Vikend na Grzi, mestu gde se ne razmišlja o problemima

O izletištu Grza pisala sam vam, a bome i pričala, u nekoliko navrata. Ipak, čini mi se, nikad podrobnije ni detaljnije o onome što tamo možete obići. Priznajem, ni sama nisam previše istraživački raspoložena kada se uputim u ovaj kraj, u kojem od 2012. godine imamo porodičnu vikendicu. Svaki put kad tamo boravim ja zapravo beskrajno uživam u prilici da se naspavam, dobro naručkam savršene mamine hrane, pročitam sve one knjige koje su čekale na red, sedim na našoj terasi, posmatram nepreglednu šumu koja se uzdiže iznad reke Grze, a tačno preko puta naše vikendice, i jednostavno ne razmišljam ni o čemu. Ta aktivnost mi jedino tamo uspeva, na tom tremu i uz zvuke reke uz koju je do sada izgrađeno preko 800 vikendica.

Često volim da istaknem kako se u takvom okruženju ne može razmišljati o problemima. Da, zvuči neverovatno, ali morate mi verovati na reč. Nestanu problemi u toj tišini i miru, koji u toku dana s vremena na vreme prekine zvuk retkih automobila, a u toku noći isključivo rika jelena. I mada su mnoge od vikendica zapravo postale domovi u kojima se živi tokom cele godine, kao da je prećutno postignut dogovor da niko od redovnih žitelja i vikendaša ne narušava taj mir i tišinu.

U leto ume da bude drugačije, zbog nešto većeg broja posetilaca i šetača, ali kao da i oni nekako naslute taj dogovor i ispoštuju ga. Jedini period u godini kada nikakvog dogovora i pravila nema jeste onaj oko 1. maja, kada se na Grzu ne odlazi radi uživanja, već radi čuvanja sopstvenog dvorišta, jer su veseli prvomajci toliko slobodni da čak i privatne posede, ukoliko naslute da su prazni, iskoriste za svoje praznovanje.

U vreme nastanka fotografija današnjeg posta, bili smo mnogo bliži novogodišnjim i božićnim praznicima, no tim prvomajskim. Priroda se već uveliko opremila za zimovanje, ali smo uspeli da uhvatimo poslednje momente njenog predzimskog šarma. I mada se u prvi mah činilo da nam magla i kiša nikako neće ići na ruku, ispostavilo se da su one dale neki poseban šmek ovoj seriji fotografija iza koje, kako ste mogli i da pretpostavite, stoji Jovana Tomašević. U ovoj avanturi ipak nismo bile same. Sa nama su bile, pazite sad ovaj kliše, naše jače polovine, Nikola i Đorđe. Davali su nam podršku kao i uvek, strpljivo nas čekajući da završimo svoje. Taj zajednički put odavno smo planirali, znajući koliko Jovana i Đorđe uživaju u putešestvijima po Srbiji, a kako im ovaj kraj nije ranije bio usput, rešili smo da ga takvim učinimo. Upravo zahvaljujući njima, vikend na Grzi je protekao daleko aktivnije no što je to za mene uobičajeno.

Subotu smo odvojili za posetu manastirima koji su u neposrednoj blizini izletišta. Najpre manastir Svete Petke Izvorske smešten u ataru sela Izvor. Reč je o manastiru u okviru kojeg se nalazi i Dom za smeštaj dece ometene u razvoju, ali i slavni izvor lekovite vode za koji se vezuju brojna predanja i čuda. Slično je i sa samom crkvom za koju se ne zna tačno ko ju je i kada podigao. Ipak, najčešća istorijska predanja vezuju sa za kneginju Milicu i njeno zalaganje za prenos moštiju Svete Petke u Srbiju. Naime, postoje naznake da je kneginja upravo ovde privremeno smestila mošti Svetiteljke, s obzirom na to da je u momentu kada su one prenete u Srbiju njena zadužbina, manastir Ljubostinja, još uvek bila u izgradnji.

Priča i zanimljivosti je mnogo, kako o ovom tako i o sledećem manastiru koji smo posetili, manastiru Lešje, smeštenom na 10 minuta vožnje od sela Izvor, a blizu sela Plana. U kraju je poznat kao ”ruski” manastir zbog specifične arhitekture koja podseća na ruske crkve i građevine, ali istina je posve drugačija. Neću vam je prepričavati, već ću vas pozvati da je sami pročitate na stranici koju sam sasvim slučajno otkrila pripremajući se za ovaj tekst. U blizini ovog manastira nalazi se još jedan izvor svete vode ispred kojeg se neretko mogu videti redovi posetilaca sa rukama punim flaša spremnih da budu napunjene i ponete kućama. I sami smo popili po koji gutljaj vode i krenuli dalje.

A to dalje je bilo ka selu Plana. Zašto baš tamo? Jer je Đorđe, Jovanin suprug, izuzetan fotograf i veliki avanturista, došao na ideju da pronađemo rudnik Plana ka kojem su upućivali putokazi koje smo viđali uz put. I mada nismo imali sreće da uđemo u sam rudnik i napravimo poneku fotografiju (za to je neophodna posebna dozvola, do koje Đorđe inače planira da dođe) usput smo uživali u istinski zanimljivim prizorima.

Sve to je bila lepa uvertira za ono što nas je čekalo sutradan, tokom nedelje koju smo odvojili za posetu manastiru Manasija, udaljenom 50 minuta vožnje od Grze. Odavno mi je bila želja da obiđem to mesto. Prvenstveno iz istorijskih, pa tek onda religioznih razloga. Naime, ovaj manastir predstavlja jednu od najznačajnijih srpskih srednjovekovnih građevina. U pitanju je zadužbina despota Stefana Lazarevića od čije je izgradnje prošlo tačno 599 godina. Da, sledeće godine navršiće se tačno 6 vekova od momenta kada je ovaj manastir postao duhovni, kulturni, ali i obrazovni centar tadašnje despotovine. Tu je bila smeštena slavna Resavska škola (setite se samo koliko smo je puta spomenuli tokom školovanja!) od koje su ostali samo temelji, ali se sestrinstvo manastira nada da će budućnost doneti i njenu obnovu.

Ikone unutar crkve Svete Trojice spadaju u red najznačajnijih dela srednjovekovnog slikarstva jer je despot Stefan za oslikavanje crkve angažovao ne samo srpske freskopisce već i najbolje zografe iz cele Evrope. I da, dobar deo ikona je uništen, ali ono što se može videti zaista je impozantno. U južnom delu crkve nalazi se i bela mermerna ploča ispod koje leže mošti samog despota. Ova informacija je kroz vekove u više navrata osporavana, sve dok 2006. godine nisu urađene posebne arheološke i DNK analize kojima je potvrđeno da je reč o samom despotu. Sve ove informacije saznali smo od jedne od monahinja u manastiru. Divne mlade žene čija smirenost, načitanost i elokventnost ostavljaju bez reči. A kada na sve to dodate i impozantan pogled na 11 kula koje okružuju teritoriju manastira, zaista dobijete jedinstveno iskustvo koje nema veze samo sa religijom, već je mnogo šire i mnogo kompleksnije.

Za kraj, ostavili smo posetu slavnom jezeru na Grzi. Tamo smo i napravile fotografije koje prate današnji post. Iz poštovanja prema zdanjima koje smo ranije obišli, rešile smo da ispred i u okolini manastira izbegnemo fotografisanje za blog. Taj deo smo ostavile za ovaj zaista predivan kutak izletišta, čiju lepotu nije mogla da naruši ni gusta magla, a do kojeg se vrlo lako stiže, samo prateći glavni put kroz izletište.

Nakon fotografisanja i okrepljenja uz mama Ljiljinu kuhinju, skoknuli smo i do restorana Koliba na po kafu, odnosno u mom slučaju na jedan Nesquick (da, da čak i to imaju u ponudi!). Reč je o restoranu domaće kuhinje, vrlo prijatne atmosfere i bogate ponude (imaju i milkshake od jagode! 😉 ),  koji je nezaobilazna stanica za sve posetioce Grze.

Sve ovo pišem i napominjem ne bih li vam približila ovaj kutak jugoistočne Srbije, koji je za mene bio potpuna nepoznanica do pre samo nekoliko godina. A kada sam ga jednom upoznala, nisam mogla da ga ne zavolim. Čest slučaj sa ovom našom čudnom zemljom, zar ne?!

Nadam se da vam je prijala ova kraća šetnja, te da ste nešto novo saznali, ali i dobili ideju gde biste to mogli da se uputite kada se ukaže prilika i kada vremenski uslovi dozvole. Možda se i sretnemo. Obavezno mahnite i javite se! Neću propustiti priliku da vas ponudim maminim sokom od zove i najlepšim mladim sirom koji se na nedeljnom nivou kupuje od teta Milice iz Izvora. Koliko je dobar pitajte Jovanu, koja se za Beograd vratila sa nekoliko kilograma istog u torbi.

Do idućeg posta i nekih novih priča, budite mi pozdravljeni. Vaša B.

ALL PHOTOS BY JOVANA TOMAŠEVIĆ