P re tačno šest godina, a nakon moje prve posete Sarajevu, na stranicama mog tadašnjeg bloga, a današnjeg portala (na kojem ste i vi trenutno), o Sarajevu sam napisala sledeće: On je srdačan, nasmejan, jaranski nastrojen, spreman na šalu i šegu, na dobru hranu i još bolje piće, na suze i smeh. On je poput momka kojeg svi vole da vide u svom društvu. Poput prijatelja koji vas uvek oraspoloži, bez obzira šta vas mučilo. On je mangup kojem ne možete odoleti. A i ne želite. Već mu se prepuštate i uživate u svim njegovim parodoksima, suprotnostima i razlikama i divite se kako je i pored teškog života uspeo da zadrži duhovitost i osmeh.
Danas, tačno deset dana nakon moje treće posete ovom gradu, svemu napisanom dodajem još jednu važnu stavku – taj mangup od grada obožava film i ne boji se da to i pokaže.
Verovatno nijedan drugi grad na svetu svoju ljubav prema “sedmoj umetnosti” nije tako jasno iskazao koliko je to učinilo Sarajevo tog oktobra i novembra 1993. godine kada je u sred najgore opsade grada organizovan filmski festival čije je projekcije svakodnevno pratilo nekoliko hiljada ljudi. Film je za Sarajevo tada bio više od umetnosti i to mu ovaj grad nikad nije zaboravio.
Zato on i danas, tokom trajanja Sarajevo Film Festivala koji je rođen tih oktobarskih dana pre 28 godina, diše, kreće se i živi za film. A ja sam imala ogromnu čast i zadovoljstvo da tome i uživo svedočim.
Poziv je stigao od kompanije Mastercard koja je već osam godina jedan od ekskluzivnih sponzora ovog festivala. Od prošle godine ta saradnja podrazumeva i Specijalnu nagradu za promociju rodne ravnopravnosti u filmskoj industriji. Njen pokrovitelj je upravo Mastercard. U konkurenciju za nagradu ulaze isključivo debitantski filmovi čiju režiju potpisuju žene. O ovogodišnjim konkurentima pisali smo neposredno pre festivala u tekstu koji možete pronaći na ovom linku.
Poziv koji je stigao na adresu BDW tima ticao se upravo projekcija filmova koji su ušli u konkurenciju za ovu nagradu, ali i panela o ženskoj slidarnosti u filmskoj industriji koji je takođe podržala kompanija Mastercard. Dakle, naša poseta je podrazumevala fantastičnu kombinaciju filmske umetnosti, diskusija o rodnoj ravnopravnosti, turističkog razgledanja Sarajeva i glamura koji je sastavni deo ovakvih događaja. Da, tih dana u Sarajevu živeli smo potpuno u skladu sa samim festivalom – filmski.
Mislila sam da sam u prethodne dve posete upoznala sarajevsku energiju, ali zapravo njen obim spoznate tek kada ovaj grad posetite tokom trajanja SFF-a. Sve što vas privlači kod Sarajeva u danima ovog festivala postane još intenzicnije i izazovnije. Zamislite najbolju žurku u gradu na koju su svi pozvani i od koje, makar te večeri, ništa nije interesantnije. Da, ona žurka koja izaziva ozbiljan FOMO svakom ko joj ne prisustvuje. E takav sam osećaj imala dok smo tih dana boravili u Sarajevu.
Bili smo u središtu zbivanja. Bili smo na najboljoj umetničkoj žurci na Balkanu i to se osećalo na svakom koraku. S tim da je ova ”žurka’” bila mnogo, mnogo više od dobrog provoda. Ona je pre svega bila smotra izuzetnih filmskih ostvarenja nakon čijeg gledanja imate utisak da ste bogatija osoba.
Jedina žal koja ostaje u vezi sa ovim SFF-om jeste činjenica da nismo bile u prilici da odgledamo više filmova (kada kažem ”mi” mislim na moju saradnicu Jelenu Boljević koja je bila moja saputnica na ovom putovanju). Oni koje jesmo pogledali, oduševili su nas.
Bilo je to najpre mađarsko ostvarnje ”Šest nedelja” koje prati priču tinejdžerke koja ostaje trudna i odlučna je da svoju bebu da na usvajanje. Istrajna je u svojoj odluci usled činjenice da živi u disfunkcionalnoj porodici, da još uvek nije završila srednju školu i da želi da se profesionalno bavi stonim tenisom u kojem je jako dobra. Po zakonima Mađaraske, šest nedelja je period tokom kojeg se majka, koja odluči da svoje dete da na usvajanje, može predomisliti. Film obrađuje upravo ovo razdoblje. I čini to na maestralan način. Najpre kroz izuzetnu režiju koju potpisuje Noemi Veronika Szakonzi, a onda i fantastičnu glumu mlade Katalin Roman, koja tumači glavnu protagonistkinju.
Drugi film koji smo imale zadovoljstvo da pogledamo odveo nas u austrijsku, katoločku, privatnu školu za devojčice u kojoj pratimo svakodnevnicu nekoliko učenica. Reč je o filmu ”Serviam – Ja ću služiti” koji se našao i u konkurenciji za Srce Sarajeva, nagradu za najbolji film. Kako radnja film odmiče tako počinjemo da uviđamo da se unutar zidina škole odvija nešto poprilično čudno i uznemirujuće. Nijednog trenutka ne dobijamo vizuelni prikaz onoga na šta sumnjamo, ali sigurni smo da nas osećaj ne vara. Na kraju dobijamo potvrdu da se unutar zidina škole koju vode monahinje odvija zlostavljanje pojedinih učenica. Iako je ova tema mnogo puta obrađivanja u različitim filmskim produkcijama, ovo je, makar za mene, bio najspecfičniji prikaz teme, uz minimalno reči i scena, a uz poprilično jasnu poruku. Ukoliko volite prishološke trilere i drame, ovo je svakako moja ozbiljna preporuka.
Nažalost, filmovi koje jesmo pogledali nisu se našli na spisku dobitnika nekog od priznanja, ali smo zato na osnovu dodeljenih nagrada napravili spisak ostvarenja koje planiramo da pogledam u skorijoj budućnosti. Na samom vrhu tog spiska svakako je film koji je osvojio Specijalnu nagradu za promociju rodne ravnopravnosti. Pričamo o filmu britansko-američke koprodukcije ”Aftersun” koji je režirala mlada rediteljka Šarlot Vels. Radnja filma prati Sofi koja se priseća jednog od retkih odmora koji je provela sa ocem dve decenije ranije, kada je imala samo jedanaest godina. Upravo je vizura kroz koju je prikazano očinstvo istaknuta od strane žirija kao jedan od najvrednijih elemanata u filmu. Ovo nije prvi festivalski uspeh za film, jer već nagrađen u Kanu, ali i na Minehnskom festivalu.
Mastercard tim imao je prilike da popriča sa Šarlot Vels, rediteljkom ovog ostvarenja, o rodnoj ravnopravnosti, odnosno o njenom iskustva sa nejednakim mogućnostima ili pak predrasudama na koje je nailazila u filmskoj industriji, a usled činjenice da je žena.
Bilo je momenata u kojima sam se osetila potcenjeno ili nipodaštavano, a na osnovu mog pola. Na primer, saradnici se ne bi obraćali meni, već nekom od mojih muških kolega, iako sam ja bila ta koja o svemu odlučuje. Ali, govoriće u globalu, imala sam ogromnu sreću da budem okružena sjajnim učiteljima i mentorima, a među njima je bilo i mnogo žena koje su aktivno radile na osnaživanju drugih žena. Na tome sam im posebno zahvalna jer znam da mnoge od tih žena nisu imale takve mogućnosti i morale su konstantno da se bore protiv predrasuda, rekla je Šarlot na ovu temu.
O istoj temi vrlo se strastveno raspravljalo i dan ranije u Hotelu Europa u kojem je održan CineLink Talks, konferencija posvećena filmskoj idnustriji. Naime, jedan od panela te konferencije bavio se ženskom solidarnošću u filmskoj industriji i pitanju da li ona postoji. Važno je istaći da je i ovaj događaj imao podršku Mastercard kompanije.
Učesnice panela bile su rediteljke Teona Mitevska iz Severne Makedonije i Marta Popivoda iz Srbije, zatim producentkinja Anamaria Antoci iz Ruminije i casting direktorka Timka Graho iz BiH. Razgovor je moderirala Amra Bakšić Čamo, producenkinja i voditeljka CineLinka.
Radi ilustracije nepovoljnog položaja žena u filmskoj industriji skrenuta je pažnja na sledeće podatke: tek 20% evropskih filmova režirale su žene. Neznatno viši procenti govore o broju žena među scenaristima i producentima, dok su brojke žena kompozitora I snimatelja poražavajuće – tek 10%, odnosno 9%.
Bilo je tako osvežavajuće slušati učesnice panela kako vrlo otvoreno i svaka kroz svoje iskustvo pričaju o rodnoj (ne)ravnopravnosti u filmu i o načinima na koji se ista može dostići u bliskoj budućnosti. Pričale su vrlo posvećeno o tome kako i koliko su im druge žene pomogle u ključnim koracima na početku njihove karijere, ali i koliko im je danas važno da rade sa ženama. Istakle su problematičnu činjenicu da u akademskim krugovima koji se bave filmskom umetnošću ima vrlo malo žena, te da tokom studija nisu ni imale veliki broj profesorki ili ih uopšte nije ni bilo. Trend se nastavljao i u kasnijim fazama karijere i zato se one sada, kada su u prilici da odlučuju, svojski trude da tu neravnopravnu zastupljenost oba pola menjaju. Pričale su o potcenjivanju na koje su nailazile i kao žene, ali i kao stanovnice ovog dela Evrope i o izazovima sa kojima je trebalo uporedo boriti se.
Obradovalo me je što sam u ovom razgovoru žena iz filma čula toliko teza i razmišljanja koje sam ranije pronalazila isključivo u razgovorima aktivistkinja. Prelila se ta energija i van granica aktivizma i to je ogroman razlog za optimizam. Borba postaje sve intenzivnija i beskrajno mi je drago da su i Sarajevo Film Festival i kompanija Mastercard dali svoj doprinos. I ponoviću, počastvovana sam što sam bila u prilici da svemu tome i uživo svedočim.
Sa Sarajevom smo se oprostile na glamurozan način – šetnjom crvenim tepihom i prisustvom ceremoniji zatvaranja festivala tokom koje su dodeljena sva priznanja. Za mene je ovo bilo posve novo iskustvo s obzirom na to da nikada ranije nisam prisustvala ovom tipu filmskih događaja. Nagraditi uživo aplauzom sve te filmske umetnike i videti ih kako zajedno slave film u predivnom ambijentu Narodnog pozorišta u Sarajevu, zajedno sa Sarajlijama i gostima iz čitavog regiona, bilo su užitak i zadovoljstvo, ali i neprocenjivo iskustvo. Jedno od onih iskustava koje se prepričava godinama nakon što ga doživite.
Napisala sam već u okviru jednog od Instagram postova iz Sarajeva, ali ponoviću: ogromno je zadovoljstvo na ovaj način spajati vrednosti u koje verujete, interesovanja koja vas pokreću i posao koji volite.
Zapravo, nije to zadovoljstvo, to je ispunjenje sna. I zato još jednom veliko hvala Mastercard kompaniji na prilici da taj deo svojih snova ostvarim i da time dobijem samo još više snage i volje da ka nekim drugim snovima zakoračim, odlučno i istrajno. I obećavam da ću na tom putu dati podršku i drugim ženama da jure ka svojim snovima. A ja ću juriti ka Sarajevu svaki put kada mi se prilika za to ukaže, jer taj grad zaslužuje da mu se vraćate Iznova i iznova, dok god ste za putovanja sposobni.
