Salaš Đorđević: mesto za reset tela i uma

Vidi Srbiju –  turistički imperativ ovog leta. Najpre jer je tako bilo najbezbednije, a sada jer nemamo mnogo izbora usled zatvaranja granica sve većeg broja zemalja za državljane Srbije. Još jedan tas na vagi u korist sveopšteg osećaja klaustrofobije i nemogućnosti iole ozbiljnijeg planiranja. Ali, hajde da u sveprisutnom ludilu posegnemo za mrvama razuma i pozitive jer ovo leto je zaista odlična prilika da konačno putujemo u skladu sa pomenutim slavnim sloganom Turističke organizacije Srbije. Istina, tužno je što je svet morao da stane da bismo progledali i primetili lepote koje nas oduvek okružuju, ali sada kada je do toga došlo, hajde da zajedno slavimo tu činjenicu. Moja proslava podrazumevaće još jedan post na ovu temu. Iz naslova ste mogli da zaključite gde vas vodim, iz fotografija koje slede imaćete priliku da mesto povežete sa slikom, a usput ću svojim rečima pokušati da zaokružim priču o njemu.

Jutra su nam započinjala domaćim doručkom koji je gospođa Biljana, naša domaćica, lično pripremala. Zasladili bismo se štrudlom i kakaom, a jednog popodneva smo imali taj luksuz da probamo i njenu slavnu sarmu. Tegla meda, sok od zove i vino su nas čekali kao poklon dobrodošlice.

Tik nadomak Palića, na čitavih 5 minuta vožnje od jezera, nalazi se Salaš Đorđević. Zbog veličine imanja i načina na koji je organizovano, pre bih ga definisala kao kompleks no salaš. Ipak, nije pogrešno reći ni jedno ni drugo jer njegova istorija počinje upravo od jednog omanjeg, vojvođanskog salaša i kuće koja je i dalje u funkcji i ima poseban značaj kako za domaćine, tako i za goste. Tokom šesnaest godina duge transformacije ovog mesta (napomenula bih da ona i dalje ne prestaje i verujem da će trajati sve dok naši domaćini u sebi imaju iole kreativne snage) priča se nadograđivala, u određenim segmentima modernizovala, ali je osnovna ideja ostala ista: slaviti tradiciju, učiniti je nešto komfornijom, ali joj ne oduzimati na autentičnosti, a samom mestu na miru. I zaista, od momenta kada se parkirate i kada vas sa skrivenih zvučnika dočekaju lagane melodije klasične muzike ili pak tambure, do atmosfere u samom smeštaju i oko njega, sve odiše mirom koji ima terapeutsko dejstvo.

Zanimljivo je da sam, dok smo putovali ka Paliću i prolazili magistralnim putevima ne bi li smo uživali u nešto interesantnijoj vožnji od one koja nas je čekala na auto-putu, posmatrala stare vojvođanske kuće razmišljajući kako bi bilo divno osetiti atmosferu takvog života makar na par dana. Tek kada smo se smestili u kuću sličnu onima koje sam posmatrala kroz prozor sa suvozačevog mesta, shvatila sam da sam zakoračila u iskustvo kojem sam se nadala. Od prizora, preko mirisa do zvukova, sve me je asociralo na Balaševićevu pesmu. Zato nam je tih dana ”Rani mraz” bio na repeat.

Jutra su nam započinjala domaćim doručkom koji je gospođa Biljana, naša domaćica, lično pripremala. Zasladili bismo se štrudlom i kakaom, a jednog popodneva smo imali taj luksuz da probamo i njenu slavnu sarmu. Tegla meda, sok od zove i vino su nas čekali kao poklon dobrodošlice.

Pored domaće hrane, zagrantovan nam je bio i mir. Ovde se ne dolazi da biste videli nekoga i bili viđeni. Ovde je intima najcenjenija stavka. Svaka od kuća u kojoj možete biti smešteni, a u ponudi su tri, pozicionirana je tako da gosti imaju svoju privatnost. Može se dogoditi da ovde provedete ceo vikend, a da ne sretnete nikog od drugih posetilaca. Čak i kada krenete u obilazak imanja, možete se lako mimoići sa drugim gostima jer se imanje proteže na 8 hektara. I ne samo da je veliko već je i koncipirano tako da ima više zasebnih celina u kojima imate prilike da se osamite i uživate u lepoti prirode. A priroda je božanstvena. Samo u ivičnoj zoni salaša zasađeno je preko tri hiljade sadnica. Napravljeno je i veštačko jezero na kojem se nalazi takozvana Ribarska kuća koja je pogodna za privatne zabave ili poslovna okupljanja. Pored nje, u svrhu organizacije događaja poslovne ili privatne prirode, koristi se još nekoliko objekata o kojima više možete pročitati OVDE. Kompleks podrazumeva i sportske terene (dva teniska terena, teren za košarku, teren za odbojku na pesku, teren za mali fudbal i teren za boćanje), a na usluzi posetiocima su i dva dečija igrališta. Meni su ipak najzanimljiviji bili oni delovi imanja koji kao da su namerno skriveni ne bi li gosti koji ih pronađu imali utisak da su otkrili nešto posebno. Ovde mislim na kutak sa starom kočijom, kuću za relaksaciju, mali narandžasti stočić i dve stolice skrivene gustim žbunjem i sve skrivene staze kojima možete šetati.

Samo ta šetnja imanjem, bez korišćenja drugih sadržaja, može da vam ispuni dobar deo dana. Ostatak boravka, bilo da ste se odlučili za vikend, bilo za veći broj dana, možete da iskoristite kako biste obišli okolinu. A okolina je božanstvena. Od Palićkog jezera, preko Subotice do lepih mesta na Tisi. Mi smo se odlučili da obilazak realizujemo u obrnutom smeru od ovog koji sam navela. Naime, kako je u periodu našeg boravka na Salašu najavljeno ”cvetanje Tise”, specifičan i na svetu redak prirodni fenomen, jedno popodne proveli smo u Kanjiži. I mada smo ”cvetanje” propustili jer se ipak odigralo sledećeg vikenda, boravak na Tisi i večera pored nje u jednom od restorana na samoj obali bili su savršen izbor za prvo popodne u ovom delu Srbije. Sledeći dan smo proveli u Subotici, o čemu sam vam detaljno pisala putem svojih Instagram priča, ali o čemu će biti reči i ovde, na samom blogu. Na kraju, poslednji dan boravka na samom severu Vojvodine odvojili smo za kratku posetu Paliću, gde smo prošle godine proveli nekoliko dana o čemu sam vam detaljnije pisala OVDE.

Sve u vezi sa tim junskim vikendom došlo je poput kakve terapije. Terapije najpre za um namučen nestabilnošću i neizvesnošću koja se u talasima vraća sve od onog 12. marta. Zato su begovi poput ovih postali lek. I to kažem bez iole preterivanja. Ako u nešto treba ulagati ovog leta, onda je to zdravlje uma i tela. A ovakvi izleti su blagotvorni po oba. Tvrdim iz ličnog iskustva.

Do neke nove priče o nekim novim mestima koja vredi posetiti, budite mi zdravo.

 

fotografije: Branislava Antović Aleksić i Nikola Aleksić


*ovaj post je realizovan u saradnji sa Salašom Đorđević

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on pinterest
Pinterest
Share on google
Google+
Share on linkedin
LinkedIn
Share on email
Email

Pročitajte još

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *