Održimo održivu modu: kvalitet naših modnih izbora će promeniti sve(t)

O tome ko nam šije odeću, gde i u kojim uslovima i  zašto smo spremni da je tako olako bacimo na deponiju (ne)svesni da time direktno doprinosimo zagađenju planete. 

 

 

Nekada se jednostavno uhvatiš za neki komad garderobe i vidiš da je đubre, da je lošeg kvaliteta. Onda ga prevrneš po rukama, pogledaš iz drugog ugla i pomisliš – da, nosiću ga na tu žurku u subotu; da, raspašće se posle prvog pranja, ali će ipak poslužiti svrsi – jedan je od najpoznatijih citata Sajmona Kolinsa, dekana Parsons School of design, prestižnog fakulteta u oblasti mode i dizajna.  Ovu rečenicu izrekao je kada su ga pitali šta misli o fenomenu brze mode.

Budimo iskreni, svi smo makar jednom doneli takvu odluku i samo saznanje da neki komad nije baš zavidnog kvaliteta nije nas sprečilo da ga kupimo. Znamo osećaj, Sajmone. Ali koliko nas se zapitalo šta ta odluka zapravo znači za nas lično, ali i za svet koji nas okružuje?

Zar sve moramo da komplikujemo? Bojim se da moramo.

Često čujemo da je u današnje vreme previše stresno razmišljati još i o tome ko, kako i gde šije odeću koju nosimo. Kao prava mala, utopistički nastrojena Vodolija do kosti se ne slažem sa ovom tvrdnjom, ali kao drugarica, devojka, sestra i osoba koja provodi izuzetno mnogo vremena komunicirajući sa svojim Insta pratiocima balkanske demografije (hvala na pomoći pratioci), mogu da razumem. U anketi koju sam napravila na Instagramu, u kojoj je učestvovalo najviše žena mlađih i srednjih godina, 64% ispitanika se izjasnilo da ne razmišlja o tome gde i kako je nastala odeća koju kupuju

Uzimajući u obzir da su mlade žene najveći potrošači kada je reč o industriji  brze mode, lampica za crveni meteoalarm preti da iskoči iz ležišta.

Izvor: Unspash / Rio Lecatompessy

Sistem brze mode podrazumeva jeftinu i masovnu proizvodnju, velike količine zagađenja i upotrebu lošijih materijala, hemijskih boja i hemijsku obradu odeće. (izvor: F.Fm Podcast)

U redu, svi imamo toliko briga i problema da samo želimo da se počastimo nekom slatkom i povoljnom krpicom bez griže savesti. Zar je to toliki greh?

Odakle si, sele, devojano mlada? Iz fabrike, brale, nehumanog rada.

Sigurno da nije, ali je ozbiljan greh neopoziva činjenica da, kako kaže izveštaj UNICEF-a iz 2020. godine, 170 miliona dece provodi po 12 sati dnevno u šivenju i krojenju u tekstilnoj industriji. I to rade na šivenju baš te slatke male haljinice koja će nakon jednog nošenja čamiti u ormaru kao poslednja krpa na svirali.

Nismo samo mi ti kojima je stresno da o tome razmišljamo dok opušteno šetamo luksuznim tržnim centrima. Aktivniji diskurs o održivosti u tekstilnoj industriji je još uvek mlad i zelen, ne samo na našim prostorima već i širom planete. Svetska javnost, kao i celokupna modna i tekstilna industrija, ozbiljno su shvatili koliko su etičko poslovanje, održivi razvoj i promena stvarno neophodni tek sa slučajem Rana Plaza iz 2013. godine. Dešavanje koje je pokrenulo lavinu velikih promena u proizvodnji i poslovanju bilo je urušavanje osmospratne zgrade u kojoj je šivena odeća za neke od poznatih svetskih robnih marki, u gradu Savaru, pri čemu je u nesreći poginulo 1129 i povređeno 2515 ljudi, pre svega žena koje su tada bile na svom radnom mestu.

Ako bismo pogledali lokalni plan, uprkos tome da znatno kaskamo za zapadnim svetom koji uveliko prednjači kada je reč o brzoj modi i “daj mi sve dabogda mi preselo” mentalitetu, shvatili bismo da je i kod nas situacija, takođe, kritična.

Dnevni list Danas prenosi da od 100.000 radnika u srpskoj tekstilnoj industriji, koja inače šije za mnoge svetski popularne brendove, žene često rade u nepovoljnim uslovima, na visokim temperaturama leti, a zimi na niskim, bez zaštitne odeće  na mestima gde ima štetnih isparenja.

Po istraživanju koje je 2017. godine sproveo Evropski parlament, na godišnjem nivou proizvodnja odeće i obuće zaslužna je za čak 10% ukupne emisije štetnih gasova koji doprinose efektu staklene bašte, isušivanju i zagađenju vodotoka. Ali ono što je bolnije jeste da 85% celokupno proizvedenog tekstila svake godine završi na deponijama.

Šta ako su baš tu bluzicu koju nosi poznata influenserka i zbog čega svi želimo da je posedujemo, a znamo da ćemo je iskoristiti samo kao prolazni modni trend, sašile majka, baka ili tetka nekoga koga poznajemo ili ona žena koju često srećemo u javnom prevozu, a koja od svoje plate ne može da priušti ni rukav tog gotovog proizvoda u maloprodaji.

Da, svet je okrutno mesto u kome vladaju zli ljudi i koji smo uopšte mi smrtnici faktor da možemo da se takmičimo sa velikim moćnicima koji postavljaju pravila igre?

Novac kao faktor – izgovori ili realna priča?

Ko god da vam kaže da novac nije bitan, laže. Ali i ko god da vam kaže da je samo novac bitan (ne samo kada je reč o kupovini nego i za sve u životu) bežite od takvih koliko vas noge nose. Pogotovo od onih koji vam kažu da nemaju novca ni za šta osim za brzu modu. Oni samo nemaju vremena da razmisle dalje od toga.

I vrapci na grani znaju da su makar u modi kreativnost i dosetljivost oličenje stila i da uporno pobeđuju u večitom derbiju sa paricama. Sa novcem je, naravno, sve uvek lakše, ali postoji sijaset drugih faktora koji su besplatni kada je reč o kvalitetu naših modnih izbora.

Sa jedne strane, svi mi, pa čak i ja, volimo brzu modu i radnje kao što su Zara, H&M, Stradivarius i ostali iz družine jer su uvek tu za nas.

Te prodavnice su na svakom ćošku. Poznate su i bezbedne. Urezane su nam u podsvest kao mogućnost za brzo i lako zadovoljenje svih naših najosnovnijih, ali i najzahtevnijih želja. One su naša zona komfora i sigurnosti u ovom ludom svetu.

Uz to su i cene skroz pristojne. Za dvadeset satnica od 300 dinara ozbiljno možemo da se nakupujemo u periodu sniženja. To su dva i po radna dana provedena u kancelariji, na terenu, u radu od kuće, gde god. Dakle, vreme provedeno u radu. Ne dajmo da to vreme sedi u dnu ormara ili da se potroši na “one night stand” krpice. Nekako ne zvuči fer.

Za vas koje zanima više o tome čega nas zapravo sve košta jedan komad odeće, ali ste više audiovizuelni tip konzumenta, 2015. godine snimljen je dokumentarni film “True Cost” koji će vam to vrlo slikovito objasniti. Možete ga pogledati na Netfliksu, a dostupan je i na Jutjubu. Nekad jednostavno nema izgovora.

Sa druge strane, želja za promenom potrošačkih navika je besplatna. Osvešćivanje impulsivne kupovine, takođe. Skrolovanje na Instagramu, gde možete naći ceo mikrokosmos second hand i vintage garderobe (o čemu smo i pisali u ovom tekstu), pogodite šta – nula dinara. Sloboda izbora i istraživanja, koju nekad sebi uskraćujemo u današnjem konzumerističkom i ekspresnom društvu, može nas koštati samo vremena.

Iz dokumentarca "True cost" / Izvor: Pinterest

Svako neka sebi bira, ja sam sebi birala

Da se razumemo, dok sedim ovde i u podnaslovu citiram stih poznate turbofolk pesme, ni moj ormar nije ostao bezgrešan kada je reč o brzoj modi. Ni ja nisam uvek bila imuna na Zaru i drugare.  Nisam ni sad u potpunosti. Mada, moram priznati da, iako me Zara kao online i offline prodavnica nije videla više od pola godine, pazarila sam njene second hand komade. Jednostavno je ta odeća svuda oko nas. I niko zapravo  ne treba da postane potpuno imun na brzu modu.

Ne treba da idemo u krajnost, da osuđujemo jedni druge jer gle čuda nosimo brend brze mode, a ovamo propagiramo male domaće brendove, porodične proizvodnje, održivu modu. Trik je u balansu.

Ono što treba, jeste da pomislimo da li možda ona haljina o kojoj čika Sajmon priča na početku priče može da se nađe kod nekog malog brenda čiji je proces proizvodnje transparentan, čiji će vlasnici da đuskaju mali happy dance kada vide da imaju novu porudžbinu i koja će u kvalitetu dočekati sutra našu decu, a ne možda samo još sledeće pranje.

Imamo tu sreću da živimo u doba bezgraničnih mogućnosti i ne vidim razlog zašto ne bismo makar pokušali da napravimo onaj izbor koji će možda sutra ipak promeniti ako ne ceo, onda makar nečije/(i) sve(t).

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on pinterest
Pinterest
Share on google
Google+
Share on linkedin
LinkedIn
Share on email
Email

Pročitajte još

2 Responses

  1. Imam dva problema sa ovim tekstom. Ispada da je sve kupljeno u Zari / HM-u krs za jedno nosenje, sto je daleko od istine. Neke njihove stvari se nose 10 godina. treba pametno birati. Zaru nosi i Kejt Midlton… nije to bas Fashionnova 🙂 I drugo – Zara propala, zena iz Pakistana nema taj posao vise i tu bednu platu. Jel joj sada bolje? Mislite o tome…

  2. Vrlo znacajna tema i zelim da pohvalim sprovedenu anketu, podatke o lokalnim uslovima rada kao i navodjenje istrazivanja Evropskog parlamenta. S obzirom na temu, licno bih preferirala jos ozbiljniji tekst (toliko smo okruzeni veoma povrsnim tekstovima iz kojih ne saznajemo nista novo u odnosu na kratke opise pored slika koje nam internet svakodnevno “predlaze”). Smatram da je ciljna grupa BDW-a malo drugacija i da je u stanju/zeli da procita tekst koji lici na pravi novinarski tekst (saljivi delovi teksta mi licno “vuku” na te povrsne tekstove koje smo u prilici svakodnevno da vidimo, ali to je vec stvar licnog stila autora). U svakom slucaju, podrska za temu i pisanje o istoj. Samo napred.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *