Kada smo ove godine, kao i svake prethodne, rešili da spojimo praznike ili produžimo po koji vikend, prvo smo pomislili: Odlično! Vreme za opuštanje. Već smo uveliko planirali izlete, pakovali se za putovanje ili se spremali da u trenerci maratonski provedemo tri dana u krevetu. A onda je i to prošlo. Entuzijazam, odmaranje i uživanje nekud su isparili i nismo morali ni da se pitamo da li nam se vraća na teren, u kancelariju ili pred ekran kompjutera: odgovor je bio ne, koliko god mi tvrdili da volimo svoj posao.
Posle dva ili tri dana nije toliko teško vratiti se obavezama. Čak i nakon nešto dužih letovanja i zimovanja umemo da se adaptiramo na poslovni život u kratkom roku. Kada krene radna nedelja, relativno brzo se “treznimo” od iluzije o relaksaciji i slobodi, računajući da nismo ni imali vremena da se naviknemo na rasterećenost. Ona je u startu bila nešto prolazno, period sa rokom trajanja koji se, kao kod Pepeljuge, završava kad sat otkuca ponoć. Na kraju krajeva, uvek mora nešto da se radi, jer od nečega, ipak, mora da se živi. To je cena koju plaćamo.
Iako početkom proleća više maštamo o sunčanim danima i tražimo načine da ih što bolje iskoristimo, možda je baš Praznik rada, koji je i pored burne istorije postao sinonim za slobodno vreme, pravi povod da, uprkos svemu, konačno pričamo i o poslu. U svojoj srži, Prvi maj je izraz solidarnosti sa radničkom klasom i obeležavanje sećanja na dostignuća jednog pokreta koji se zalagao za naše plate, pogodnosti i neprikosnovena ljudska prava, koja su i danas u velikoj meri uskraćena – bili mi toga svesni ili ne.
Romantična laž
Još od malih nogu pitaju nas šta želimo da budemo kad porastemo. Zato biramo pažljivo. Pitamo se šta nam leži i šta nam ide dobro, šta je isplativo i u čemu se pronalazimo. Ako imamo sreće, ući ćemo u industriju koja nas zanima i ubeđivaćemo sebe do kraja radnog veka da nam posao zbog toga neće padati teško.
Međutim, ako zarađujemo od nečeg što nas iscrpljuje, što nam je dosadno ili nas u krajnjoj meri deprimira, onda se osećamo kao da smo promašili karijeru, a neoliberalne ideologije će nam reći da je greška naša. Mi smo ti koji su izabrali pogrešan put ili koji se nisu dovoljno trudili. Posao, na kraju dana, mora da se voli, jer inače osam sati dnevno, pet dana u nedelji, trošimo badava. Ali da li ova ljubav uopšte može biti uzvraćena?
“Kompulzija da budemo srećni na poslu je istovremeno i zahtev za radnikovim emotivnim radom”, piše kao odgovor na ovo pitanje novinarka Sara Džefi u svojoj knjizi Work Won’t Love You Back. Dodaje: “A rad, na kraju krajeva, nema sopstvena osećanja. Kapitalizam ne ume da voli”.
U jednoj godini imamo 8.760 sati. Sa standardnim radnim vremenom, 2.000 ode na posao i još barem toliko na spavanje. Kada uzmemo u obzir da nas pre penzije čeka barem tri decenije u kojima bi, po svim pravilima, trebalo da budemo zaposleni, količina slobodnog vremena koja preostaje zastrašujuće je mala. No, sve je to zbog višeg cilja – ekonomske stabilnosti, nekretnina, putovanja, kafa, krpica i budžeta za zadovoljstvo. Bez stalnih primanja, ne možemo sebi da priuštimo život kakav želimo.
A ipak, umesto da na posao gledamo kao na nužnu praktikalnost i sredstvo za ispunjenje želja i ciljeva, mnogima od nas on je mnogo više od toga. Naša karijera nas određuje. Ona nam daje određeni nivo, ličnu vrednost, pregršt epiteta koji idu od ostvarene i sposobne osobe, pa sve do odgovorne, pametne i vredne radnice ili radnika.
Voleti svoj posao danas je i više od obične pogodnosti. To je trend, potreba i glavni ključ uspeha. To je način da zaista postignemo nešto u životu, bez obzira na to, ili možda baš zbog toga, što ćemo u taj proces u potpunosti investirati sebe, bilo da govorimo o vremenu, energiji ili osećanjima.
Mit o toksičnoj produktivnosti uvukao nam se pod kožu. Uz društvo koje podržava takozvani radoholizam, plasira nam se ideja o tome da uvek moramo biti uposleni, da jedino stalnom proizvodnjom sadržaja, konstantnom dostupnošću poslodavcu i neprestanom uposlenošću postižemo sopstvenu svrhu. Dobri radnici su jedino oni koji su umorni od predanosti i posla, a ne oni koji van njega imaju život.
Međutim, da li u to i sami verujemo? Ili nas pak društvo, sistem i mediji uče da tome moramo da težimo. Pitanje više nije da li volimo svoj posao, već šta to tačno znači. Šta ljubav prema profesiji govori o nama? I da li je ona zaista potrebna da bismo bili srećni?
Predstavljen kao poželjna stvar, ovaj zahtev za produktivnošću bez zaustavljanja usvojili smo na nivou kulture, a sopstvene potrebe, bilo za drugim ljudima ili privatnim životom, zanemarujemo bez pardona. Nije onda ni čudo što su “burnout” sindrom, anksioznost, depresija, psihosomatske bolesti, manjak fokusa, loše mišljenje o sebi i nesposobnost da se osećamo zadovoljnim tek neke od nuspojava.
Iz perspektive pojedinca, romantizacija sopstvenog posla možda i jeste jedini način da se opstane u svetu. Da ovakvih emocija nema, onih osam sati od 9 do 5 padalo bi nam toliko teško da možda ne bismo ni bili u stanju da ih uložimo. Iz perspektive industrija, biznisa, institucija i kapitalizma, doduše, radnik koji voli ono što radi najbolja je vrsta potrošne sirovine.
Lakše je vaspitavati i usmeravati generacije običnih ljudi srednje i niže klase tako da veruju u toksičnu produktivnost zarad boljeg sutra, nego promeniti sistem iz korena i stvoriti prostor u kojem razonoda, opuštanje i odmor više nisu luksuzne sirovine. Dok prosečna osoba provodi svoje godine na radnom mestu, dajući sve što ima kako bi osigurala makar i privid sigurnosti u nestabilnoj budućnosti, malo je onih koji će zapravo stići do vrha tog ekonomskog lanca ishrane koji bi im ostvario snove.
A pošto, kako kažu, ima posla za onog ko hoće da radi, za one “lenje”, “nesrećne”, “nezainteresovane” ili “nepodobne” uvek se može naći zamena. Kapitalizmu nije važno što su ovakve etikete, koje se pripisuju upravo onim radnicima koji se ne uklapaju u standard hiperproizvodnje, neretko površne i neosnovane. Zanemaruju se brojne poteškoće sa kojima se prosečna osoba nosi na dnevnom nivou, počev od loših ekonomskih uslova, pa sve do manjka pristupa školovanju, bolesti, iscrpljenosti ili privatnim problemima koji i te kako utiču na naše performanse na poslu. Gleda se samo dohodak, a ne i uslovi koji su potrebni da bi jedna osoba od krvi i mesa normalno funkcionisala i živela dostojanstven život.
Ako je izreka nekad bila – Radi ono što voliš i nećeš raditi nijedan jedini dan – u savremenom društvu izgledala bi znatno drugačije. U radnom okruženju bez dovoljne zaštite radničkih prava, bez efektivnih načina da se zaustavi eksploatacija i bez obzira prema našim potrebama, mentalnom i fizičkom zdravlju, možda je realnije reći: “Radi ono što voliš i radićeš konstantno, sve dok više ne budeš mogao da izdržiš. Nećeš imati sposobnost da postaviš zdrave granice, sve će te doticati na ličnom nivou, a za ono što radiš za sopstvenu dušu verovatno nećeš imati vremena”.
No, to je možda preduga misao za jednu floskulu.
Toksična ljubav
Fenomen toksične produktivnosti u današnjici je sve prisutniji. Bilo da pričamo o preduzetničkim guruima sa društvenih mreža ili korporativnoj kulturi koja od nas očekuje da uvek budemo na visini zadatka. Sve oko nas, kompletna naša okolina, govori nam da je rad glavni fokus koji moramo da imamo. Hobiji, socijalni život, pa čak i vreme koje provodimo ne radeći ništa, predstavljaju distrakcije od onoga što je naša prava svrha. Nema veze što nas, primera radi, te tri stvari ispunjavaju više nego što će bilo koji posao ikada moći – u kapitalizmu one nemaju vrednost jer se kao takve ne mogu ni prodati, ni reklamirati, ni pretvoriti u profit.
Ako želimo da budemo uspešni, to od nas traži posvećenost. Ako želimo da budemo posvećeni, neophodno je da verujemo da je konstantna proizvodnja, rad i trud koji ulažemo u nešto što u krajnjoj liniji nema veze sa našim ličnim životom, jedna suštinski poželjna stvar. Jedino tako pristaćemo na manje plate, eksploataciju, neplaćeni prekovremeni rad, odgovaranje na mejlove tokom odmora i sve one vidove mikro i makro agresije koje nas čekaju na radnom mestu.
Usko u vezi sa ovom ideologijom je i zamisao da radnik mora da voli svoj posao. Odnosno, da radnik koji ne voli svoj posao samim tim nije dobar radnik i njegova inherentna ljudska vrednost u kapitalizmu ne postoji. A osim ideja da su radni kolektivi svojevrsna druga, a nekima možda čak i prva i osnovna, porodica, postalo je društveno prihvatljivo, ako ne i obavezno, da se moramo i emotivno investirati u svoju profesiju kako bismo zadovoljili njene standarde.
U svemu tome, čini se, ipak zaboravljamo jednu bitnu stvar. Ova ljubav, koliko god puta bila obećana od strane menadžera, poslodavaca i industrija u globalu, nikada neće biti uzvraćena. Produktivnost i proizvodnja, bilo da govorimo o konkretnim proizvodima, uslugama ili kreativnim sadržajima, nema sopstvena osećanja. Posao služi plaćanju računa i obezbeđivanju određenog standarda života, a sav emotivni i fizički napor koji u taj proces ulažemo, osim novca i statusa, nema suštinski ništa više da nam ponudi. Zar nije logično da se pitamo zbog čega onda sebe dajemo u tolikoj meri?
Bolje sutra
U redu je ne voleti sopstveni posao. U redu je posvećivati se radnim obavezama u meri koja nas neće iscrpljivati i činiti nam dugotrajnu štetu. Nismo loši radnici ako nas ono čime se bavimo ne ispunjava ili ako smo tu pre svega zbog ekonomske stabilnosti. Malo je onih koji u svom pozivu zaista mogu da se “pronađu”, a još manje onih kojima je svaki deo posla zabavan i inspirativan.
Radno tržište svojim zaposlenima retko kada pruža nešto više od minimuma (poput propisnog prijavljivanja radnika na neodređeno vreme, zdravstvenog i socijalnog osiguranja, redovnog isplaćivanja dnevnica ili neprisiljavanja na neplaćeni prekovremeni rad) – a nekad čak ni toliko. Poslodavci ne ispunjavaju svoje obaveze, radnici često trpe torturu ili, u najboljem slučaju, nepogodnosti na poslu, a pregršt je i drugih faktora koji samim svojim postojanjem oduzimaju od vremena koje imamo da posvetimo sebi i svojim bližnjima. Od nas se očekuje da, uprkos svemu, volimo svoj posao. Ipak je naš radni kolektiv naša “porodica”, koliko god to u srži nije i nikada neće biti istina.
Uz razne debate o skraćivanju radne nedelje i promišljanja o tome kakav bi svet bio kada bi se u ovoj oblasti nešto drugačije organizovalo, jasno je da su zahtevi koje kapitalističko društvo traži od svojih radnika i više nego suludi.
Primera radi, studija rađena na Islandu 2021. godine pokazala je da produktivnost ne samo da neće pasti ako se radi manje od 5 dana u nedelji, već da će zbog ovih pogodnosti i sami radnici biti efikasniji, posvećeniji i, pre svega, zadovoljniji svojim životnim uslovima. Posledice stresa u takvim okolnostima drastično su manje, a zbog dodatnog vremena koje zaposleni mogu posvetiti sebi, u stanju su da pronađu bolji balans između posla i privatnog života koji je i više nego neophodan.
No, čak i kada bi se sve te greške ispravile, od čega nas i dalje deli dugačak put, za pravu naklonost u industriji nikada nije bilo mesta, a zapravo i ne mora da je bude. Tvoj posao ti neće reći da te voli, pa samim tim ni tvoja osećanja ne moraju da budu romantična. Uspeh, sreća i zadovoljstvo su individualne stvari, a parametri po kojima ih merimo nisu usko u vezi sa karijerom.
Kako protiv toksične produktivnosti?
Od kada je krenula pandemija, radimo više nego ikada do sad. Rad od kuće izjednačio se sa konstantnom produktivnošću, a podsticaji su stizali sa svih strana – i od nadređenih i od korporacija i od društvenih mreža. Toksična produktivnost, potreba da radimo bez prestanka sve dok ne pregorimo, ušla je u našu svakodnevicu, zajedno sa grižom savesti kada posao nije naš primarni fokus.
Ako ste sebe prepoznali u nekom od prethodnih segmenata, postoje načini da se sa ovim problemom izađe na kraj. Postavite jasne granice, svesno odvojite vreme koje ćete provoditi van radnog mesta (kućnog ili kancelarijskog) i diskonektujte se onog trenutka kada završite sve poslovne obaveze koje su tog dana bile u planu.
Ako vam je potrebna pomoć da se izborite sa lošim osećanjima ili štetnim navikama, nije sramota tražiti je od prijatelja, partnera, porodice ili čak stručnjaka. Svako od nas ima prava na lenjost i razonodu, a onog momenta kada to shvatimo, sa obavezama ćemo izaći mnogo lakše na kraj.
Možda naše generacije, a ni one sledeće, neće dočekati svet u kojem pola života nećemo morati da provedemo na radnom mestu. Svet u kojem su hobiji, porodica, odnosi i razonoda važniji od konstantne proizvodnje, onaj u kojem se radi samo onoliko koliko se zaista mora i u kom naše potrebe, zdravlje i mentalno stanje znače više od novca i profita.
Međutim, ako o tome počnemo da razmišljamo već sada, neke temelje možemo da postavimo odmah. Da li to znači veći fokus na sopstvene želje, kreativnost i ono što nas čini srećnima ili manje stresa i investiranja u posao koji nas iscrpljuje? To zavisi isključivo od pojedinca. Jedino što je važno je da najbolje delove sebe čuvamo za ono što nam najviše znači – a to zasigurno nije aktivnost čija je glavna namena da plaća račune. Da citiramo umetnicu Konstraktu: “Odmor je otpor”.
