Reci NE nasilju: Oda ženskoj hrabrosti

Kada pomislim na nju, najpre se setim njene kratke, smeđe kose koju je uvek nosila na isti način i njenog širokog osmeha zbog kojeg biste naivno pomislili da nema nikakav ozbiljniji problem u životu. Setim se zatim njene sićušnosti, ali i disproporcionalno jake energije zbog koje se činilo da može sve, sada i odmah.

Sretala sam je često. Uglavnom kada bi svratila do moje babe sa kojom se jako lepo slagala iako se razlika u godinama merila decenijama. I sa mnom je imala divan odnos iako sam bila tek devojčurak od dvanaest, trinaeset godina, a ona udata žena sa dvoje dece.

Prošlo je sigurno 20 godina od kada sam je poslednji put videla. Ne znam da li bih je prepoznala, ali njenu priču nikada nisam zaboravila. A i kako bih? Bila je prva žena za koju sam pouzdano znala da trpi ozbiljno fizičko maltretiranje od strane svog partnera. Ovo ”pouzdano” nije moglo biti pouzdanije – lično sam viđala modrice i slušala jauke. I lično sam slušala pozive policiji koji su upućivani kada bi nam cela zgrada ječala od njenih zapomaganja i njegovih udaraca.

Slušala sam i molbe da ga ostavi. Branila ga je onom čuvenom: ”Takav je kad popije”. A on se nije treznio. Pričala je kako flaše rakije skriva u otvoru ispod zazidane kade i da svaki odlazak u toalet koristi kako bi popio. Otkrila je to slučajno, dok je jednog dana čistila kupatilo. Kada ga je pitala čemu sve to, pretukao ju je.

Pričala nam je kako joj je na njene žalbe svekrva odgovorila, takođe čuvenom: ”Takav mu je bio i otac”. Pričala je o svemu. A često nije ni morala. Njene priče bile su okom vidljive. Nisu još dugo živeli u našem komšiluku. A nije ni ona još dugo živela sa njim. Kako smo naknadno saznali, uspela je da ga ostavi. Smogla je hrabrosti ta žena sićušnog stasa, velikog osmeha i teške sudbine.

Petnaestak godina kasnije, na adresi udaljenoj više od 200 kilometara od one u kojoj se dešavao uvodni deo ovog posta, čuću slične jauke. Ovaj put nasilje se nije dešavalo u četiri zida, već na sred ulice, tik ispod mog prozora. Do istog sam refleksno dotrčala i počela, meni neprepoznatljivim glasom, da vičem na nasilnika koji je nasrnuo na ženu, očigledno svoju partnerku, pred dvoje male dece. Vikala sam iz sveg glasa da prestane, da je ostavi na miru. Odgovor je stigao u psovkama. Onim najgorima i najljućima, ali je makar bes umesto na nju, usmerio na mene. Otišli su brzo i ne pamtim da sam ih ikada više videla. Znam samo da sam se dugo bojala da me negde ne sretne i ne prepozna. Ali, i uz taj strah, znala sam da bih isto reagovala.

Ovaj događaj mi je otkrio jednu do tada nepoznatu stranu moje ličnosti: onu koja je do krajnjih granica netolerantna na fizičko nasilje. Toliko da gubi dodir sa racionalnim i vodi se isključivo emotivnim impulsom koji joj kaže: ”Reaguj!”. Sa godinama taj impuls je počeo da se javlja sve češće, postajao je sve intenzivniji i više nije bio povezan samo sa fizičkim oblikom nasilja, već i sa svaki drugim, poput psihičkog ili verbalnog. Taj svoj impuls nisam mogla niti želela da kontrolišem. Smatrala sam ga onim delom svog bića koji moram da negujem uz dobro kanalisanje.

Moj blog i društvene mreže, kao i jasno i direktno iznošenje stavova u privatnim diskusijama postali su moj način da zadovoljim svoju potrebu da reagujem. Da ne okrećem glavu i ne živim pod parolom ”To se uvek nekom drugom desi”. Jer, to je najveća neistina u priči o nasilju nad ženama. Doživljavamo ga sve. Skoro pa svakodnevno. Na poslu, na ulici, u saobraćaju, u prodavnici, u kući. Ne verujete mi? To je zato što smo oguglale. Zato što smo naučene da tako treba. Zato što smo ga prihvatile kao zadirkivanje. Zato što delom i same verujemo u ono što nam govore.

A sve to je zapravo osnova ledenog brega na čijem je vrhu fizičko nasilje. Pričamo o istom problemu. O onom koji počinje bezazlenim rečenicama: ”Bolje da sedi kod kuće i brine o deci, nego što radi”, a završava se modricama i to ako žena ima ”sreće”. Samo u ovoj godini, njih 28 je nije imalo. Njihovi životi su zauvek ugašeni.

Gađenje koje osećam pri suočavanju sa ovim informacijama i impuls koji se refleksno javlja umirujem glasnim podržavanjem akcija koje imaju za cilj osvešćivanje društva o ovoj problematici. Jedna od njih je ”Reci NE nasilju nad ženama” koju od 2008. godine tradicionalno organizuje kompanija Avon. Kompanija koju sa najvećim zadovoljstvom mogu nazvati svojim dugogodišnjim saradnikom i to prvenstveno zbog njihovog zalaganja na ovom polju i činjenice da su jedna od rodno najsenzitivnijih kompanija u Srbiji.

Ključan momenat ovogodišnje akcije, koja se održava u okviru 16 dana aktivizma koji su otpočeli 25. novembra, na Međunarodni dan borbe protiv nasilja nad ženama, predstavljalo je otkrivanje skulpture ženske hrabrosti koja je postavljena na platou ispred TC Ušće.

Skulpturu sam imala prilike da vidim još u fazi izrade, dok se na njoj radilo u prostorijama firme Zenit Kop, a pod nadzorom njenog stvaraoca Marka Lađušića, istaknutog skulptora i redovnog profesora Fakulteta primenjenih umetnosti. Kako mi je profesor Lađušić tada ispričao, inspiraciju za skulpturu visoku 3 i po metra i tešku skoro jednu tonu, pronašao je posmatrajući svoju šestogodišnju ćerku Liru. Njene raširene ruke i visoko podignuta glava, kojima je želela da demonstrira svoj stav u momentima kada je hrabra, bile su vodilja u izradi ove skulpture minimalističkog izgleda, ali kompleksne poruke. Ona nije samo simbol hrabrosti, već i podstrek da istu potražimo u sebi i da ”koračamo uzdignute glave i hrabro kažemo NE svemu što nas sputava da živimo ispunjen i zdrav život”.

Ova skulptura minimalno će popraviti tužnu statistiku od tek 10% procenta ovdašnjih spomenika koji su posvećeni ženama. Poražavajuće, zar ne? Baš kao i informacija da tek 4,48% ulica u Beogradu nosi naziv po znamenitim ženama. Ovim podacima pridružuju se i statistika koja kaže da 60% studenata koji svake godine diplomiraju na univerzitetima u Srbiji čine žene, ali se muškarci po pravilu i dalje pretežno nalaze na višim pozicijama. Konkretno, čak 71% muškaraca nalazi se na rukovodećim pozicijama, često su više plaćeni za obavljanje istog posla i vlasnici su domaćinstava u većini slučajeva. No, najtužnija informacija svakako mora biti ona da je svaka treća žena u Srbiji doživela fizičko ili seksualno nasilje i to već od svoje petnaeste godine! A čak trećina žena stradalih u porodičnom nasilju potražila je pomoć nadležnih institucija. 

Ovo su informacije koje moramo da ponavljamo iznova i iznova. Sve dok i poslednja osoba koja i dalje živi u mraku davno nametnutih sistema ne progleda i ne spozna sa kakvim se problemom suočavamo i koliko je važno da se u njegovom reševanju ujednimo. Ne samo između polova, već i unutar njih.

Naučene da ne smemo da mislimo drugačije i da je ”žena ženi vuk” okrećemo se jedna protiv druge, a ako u nekoj temi moramo biti složne, to je ova. Razmislite o tome kada idući put naiđete na nekog ko ”hejtuje” feminizam, borbu za jednakost ili masovno šerovanje informacija o 25. novembru (da, bilo je i toga!).

Molim vas, hajde da se makar po ovom pitanju ujedinimo. Hajde da više ne sumnjamo u sebe, ali ni u druge. Hajde da ne budemo taoci sistema kome je odavno istekao rok trajanja i zato tako ogavno smrdi svuda naokolo, a mi se pravimo da ne osećamo smrad.

Nasilnika će uvek biti. Takav je zakon ljudske prirode. Ali ono što ne sme da postoji jeste manjak razumevanja za žrtvu. Upiranje prstom ka njoj. Osuđivanje zbog dužine suknje i dubine dekoltea. A to se menja osvešćivanjem. To se menja akcijama ovog i sličnog tipa. I tako se vrši pritisak i na institucije koje moraju da nađu način i rešenje za problem koji ne sme da nas potresa tek kada se desi ubistvo pred Centrom za socijalni rad (na ona u četiri zida smo izgleda navikli, pa na njih više i ne reagujemo tako burno).

E zato sam uz akcije ovog tipa. Zato ću uvek pisati i pričati na ovu temu. Zato ću uvek podizati glas, nekad i bukvalno, kada se suočim sa onima koji ovakvu problematiku banalizuju. Sve dok onaj impuls u meni, ono što sam nasledila od svojih roditelja i gledajući njih dodatno učvrstila, ne umirim i ne budem sigurna da sam uradila koliko sam mogla. Možda nije mnogo, ali znam da nisam bila nemi posmatrač, a samim tim i saučesnik. I zato kažem NE nasilju, slavim žensku hrabrost, širim ruke i visoko dižem glavu. Sada, ovde, uvek i svuda.

*Veliko bravo za kompaniju Avon koja sredstva za fond akcije za borbu protiv nasilja nad ženama obezbeđuje izdvajanjem celokupnog bruto profita od prodaje specijalno označenih proizvoda za hrabrost. Na ovaj način, u sve Avon donacije i kampanje direktno su uključene i Avon Dame koje kupovinom ovih proizvoda podržavaju akciju “Reci NE nasilju nad ženama”. Do sada su u okviru ove Avon akcije, donacijom sigurnosnih sistema opremljene 3 sigurne kuće u Srbiji i podržan projekat Autonomnog ženskog centra ”Mogu da neću. Ljubav nije nasilje!”. Za podizanje svesti javnosti o ovoj temi realizovane su i brojne kampanje poput ”Možeš drugačije”, ”Nisi sama”, kao i ”Sportska borba je izazov, porodična je zločin”.


ALL PHOTOS BY JOVANA TOMAŠEVIĆ

*ovaj post je urađen u saradnji sa kompanijom Avon


Written By
More from Brana

Top 5 modela patika za ovo proleće

Spoj patika i elegantnije, odnosno formalnije garderobe, jedan je od najvoljenijih trendova...
Read More

1 Comment

  • Bravo!
    Trebamo se drzati zajedno i ujedinjenjo. Mozda kada bi se ukljucili i razni sportski centri radi promocije kursa samozastite, vise zena bi se osvestilo i ako nista drugo bar na tren uzvratilo. A odatle sve pocinje!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Enter the number *