Vikend u Budimpešti (II deo)

Mada je verovatnoća za padavine tog ponedeljka bila i više od 90%, potajno sam se nadala da će kišobran sa natpisom ”Budapest” ostati neupotrebljen. Sva moja nadanja umrla su sa prvim satima drugog dana našeg boravka u mađarskoj prestonici. Novembarska kiša u sred februara. Podjednako čudna koliko i ono aprilsko sunca od prethodnog dana. Mogli smo da se uputimo u neki od tržnih centara. Mogli smo da budemo još dovitljiviji i zaputimo se ka Ikea-i. Ali nismo.  Budimpešta to nije zasluživala. Niti njeni muzeji.

Plan je bio sledeći: Muzej lepih umetnosti, Kuća terora i Muzej Franca Lista. Prvi, jer u sebi krije najveću kolekciju dela španskih slikara koja se nalazi van Španije i impozantnu kolekciju skulptura evropskih vajara _{(među njima i jednu koju je potpisao Leonardo Da Vinči)}. Drugi jer predstavlja specifičan i potresan spomenik žrtvama nacističkog i sovjetskog režima. I na kraju, treći, jer je samo ime Franca Lista dovoljan razlog da se uputite u njegov muzej.

Utisci? Takvi, da sam tekstualni deo ovog posta naprosto morala da posvetim upravo njima _{(i unapred se izvinjavam na dužini istog)}. Jer bogatstvo jednog grada ne podrazumeva samo njegove građevine, trgove i parkove. Niti samo ljude koji sada žive u njemu. Već i sve one koji su u njemu nekada živeli, stvarali, umirali. I za sobom ostavili poseban trag. Sva tri muzeja zapravo govore o takvim ljudima.

*U Muzeju lepih umetnosti, koji se nalazi na Trgu heroja, čeka vas zaista impozantna kolekcija slikarskih dela. Sam muzej poprilično podseća na Muzej istorije umetnosti u Beču. Doduše, u skromnijim obrisima. Ali podjednako interesantnim i vrednim. Dva sata su minimum kako biste se pošteno upoznali sa sadržajem stalne postavke. Zato, ne čekajte kasno popodne jer se muzej zatvara već u 17 i 30.

*Na putu do Trga heroja iz pravca Andraševe avenije, naići ćete na Kuću terora (15-a fotografija odozgo). Prepoznaćete je po specifičnom krovu, na čijim bočnim stranam je ispisana ta strašna reč ”teror”. Pred vratima dočekaće vas čuvar, a onda će se vrata pomalo misteriozno sama otvoriti. I zakoračićete u jedno prošlo i krvavo vreme, kada je ova kuća bila sedište Gestapo policije da bi posle Drugog svetskog rata postala sedište mađarskog KGB-a. Priroda organizacija koje su ovde bile smeštene dovoljan je povod da vas zaintrigira njena unutrašnjost, koja je i dalje poprilično verno sačuvana, ali i fantastično prilagođena modernom posetiocu. Iz sobe u sobu veliki TV-ekrani na kojima su puštene izjave svedoka, jezive melodije sa zvučnika i sačuvani nameštaj i predmeti, govoriće vam u ime žrtava koje su u ovoj kući okončale svoj život. Kada se na kraju spustite do tamnica, mesta za saslušanje i pogubljenje, shvatićete koliko je zapravo ona reč ”teror” bila blaga za ono što su zatvorenici ovog mesta prošli. Pri izlasku vrata će se ponovo sama misterizono otvoriti, i vi ćete biti na svežini budimpeštanskog vazduha. Gorčina u ustima ipak će ostati.

*Kada malo predahnete, i vratite svoj um u sadašnjost, vreme je da ponovo otputujete. Ovaj put malo dalje, u vreme velikih klasičnih kompozitora, među kojima je Franc List bio jedan od dominantnijih. Odmah preko puta Kuće terora, sačekaće vas zgrada na čijem se prvom spratu nalazi apartman u kojem je poslednje godine svog života proveo jedan od najvećih pijanista i kompozitora svih vrmena. (7-a, 8-a i 9-a fotografija odozgo). Obavezno uzmite audio-vodič koji će vam ljubazne devojke na ulazu ponuditi, i prepustite se atmosferi ovog stana. Tri prostorije otvorene za posetioce kriju Listove privatne predmete, instrumente na kojima je najviše voleo da svira i komponuje, umetničke slike njega i njemu dragih i bliskih, i još mnogo sitnica poput buketa od kose njegove obožavateljke. Audio-vodič pružiće vam i mogućnost da tokom obilaska muzeja pored zanimljivih informacija slušate i Listove kompozicije. Dok se u pozadini čuje Mađarska raspodija prošetajte do prozora sa kojeg je i List posmatrao svoju Budimpeštu. Osećaj će biti nevoravatan.

Zadovoljstvo usled viđenog, polako će preći u umor, zato se spustite do najbliže metro stanice i vratite se do Verašmarti trga na kojem vas čeka slavni Sturbucks. Biće to idealan tajming za čašu dolce latte kafe sa cimetom, najukusniji tiramisu koji ste ikad probali i malo wifi uživanja.

Tako okrepljeni, spustite se do Duvanske promenade i uputite se u pravcu ka Parlamentu, ne bi li ste naišli na ”Cipele na Dunavu”, jedan od najpotresnijih spomenika, ne samo u Budimpešti već i šire. Posvećen je svim Jevrejima koji su tokom Drugog svetskog rata na tom mestu masovno streljani. Zašto baš tu? Jer bi tako njihova tela odmah padala u Dunav. Pre streljanja Nacisti bi im naredili da se izuju jer su cipele smatrali vrednim odevnim komadom. Vrednijm od ljudskih života. Spomenik od 60 pari cipela napravljen je po uzoru na prave, i stoji kao podsetnik, ali i upozorenje. Na zlo koje čovek može proizvesti.

Ovime će se završiti vaša potresna, emotivna, poučna i istinski važna šetnja. Važna za vas i vaše upoznavanje Budimpešte. Gledaćete je nešto drugačijim očima. Divićete joj se još više. I vrednovati. Doduše, i dalje vam neće biti jasno zašto sav život zamire nakon 20 sati, ali oprostićete joj to. Jer toliko toga drugog ima da ponudi.

Do idućeg posta, kojim se vraćamo u naše krajeve, ostanite mi pozitivni…Vaša B.

wearing: shirt: SHEINSIDE; sweater: ZARA; skirt: CHICTOPIA SHOP;  jacket: MATTHEW WILLIAMSON for LINDEX; sneakers: REEBOK; bag: CHOIES; tights: CALZEDONIA; gloves: ALDO;