Prvi put sam se zaposlila sa šesnaest godina, tokom letnjeg raspusta. Radila sam u magacinu firme u kojoj je mama bila zaposlena. Ustajala bih rano, spremala se i svakog jutra pomislila kako svi moji drugari sada spavaju i uživaju na raspustu, a ja radim. Ali ipak nisam odustala. Zacrtala sam sebi da makar mesec dana od letnjeg raspusta “potrošim” na posao. Tako je i bilo. I taj posao tog jula 2016. verovatno je najveća životna lekcija koja mi se do tada desila.
Pet godina kasnije sa sigurnošću mogu da kažem da mi je lekcija koju sam naučila na tom mukotrpnom poslu bila i ostala velika motivacija. Shvatila sam šta znači uložiti trud i naporno raditi kako bi se zaradio koji dinar.
Plata koju sam dobila mesec dana kasnije bila je prilično skromna. Sećam se da sam kupila neke stvarčice za početak školske godine i čudno – tačno se sećam farmerki koje sam od tog novca kupila. Prvi honorar se, izgleda, nikada ne zaboravlja.
Šta je "rad na crno"?
Ovu priču povezujem sa današnjim trenutkom jer tada nisam bila svesna zašto je bilo neophodno sklopiti neki ugovor sa nekom omladinskom zadrugom kako bi novac iz firme u kojoj sam radila došao do mene. Danas znam i potpuno sam svesna da postoji mnogo ljudi koji ipak nisu u ovoj situaciji, odnosno rade na crno.
Ono što kolokvijalno nazivamo “rad na crno” zapravo se odnosi na rad koji nije regulisan nikakvim ugovorom između poslodavca i radnika.
Iako razlozi za takav postupak mogu biti različiti – bilo da je u pitanju zaobilaženje zakonskih normi, tj. “preskakanje” pravnih odnosa koji su zakonima utvrđeni ili manji troškovi poslodavca – činjenica jeste da je rad na crno aktuelna tema.
Praktično govoreći, kada neko radi na crno, to znači da ne postoji apsolutno nikakav pravni osnov koji bi mogao da ga zaštiti u bilo kojoj nepredviđenoj situaciji. Na ovaj način se krše osnovni principi dostojanstvenog rada i ugrožava se ostvarivanje socijalno-ekonomskih prava koje bi svaki građanin i građanka trebalo da imaju.
Zbog čega je bitno imati ugovor?
Iako se ja nisam susrela sa radom na crno, znam mnoge moje vršnjake i vršnjakinje koji jesu. Često će upravo mladost biti izgovor za uskraćivanje ugovora nekoj mladoj osobi, uz neka dodatna opravdanja.
Ono što je meni bilo posebno zapanjujuće jesu podaci do kojih je došla Krovna organizacija mladih Srbije koja se bavi položajem mladih u Srbiji. Oni su kroz svoj Alternativni izveštaj o položaju i potrebama mladih u RS za 2022. godinu došli do podataka da čak 19% mladih u Srbiji radi na crno, odnosno, nisu zaštićeni nikakvim ugovorom, iako obavljaju neki rad.
Imati ugovor o radu, pored sigurnosti koju pruža, znači i pravo na plaćen prekovremeni rad, sindikalno organizovanje, plaćeno bolovanje, korišćenje godišnjeg odmora… Nesigurnost koja proističe iz činjenice da nemate apsolutno nikakav ugovor je sama po sebi dovoljan razlog za zabrinutost, pogotovo kada pričamo o mladima, jer će se gotovo sigurno ova poslovna nesigurnost preliti i u ostale sfere njihovih života, što dalje dovodi do želje za odlaskom, kao i nesigurnosti u sebe i svoju budućnost.
Kao mladoj osobi koja tek stupa na tržište rada, možda mi neće odmah pasti na pamet još jedna važna stavka u vezi sa ugovorom o radu, a to je staž. Kada postoji sklopljen ugovor o radu između mene kao zaposlene i poslodavca, omogućeno mi je računanje staža, što prilikom rada na crno ne bi bio slučaj. A staž je dugoročno važan jer od njega zavisi visina penzije. Znam, nekome ko je tek počeo da radi to deluje kao daleka budućnost, ali je svakako nešto što treba imati na umu.
Ima i ohrabrujućih podataka u KOMS-ovom istraživanju. Na primer to da 35% mladih u Srbiji na svom poslu ima ugovor o radu na neodređeno vreme. A trebalo bi pomenuti i da svaka četvrta mlada osoba na svom radnom mestu ima ugovor na određeno vreme, što je još jedan ohrabrujući podatak jer je njihov radni odnos ipak obuhvaćen nekakvim ugovorom.
Zašto je meni kao mladoj osobi ovo važno?
Važno mi je jer znam mnogo mojih vršnjaka koji studiraju i koji leti (ili bolje rečeno – kad god zatreba i/ili iskrsne) rade razne poslove – od fizičkih poslova, poslova na gradilištu, do kafića i restorana, butika, prodavnica i slično.
Možda se njima nekad ne čini alarmantnim to što nemaju ugovor, a rade za nekoga, ali kada osvetlimo da taj isti poslodavac nije u obavezi da štiti njihova radna prava – razume se zašto je ovaj problem veliki.
Često sam čula i onaj izgovor: “Bolje i tako nego preko omladinske – oni ti uzmu pola”. Tu dolazimo do otvaranja još jedne Pandorine kutije, a to su tzv. PPP ugovori (ugovori o privremenim i povremenim poslovima), kao i ugovori o autorskom delu, koje Zakon o radu uopšte ne štiti.
Ovaj problem se ogleda u tome što mlade koji imaju sklopljene ovakve ugovore Zakon vidi kao da rade van radnog odnosa i ne garantuje im radna prava kao što su pravo na plaćen prekovremeni rad, sindikalno organizovanje, plaćeno bolovanje, godišnji odmor…
Dakle, na savesti poslodavca je da li možeš da iskoristiš odmor, na koji bi svi trebalo da imamo zagarantovano pravo, ili da odeš na plaćeno bolovanje jer nikad ne znaš šta može da se desi.
Da li je tačno da mladi neće da rade?
Često sam se susretala i sa vršnjacima koji zbog studiranja ne žele da stupe u radni odnos, tj. da imaju ugovor o radu, jer bi to moglo da im poremeti status budžetskih studenata i da utiče na druge beneficije koje kao studenti imaju. Imajući u vidu da je, pogotovo danas, prilično izazovno odlučiti se istovremeno za rad i studiranje, možemo razumeti zašto se mladi uopšte i ne pitaju na kom su ugovoru.
Još jedan stereotip sa kojim se često susrećem kao mlada osoba je i onaj da mladi “neće da rade”, da “nisu zainteresovani za posao” i slično. Iz ličnog iskustva i poznanstava sa različitim (mladim) ljudima, mogu da kažem da ove tvrdnje apsolutno nisu tačne i da bih mogla da navedem brojne primere ambicioznih, kvalitetnih, inteligentnih mladih ljudi koji su prilično zainteresovani i koji rade na sebi, svom znanju i veštinama, gotovo svakog dana.
U ovom kontekstu, meni su podaci u vezi sa radnim praksama mladih bili dosta zabrinjavajući. Kada tek ulaziš na famozno tržište rada kao mlada osoba, velike su šanse da ćeš to najpre uraditi kroz neki program prakse. Što znači, pronaći ćeš firmu u kojoj želiš da počneš svoj profesionalni život i počećeš bukvalno od početka – od prakse.
Prakse jesu sve popularnije i više od 50 odsto mladih je prošlo kroz neki program prakse. Međutim, zapanjilo me je da je tek četvrtina imala plaćenu praksu. Odnosno, više od 70 odsto mladih nije dobijalo nikakvu kompenzaciju za svoj rad.
Zbog toga se svakog dana trudim da ličnim primerom pokažem da mi mladi nismo nezainteresovani, da želimo da radimo i da učimo, ali da želimo da na tim poslovima i praksama budemo poštovani i viđeni kao ljudska bića, a ne kao puka radna snaga.
Da li ste se vi susretali sa radom na crno? Imate li i vi neki savet za mlade koji tek ulaze u svet zaposlenih?
