Priprema za dodelu Oskara: Godina žena

Malo buntovništva nikad nije na odmet, posebno ako je sa dobrim razlogom. Tako su i u ovoj sezoni crvenog tepiha dame sa velikih ekrana rešile da glasnije ukažu na mračnu stranu filmske industrije, u ime svih onih koje nemaju priliku ili ne smeju da podignu glas.

Šoubiznis je prljava igra, ali mi ćemo danas govoriti o umetnosti i o ženama koje se svojim radom bore protiv predrasuda. Možda to nije uvek glamurozno, ali je ništa manje zlata vredno.

Iza kamere

Da li ste znali da je bilo potrebno da prođe 89 dodela Oskara kako bi jedna žena bila nominovana za najbolju kinematografiju! To je jedina kategorija, osim nagrade za glavnu i sporednu mušku ulogu, u kojoj su do sada bili prisutni samo muškarci. Ove godine, u istoriju će ući Rejčel Morison, koja je pomenutu nominaciju osvojila za film Mudbound.

Kao gledaoci, kinematografiju obično primećujemo nesvesno, kao neraskidivi deo priče. Štaviše, kinematografija je dobra kada je ne primećujete. Osvetljenje, boje, kontrasti čine da scene izgledaju onostrano ili sasvim svakodnevno, a da o njima ništa nije izrečeno.U filmu Mudbound osetićete sunce koje prži i plodnu, tešku zemlju i patinu od prašine. Znaćete da je priča smeštena u prošlost i pre nego što primetite kostime.

Film paralelno prati život dve američke porodice, crnačke i belačke, tokom i neposredno posle Drugog svetskog rata. U Misisipiju su rasizam i nagon za preživljavanjem snažne sile koje oblikuju odnos između ljudi različite boje kože, ali nesreća i osećanje nemoći ne štede nikoga. Naziv filma je sasvim odgovarajući – priča je teška, vuče se, ali odlična glumačka postava uspeva da je iznese.

Još jedna istorijski značajna oskarovska nominacija stigla je za Gretu Gervig, koja je zamenila glumački kostim za režisersku palicu u filmu Lady Bird. Osim što je tek peta žena koja je dobila priliku da se takmiči za najbolju režiju, ona je u trci i za najbolji originalni scenario.

Lady Bird se najbolje može opisati kao ljubavno pismo devojaštvu. Glavna junakinja (po kojoj je film dobio ime, u tumačenju Serše Ronan, nominovane za najbolju glavnu ulogu) je devojka koja najviše na svetu želi da bude “tamo gde se nešto dešava”. Ona je neobična, bistra i uporna do granice tvrdoglavosti. Posebno je dirljiv njen odnos sa majkom, koja na specifičan način pokazuje ljubav i brigu za svoju ćerku. Iako je u pitanju ko-zna-koji-po-redu američki tinejdžerski film, ništa u njemu nije tipično – čak ni katolička škola koju protagonistkinja pohađa – što je veliki uspeh za ovako izakan žanr. Topla preporuka!

Velika imena velike iluzije

Sa ulogom u filmu The Post, Meril Strip je ove godine oborila sopstveni rekord sa 21. nominacijom za zlatnu statuu (na dalekom drugom mestu su Ketrin Hepburn i Džek Nikolson sa po 12 nominacija). No, uprkos njenoj neospornoj veštini, uloga Ketrin Grejem i sam film ostavili su tek mlak utisak na mene.

Film se bavi legendarnom pričom američkog istraživačkog novinarstva o “curenju” Pentagonskih papira, dokumenata u kojima je otkriveno da su SAD svesno nastavljale rat u Vijetnamu uprkos velikim porazima. Izveštaje na osnovu ovih dokumenata je prvo obelodanila redakcija lista New York Times, ali nakon što im je zabranjeno dalje objavljivanje, Washington Post je dobio priliku da preuzme njihovu ulogu. Ketrin Grejem se kao vlasnica novina našla između dve vatre – pritiska u vezi sa izlaskom novina na berzu i novinarske dužnosti njenih urednika.

Ipak, napetost u filmu se jedva nazire – možda i zbog toga što je gledaocima mahom već poznato kako se priča završava. Za razliku od filmova slične tematike, kao što su Spotlight ili All the President’s Men, koje se prevashodno bave mukotrpnim prikupljanjem građe za novinski članak, The Post deluje maltene salonski. Zapravo, situacija je bila mnogo dramatičnija. Sam Ben Bredli, glavni urednik Posta, navodi u svojoj autobiografiji koliko je odlučnost Ketrin Grejem u tom konkretnom trenutku učvrstila poverenje između nje i redakcije i utrla put za sledeće značajne istraživačke priče. Žao mi je što to u filmu nije toliko očigledno.

Potpuno suprotan utisak ostavio je film Three billboards outside Ebbing, Missouri, na čelu sa glumicom Frensis Mekdormand, nominovanom za najbolju glavnu ulogu. Ona tumači Mildred Hejz, ogorčenu majku koja zahteva od policije da po svaku cenu reši slučaj ubistva njene ćerke. Ona koristi tri krvavo crvena bilborda da pozove na odgovornost šefa policije Bila Viloubija (Vudi Harelson, nominovan za najbolju sporednu ulogu).

Iz ove perspektive, lako je stati na stranu Mildred, ali ovaj film ne bi bio toliko dobar da su okolnosti toliko jednostavne. Njen bes vrlo brzo okreće i njene susede i gledaoce protiv nje. Njen ledeni pogled i čelična vilica glasniji su od bilo koje psovke, a ona nije tip osobe koja se zaustavlja na rečima. No, ovaj film se gotovo podjednako bavi i sudbinama sporednih likova, pomenutog šefa policije koji se suočava sa sopstvenom životnom dramom, i njegovog kolege, konstantno alkoholisanog i agresivnog oficira Diksona (Sem Rokvel, nominovan za najbolju sporednu ulogu). Bilbordi su samo okidač za promenu njihovog odnosa, u kome se svako bori za svoje viđenje pravde, nekada bez obzira na cenu.

Jedino što bih zamerila ovom filmu jeste izvesna doza ležernosti prema rasizmu koji se uzima zdravo za gotovo, kao nužno zlo. Iako u ovoj konkretnoj priči rasizam i nije glavna tema, iznenađujuće je da se u ovom istorijskom trenutku on tako površno tretira; opet, možda je upravo to pisac i hteo da kaže.

Neobične priče

Nijedan scenarista nije vešt kao život sam – pogledajte samo ostvarenje I. Tonya o Tonji Harding, američkoj prvakinji u umetničkom klizanju (Margo Robi, nominovana za najbolju glavnu ulogu). Neki ovaj film nazivaju komedijom, vizuelno je čak i kičast (opet ta kinematografija!), ali meni je nadasve tužan. Sportisti već trpe ogroman pritisak, ali u Tonjinom slučaju ni porodica ni materijalne prilike nisu bile na njenoj strani. Ona nikad nije imala mogućnosti da bude princeza na ledu, ali, zapravo, to joj i nije bio cilj. Želela je da ljudi priznaju da je najbolja. Amerika ju je volela, sve do incidenta sa Nensi Kerigan, drugom poznatom i voljenom američkom klizačicom. I na kraju, jedino što sve zanima jeste – da li je Tonja kriva za njenu nesreću? Ne koliko nasilja je trpela, ne koliko truda je uložila. Kada se javnost pita, put između obožavanja i mržnje može biti veoma kratak.

Potpuno drugačiji pogled na ljubav donosi film Phantom Thread, i to kroz odnos dizajnera Rejnoldsa Vudkoka (Danijel Dej-Luis) i njegove muze Alme (Viki Krips). Njihova veza se može tek površno nazvati ljubavnom, još je nepreciznije reći romantična. On je poznati, cenjeni dizajner najlepših haljina, okrutan prema svakome ko se usudi da mu protivreči. Ona sasvim slučajno ulazi u njegov život kao inspiracija, ali nije slatki devojčurak kako njeno lice nagoveštava. Tu je i njegova sestra Siril (Lesli Menvil, nominovana za najbolju sporednu ulogu), jedina žena koja ne mora da trpi Rejnoldsovu razmaženost. Ta dinamika ko-će-koga čini okosnicu filma, što meni nije bilo dovoljno zanimljivo i čak mi je bilo neprijatno da gledam ko će “pobediti”, ako u takvim odnosima uopšte postoji pobednik.

Ovogodišnje oskarovsko javljanje zatvaram svojim favoritom – filmom Shape of Water. Možda je moj utisak nastao usled izrazito negativnih komentara koje sam čula pre gledanja, pa želim i vama da skrenem pažnju da ne oklevate i pružite šansu ovom filmu.

Shape of Water je bajkovita priča koja prati Elajzu (Seli Hokins, nominovana za najbolju glavnu ulogu), nemu čistačicu u tajnoj vladinoj instituciji, koja želi da spase misteriozno riboliko stvorenje dovedeno sa Amazona. I kao u svakoj bajci, odmah ćete prepoznati negativca (Majkl Šenon), ali i verne prijatelje (Ričard Dženkins i Oktavija Spenser, oboje nominovani za najbolju sporednu ulogu). Uživaćete u načinu na koji su se autori poigravali bojom, naglašavajući zelene nijanse vode, vesele tonove a-la-Amelija-Pulen i hladne, prigušene nijanse sterilnih laboratorija i predugih hodnika. Ovo je jedan čudan, ali vedar i razigran film koji je, iskreno, osveženje u odnosu na teške priče koje Akademija tradicionalno voli.

A sada, ostaje nam samo da sačekamo noć između 4. i 5. marta.

Da li ste već istražili nominovane filmove i autore?
Za koga ćete držati palčeve? Javite nam u komentarima.