: Baš mi je teško da odgovorim na ovo pitanje, mnogo toga je bilo zanimljivo. Možda je teško poverovati, ali čak i naši online sastanci su često bili zanimljivi jer smo stvorili lep odnos i lepu atmosferu u timu. A generalno mi je zanimljivo stvarati nešto ni iz čega, to me uvek “radi”. Zanimljivo mi je bilo pročitati mišljenja mladih, iznesena tokom istraživanja. Zanimljiv mi je bio i proces planiranja videa, na sastanku kada si i ti, Nina, bila sa nama u Pančevu. Isto tako, saradnja sa 9 mladih i sa stručnim licima; bilo je veoma zanimljivo snimati stručna lica i porazgovarati sa njima. Svakako ta konekcija i saradnja sa drugim ljudima, deljenje entuzijazma u vezi sa nečim što vam je vrednosno podjednako bitno. Kad sam već kod ljudi, možda mi je najzanimljivije bilo da posmatram kako Danka, Sara i Jovana rastu kroz ceo proces, kako preuzimaju odgovornost, odgovaraju na izazove i raduju se svim malim pobedama.
Jovana: Definitivno bih izdvojila snimanje kao najzanimljivije, ali zbog samog upoznavanja stručnih lica i mogućnosti da sa njima pričamo na ovu i slične teme. Iako se ovo izdvaja po zanimljivosti u nekom “fun” smislu, ipak bih spomenula i čitanje odgovora mladih na našu anketu kao zanimljivo u nekom kognitivnom kontekstu. Imala sam osećaj kao da mogu da provirim kroz jedan prozor i vidim osećanja i situacije koje su se događale ovim mladim ljudima. Rekla bih da je to imalo vrlo inspirativan uticaj i definitivno je bilo potvrda da smo na dobrom putu kada je bavljenje temom mentalnog zdravlja u pitanju.
Sara: Za mene je svaka faza ovog projekta nekako na svoj način bila zanimljiva. Od prvih sastanaka sa Nikolom i postepenog građenja ideje i neke strukture razvoja projekta, pa sve do završnice i “hajpovanja” zbog objavljivanja videa. Izdvojila bih, kao i Jovana, snimanje i sastajanje sa samim stručnim licima, kao i kontaktiranje sa mladima, te to kako smo ih sprovodili kroz ceo proces njihovog dela snimanja. Na kraju, jedna od asocijacija na ovaj projekat, koju ću mislim uvek imati kada ga budemo u budućnosti spomenuli, jeste i naš timski “beg” u vikendicu blizu Novog Sada, kako bismo obradili podatke dobijene u anketi. Tada smo se kroz rad i posvećenost temi koja nam je svima važna, pre svega odlično povezali i još više zbližili, što je dosta dobro uticalo na dalji tok projekta.
A najteži dio projekta?
Nikola: Za mene je istraživanje definitivno bio najteži deo. Bilo nam je baš važno da čujemo autentične odgovore mladih, zato smo u online anketi ostavili 8 otvorenih pitanja. Kada to pomnožimo sa brojem ispitanika (1894) dobijamo preko 15.000 odgovora koje je trebalo pročitati, kritički analizirati, razumeti, pregrupisati i ispisati zaključke na osnovu svega toga. Sama količina posla je bila dosta teška i iscrpljujuća, ali s druge strane i odgovori koji su znali biti jako emotivni. Osetili smo da su mladi doživeli online anketu kao prostor da podele ono što im je važno i koliko god da nam je to davalo “vetar u leđa” jer je potvrđivalo da to što radimo ima smisla, istovremeno je bilo i emotivno iscrpljujuće. Pogotovo u toj količini i tim intenzitetom kojim smo to konzumirali.
Sara: Složila bih se sa Nikolom da je analiza samih odgovora, što zbog njihove količine i obimnosti, ali i zbog toga što je dosta njih bilo teško emotivno procesuirati. Mnogo mladih je delilo svoja i dobra i loša iskustva kada su anksioznost i tema mentalnog zdravlja u pitanju. Pored ovoga, svakako je bilo i manjih izazova na koje smo nailazili, ali nekako smo uvek, u okviru tima, uspevali da ih prevaziđemo i iz njih izvučemo neko ključno učenje (što Nikola često voli da kaže: Koja su nam ključna učenja bila ili zabeleži to kao ključno učenje!)
Šta vas je najviše iznenadilo u odgovorima?
Nikola: Možda me je najviše iznenadio sam broj mladih koji su želeli da podele svoje mišljenje, uprkos velikom broju otvorenih pitanja, što često u anketama ume da bude dosadno. Ali ovde to očigledno nije bio slučaj, naprotiv, često smo se susretali sa podužim odgovorima. Još jedna potvrda da je mladima bitno da pričaju o mentalnom zdravlju.
Jovana: Generalno, otvorenost mladih najviše. Nikako nisam očekivala da će mladi biti u tolikoj meri spremni da govore o svojim osećanjima, izazovnim situacijama sa kojima su se susretali i načinima prevladavanja istih. Iako su njihova iskustva sa stručnim licima u velikoj meri pozitivna, negativna iskustva koja su mladi opisivali su me posebno pogodila, te i više nego iznenadila. Sigurno da nisam bila svesna, a možda nisam ni htela da čujem i vidim, da postoje toliko neetična stručna lica. Da ne govorim o tome da se svako školuje za ono čime želi da se bavi. Odabrati pomagačku profesiju i svesno ne obavljati tu delatnost mi je, u najmanju ruku, nehumano.
U predstavljanju projekta javnosti, odlučili ste da komunicirate sa stručnim licima koji su dali odgovore na neka od najčešćih pitanja dobijenih u istraživanju. Kako je izgledala saradnja sa stručnim licima, da li je teško prebroditi taj generacijski jaz između njih i mladih?
Nikola: Da, baš nam je bilo važno da informacije koje šaljemo poteknu od stručnih lica. Sara i Jovana će uskoro biti diplomirane psihološkinje, njihov nivo znanja i interesovanja za temu kojom se bave je sjajan i dosta sam toga naučio radeći sa njima. Ali bilo nam je važno da pored toga uključimo i ljude sa višegodišnjim praktičnim iskustvom, a jedan od kriterijuma nam je bio “youth friendly” pristup, upravo zbog premošćavanja generacijskog jaza.
Jovana: Saradnja sa stručnim licima je bila odlična. Mislim da je negde sve prošlo onako kako i treba. Deluje mi kao da smo se prepoznali u vrednostima i vrlo brzo smo stupili u dogovore oko snimajućih dana. Iako su bili novogodišnji praznici Bojana, Milan i Vladimir su nam mnogo izašli u susret i napravili mesta u svom rasporedu i za ovaj projekat. Mislim da je sa obe strane po sredi bila istovetna želja da doprinesemo višem cilju i edukaciji mladih, pa smo zato i uspeli da zajedno napravimo sadržaj kakav smo želeli.
Ovo nije prvi društveno odgovorni projekat koji Pneuma radi. Upoznajte nas malo sa pozadinom vaše organizacije.
Nikola: Pneuma neformalno postoji od novembra 2019. godine, a zvanično smo registrovani u junu 2020. PNEUMA Kreativni kolektiv je udruženje koje okuplja kreativne stvaraoce, ali i ljude iz drugih sfera, aktiviste i mlade, radi zajedničke saradnje, međusobnog učenja i podrške, kao i rada na zajedničkim projektima koji za cilj imaju pozitivan doprinos razvoju društva. Smatramo da pojedinac najefikasnije može doprineti boljitku tako što radi ono u čemu je dobar. Zato želimo da naš doprinos damo kroz kreiranje smislenog multimedijalnog sadržaja, ali i kroz saradnju i različite aktivnosti sa entuzijastima i profesionalcima iz drugih oblasti, sa kojima delimo zajedničke vrednosti i interesovanja.
Takođe, mladi su nam važna ciljna grupa i većina naših programa namenjena je upravo njima. S obzirom na to da se nalaze u periodu života kada su im smernice i podrška najpotrebniji, smatramo da je jako važno podržati ih u tom procesu otkrivanja sebe, učenja i građenja nekog zdravog vrednosnog sistema. Zbog svega navedenog, u Pneumi smo pokrenuli program volonterske prakse kroz koji mladi imaju prilike da se razvijaju na ličnom i profesionalnom nivou, ali i projekat kao što je “Mladi i anksioznost – o tome sme da se priča”.
Kakvi su bili finalni utisci u vezi sa projektom? Kakav je feedback?
Nikola: Za koji dan treba da sednemo i prođemo kroz kompletnu evaluaciju celog projekta, ali na osnovu svega što smo do sada primetili, ja sam prezadovoljan. Još tokom istraživanja smo na osnovu odgovora mladih zaključili koliko njima znači prilika da podele svoje mišljenje na temu koja im je važna, a na koju, kako i sami kažu, nemaju toliko prilike da pričaju. Mnogi od njih su se zahvaljivali zbog samog pokretanja inicijative. Takođe, zadovoljni smo i zbog toga što su reel-ovi u okviru serijala puno puta “sačuvani”, što znači da su mladi stvarno prepoznali informacije kao relevantne i njima bitne. Mislim da je ta informacija najbitniji fidbek za ono što smo hteli da postignemo.
Kako je ovaj projekat uticao na vas?
Nikola: Prvo, puno smo naučili kroz proces. Što kroz iskustvo i greške, što kroz istraživanje, razmenu mišljenja, znanja i različitih perspektiva, ili saradnju sa različitim ljudima. Kako i sam imam izazove sa anksioznošću s vremena na vreme, neke stvari koje sam saznao radeći na projektu su mi značile u praksi. Pomogle su mi da osvestim zbog čega se u određenim situacijama osećam onako kako se osećam. Dolazio sam na seanse sa svojim terapeutom sa novim uvidima i pitanjima do kojih sam došao tokom rada na projektu. Drugo, nakon svega što smo uradili, svih rezultata, reakcija i lepih trenutaka kroz koje smo prošli, a sve to iz želje da napravimo nešto što ima smisla, stvarno se osećam ispunjeno i zadovoljno. I vidim potencijal za dalje projekte jer nam je ovo iskustvo definitivno dalo krila za neke nove poduhvate.
Sara: Uh, definitivno pozitivno i to na više nivoa. Omogućio mi je pre svega da se osvrnem na grupu ljudi kojoj i sama pripadam, a to su mladi, i to ne samo na mlade iz moje zemlje, već i iz zemalja regiona. Doneo mi je bolje razumevanje onoga sa čime se oni susreću u svom svakodnevnom životu i kako to utiče na njihovo mentalno zdravlje. Doneo mi je neke nove ideje i želju da nastavim da se bavim ovom temom i kroz buduće projekte. Još jednu neizostavnu stvar bih dodala, a to su divna poznanstva sa ljudima koje ova tema zanima, važna im je i ozbiljno je shvataju. Na kraju, ovaj projekat je učinio da se osetim kao da sam učinila nešto korisno za zajednicu i kroz njega sam, zajedno sa svojim timom, uspela da dam svoj mali doprinos u pogledu destigmatizacije bavljena mentalnim zdravljem i razgovora o tome, što mi je dosta važno.
