Tek jedna od neispričanih priča… (outfit post + life update)

Odavno osećam potrebu da sa vama podelim ono što bi inostrani blogeri nazvali ”life update”, a što bih ja neumešno prevela kao ”osvrt na životne novosti” (neka jezički čistunci i stručnjaci ne zamere na ovoj ne baš prirodnoj konstrukciji). Komično, takav osećaj mi se javio u trenutku kada i nema nekih velikih životnih promena. Razmišljala sam šta je onda moglo da uzrokuje tu moju potrebu, ako već nema konkretnih novina, i shvatila sam da je to sam posao, blogovanje i sve što ima veze sa njim. Osetila sam kako se u meni nagomilalo previše tenzije, samokritike i griže savesti, a sve iz jednog razloga: zapostavila sam pisanje na blogu i redovno ažuriranje istog.  Ovo nekima od vas može zvučati banalno, nekima i ne baš kao realan problem, ali istina je da je ovo nešto što mene muči već mesecima.

Činjenica da nikada nisam imala toliko sadržaja koji čeka na objavu i nikada manje vremena da se istom posvetim u meni su stvorili ozbiljnu dozu pritiska. Ovaj današnji post, čije su fotografije nastale još u maju ove godine, tek je jedan od primera. Zamislite, ja još uvek nisam završila seriju postova iz Abu Dabija. A šta je sa postovima o krstarenju Rajnom? Onim iz Kalabrije za koje me je toliko vas pitalo? Postovima o preuređenju mog stana, koje sam vam davno, davno obećala? Nastavku rubrike ”Moj blog, moj posao”, koja je toliko vas obradovala? Priči o ilustrovanom dnevniku? Ovo je tek delić u mojoj glavi isplaniranih priča koje nikako da ispišem i podelim sa vama. A ono najteže u čitavoj ovoj zbrci je činjenica da to nisam još uvek učinila jer, pazite sad ironije, nikada nisam više radila no sada. Radila sve one druge stvari koje se tiču blogovanja, a koje nemaju nikakve veze sa pisanjem: administracija, sastanci, pregovori, događaji. Stvari koje iz mene crpe maksimum energije i ostavljaju minum vremena za bilo šta drugo.

Najgora od svega jeste činjenica da rezultati tog konstantnog i svakodnevnog rada uglavnom nisu vidljivi. Tačnije, nisu vidljivi za vas. Otud je u meni počela da se gomila griža savesti jer ne stvaram novi sadržaj, ne ažuriram objave, uslovno rečeno, ne ”oslobađam”  se sadržaja koji se gomila. I ceo taj pritisak doveo je do onoga što se uglavnom dešava kada stvari ne idu po planu: moja anksioznost se vratila. Zapravo, ona nikada nikud i ne odlazi, samo se primiri dok god ja stvari držim u svojim rukama i pod kontrolom. Čim to nije tako, ona se ušunja u moju svakodnevicu i počne da je otežava. To se desilo i ovaj put. Srećom, toliko smo se nas dve dobro upoznale da odlično znam kako da je obuzdam i ne dozvolim da ponovo kontroliše moj život. Zato sam i odlučila da sa vama podelim ovaj post i ovu moju malu blogo-krizu, jer čvrsto verujem da se svaki problem umanji onog trenutka kada glasno progovorimo o njemu. Štaviše, pišući prethodne redove negde sam došla i do rešenja za problem koji me muči:

*manje sastanaka
*više pismenih dogovora (sjajan tekst na ovu temu napisao je Miloš Stanić u OVOM postu)
*manje trošenja vremena na mejlove
*odgovaranje na poruke na Facebooku i Instagramu čim ih ugledam (u suprotnom nagomilaju se i postaju mnogo veća obaveza nego što zaista jesu)
*i na kraju stavka koje se već godinama držim, a koja se odnosi na pažljivo biranje događaja koje ću posetiti.

Ovo sve pišem i kao podsetnik sebi, ali i kao eventualni savet za sve one koje muče neke slične brige i krize. Ujedno, nadam se da ćete uz ovo obrazloženje malo bolje razumeti moju situaciju i činjenicu da neke obećane postove još uvek nisam objavila. I na kraju, sve ovo pišem kao javno obećanje da ću se dobrano potruditi da na blogu budem što redovnija i ažurnija, bez obzira na to što su društvene mreže preuzele primat i što sam i sama upala u zamku takve situacije. Ne želim da zaboravim razlog zbog kojeg je pre skoro tačno sedam godina cela ova priča i započeta.

Elem, kada smo kod blogo-rođendana, planiram da i u to ime napišem jedan post sa osvrtom na sve što se dešavalo  prethodnih sedam godina. Da sve ono o čemu pričam na svojim predavanjima koje toliko volite da čujete sada sa vama podelim i u pisanoj formi i tako ujedno odgovorim na mnoga vaša pitanja o tome kako sam od hobija i razonode blog pretvorila u posao od kojeg danas živim.

Pre svega toga, sa vama delim fotografije koje, kako spomenuh, čekaju od maja ove godine. Nastale su prilikom Jovanine i moje posete Mokrin House imanju. O njemu i njegovoj istoriji pisaću vam detaljnije u jednom od narednih objava (da, još jedan post koji imam u planu). Baš kao i o Hemofarmovom Thiomucase anticelulit gelu zbog čije smo promocije i otišli tog majskog dana do Mokrina.

Što se tiče outfita koji sam tom prilikom nosila, reč je o kombinaciji koju sam proletos često birala: H&M pantalone od pre nekoliko sezona i Esprit mantilić od konca. Na nogama Bata cipele koje sam kupila tih dana i kojih još uvek ima u ponudi, kako sam skoro mogla da primetim. I da, moja kosa u nešto dužoj fazi kakvoj se skoro neću vraćati.

Ovime bih kraju privela današnje javljanje koje me je, i to već sada mogu da kažem, preporodilo. Neverovatno koliko mi je prijalo da na ekran prebacim sve ono što me već nedeljama tišti i bukvalno parališe od daljeg rada. Imam utisak kao da sam probila blokadu koja me je u poslednje vreme sprečavala da se predanije posvetim onome što na svetu najviše volim: pisanju.

Nadam se da će vas ovaj post inspirisati da i sami na sličan način potražite rešenje za svoje unutrašnje blokade i uznemirenja. Ako nemate gde, to bukvalno možete učiniti i u komentarima na ovaj post. Podelite sa nama ono što vas tišti, blokira i sprečava da nastavite dalje. Obećavam da će vam biti i lakše i bolje.

Do idućeg posta, budite mi pozdavljeni. Vaša B.

wearing: pants: H&M; cardigan: ESPRIT; shoes: BATA; bag: PARFOIS; sunglasses: TRUSSARDI;

ALL PHOTOS BY JOVANA TOMAŠEVIĆ
camera used: Canon 5D Mark III, lens: 50mm f 1.4
more information: Canon Srbija

_{*ovaj post nije sponzorisan}