Brana’s Book Club: Šta smo čitali u 2019. godini

Da li možete i da pretpostavite da Brana’s Book Club u martu ove godine ulazi u svoju treću godinu postojanja?! Treću godinu kako se družimo u našoj maloj književnoj zajednici, razmenjujemo mišljenja, stavove i diskutujemo. Na tom putu zajedno smo uspeli da stvorimo jedan prepoznatljiv online kutak, što me čini neizmerno srećnom. Neke od vas, divnih ljudi sa te strane ekrana, imala sam prilike i lično da upoznam, sa nekima i da se sprijateljim, što je ovu avanturu učinilo još vrednijom. Ovaj post posvećujem svim onim naslovima kroz koje smo prošli u prošloj godini uz obećanje da ću se potruditi da u 2020. budem redovna i da ispoštujem po jednu diskusiju mesečno.

 

Kako funkcioniše Brana’s Book Club

Svakog prvog u mesecu, na svom Instagram profilu, predstavljam naslov koji bi trebalo da zajedno čitamo tokom predstojećih mesec dana. Kada to vreme istekne, u okviru nove objave predstavljam vam naslov za idući mesec, ali i započinjem diskusiju o naslovu koji smo čitali u prethodnom! Diskusija se vodi u komentarima ispod posta. Svakog meseca nagrađujem dvoje najaktivnijih učesnika diskusije. Obavezna nagrada jeste primerak knjige koja je predstavljena kao predlog za predstojeći mesec.

 

Rekapitulacija predloga iz 2019. godine

Februar

”Idi postavi stražara”, Harper Li (Laguna)

Knjigu ”Idi postavi stražara” napisala je velika Harper Li, čije sam veličine postala svesna tek nakon ove knjige, iako sam ”Ubiti pticu rugalicu”, njeno prvo i najvažnije delo, pročitala dva puta. Zanimljivo je da sam na početku bila skeptična. U tu skepsu me je gurnula jedna davna Twitter rasprava u kojoj sam se zadesila, a koja je za temu imala vest o objavi ovog romana i laička nagađanja da se isključivo radi o načinu da se zaradi novac na slavi kultnog dela, te da ne treba očekivati mnogo. Naime, nakon što je rukopis za ”Idi postavi stražara” pet decenija bio sakriven u sefu spisateljice, i nakon što ga je otkrio njen advokat i uz njen pristanak objavio, 2015. godine dobili smo nastavak knjige ”Ubiti pticu rugalicu”. Interesantno je da je Harper najpre predala rukopis ”Stražara”, ali je na zahtev izdavača napisala potpuno novu knjigu o događajima koji su se odigrali 20 godina pre onih koje je opisala u prvom romanu. Tako smo dobili ”Pticu rugalicu”, jedno od kultnih dela američke i svetske književnosti. I mada sam ja bila ta koja je u toj pomenutoj raspravi branila tezu da je po sredi sjajna stvar za svetsku književnost i da ne treba biti ciničan, ispostavilo se da je sumnja, koju su drugi pokazivali, pomutila i moj optimizam. Toga sam postala svesna tek kada sam se odlučila da ovu knjigu uvrstim u Brana’s Book Club. ”Šta ako je zaista loša? Šta ako mi upropasti sva divna sećanja na prvi deo?”, pitala sam se. Sve sumnje su raspršene već nakon prvih stranica u kojima sam se, zadivljena, ponovo susrela sa jednostavnim, naizgled neupadljivim, a opet tako specifičnim stilom Harper Li. Samo, ovaj put, čitala sam neke potpuno nove redove. Redove za koje, bez iole ustezanja, mogu reći da čine kompleksniju, zreliju, uzbudljiviju celinu od prvog dela. Makar za mene i makar u ovim godinama. I to nikako ne znači da je ”Ubiti pticu rugalicu” loša knjiga. To ne bih mogla da kažem ni u ludilu. Ona je sjajna knjiga za publiku kojoj je namenjena, a to je mlađa populacija, odnosno ono što bi Amerikanci definisali kao young adults. I ma koliko da sam volela šestogodišnju Skaut, ova od dvadeset i šest godina mi je bliža, zanimljivija, kao lik složenija i upečatljivija. Toliko da je nakon ”Stražara” postala jedan od meni dražih ženskih likova svetske književnosti. Njena ličnost, stav, principijalnost su za divljenje, baš kao i žestina kojom vodi svoj lični rat koji je fantastično prikazan kroz mudre i edukativne dijaloge između nje i ostalih likova. Toliko sjajnih referenci, toliko dobrih analogija, toliko fantastičnih analiza tadašnjeg političkog, rasnog i pitanja građanskih prava SAD-a, da je prava šteta što ova knjiga nije ugledala svetlost dana mnogo ranije. Ne mogu ni da pretpostavim kakav bi odjek i uticaj imala. Sa druge strane, sve te velike teme divno su ukombinovane sa onom intimnijom, u čijem je centru odnos između oca i ćerke. Ne znam da li sam u nekoj knjizi naišla na bolji opis sazrevanja i njegove kompleksnosti. Ako biste me pitali koju bih knjigu preporučila osobama između dvadeset i pete i trideset i pete godine, na prvom mestu bila bi ova knjiga. Borba koju Skaut vodi vrlo je slična borbi kroz koju prolazimo svi mi koji smo črvsto emotivno povezani sa svojim roditeljima. Otud sam u njenim dilemama prepoznala gomilu svojih i otud mi je njena priča došla poput životne lekcije.

Mart

”Top je bio vreo”, Vladimir Kecmanović (Laguna)

Ne pamtim kada me je jedna knjiga tako brzo i tako naglo “ošamarila”. Kod tridesete strane plakala sam iz sve snage pitajući se kako je moguće da me iz stanja potpunog duševnog mira tek nekoliko desetina rečenica baci u emotivan vrtlog iz kojeg, kako će se ispostaviti nisam mogla da se izvučem danima. Nikola, koji je davno pročitao knjigu, umirivao me je rečima da će nastavak biti ”lakši”. I bio je. Ali samo zato što sam sada bila spremna na gotovs za sve što me je dalje čekalo u ovoj mučnoj, sarajevskoj priči koju je Kecmanović maestralno ispisao koristeći tako malo reči, a tako mnogo prizora. I zato, nisam imala utisak da čitam knjigu. Pre mi se činilo da gledam film. Težak, realan, objektivan film koji nije štedeo nijednu stranu, a prema svakoj je imao saosećanja. Koji je podjednako glasno isticao heroje i ukazivao na ljudski mulj. Na ovoj, onoj ili tamo onoj strani. Ispričati priču o ratnom Sarajevu bez trunke patetike, pristrasnosti, politizovanja ili nacionalne zajedljivosti, to je umeće. I zato ovo štivo smatram velikim delom koje bih bez problema preporučila svojim prijateljima iz Sarajeva, onima iz Zagreba i vama koji ste iz raznih delova Srbije. Neće vam biti lako, ali i ne treba. Treba da boli, guši i izjeda sav besmisao ratovanja. I da opominje. Nas i sve one koji će doći nakon nas. Priznaću, nisam bila oduševljena krajnjom odlukom glavnog junaka. Ali, zato je roman do kraja i ostao realan. Sve drugo bilo bi romantizovanje istorije koja ne može biti romantična. Zato, gospodine Kecmanoviću, bravo za svaku ispisanu reč. Nije ih mnogo, ali ih je dovoljno da vas nateraju da se dobrano zamislite nad pročitanim. A ako mene pitate, to je suština umetnosti

Mart

”Pokoravanje”, Mišel Uelbek (Booka)

Kontraverzno štivo, koji su mnogi nazivali proročkim. Zbog ovog dela je Mišel Uelbek bio evakuisan iz Pariza nakon terorističkog napada na redakciju magazina Charlie Hebdo na čijoj se naslovnici našao neposredno pre masakra. Politkolog u meni bio je neizmerno uzbuđen zbog književnog druženja koje mu je predstojilo. I sve je počelo obećavajuće. Fransoa, glavni junak (kojeg sam sve vreme doživljavala kao obrazovaniju i nešto prefinjeniju verziju Henrija Kinanskog), fino nas uvodi u priču o političkoj krizi u Francuskoj uoči predsedničkih izbora 2022. godine. To čini lako i iz ugla laika, tako da je čitaocu koji i ne poznaje savremenu francusku političku scenu jednostavno da isprati dešavanja. A dešavanja se nižu tempom koji vam ne dopušta da iz ruku ispustite korice knjige (ah, kako lep kliše). I uzbuđeni ste, iščekujete zanimljiv zaplet, nadate se kulminaciji sve dok jednostavno ne shvatite da nje – nema. Kako knjiga odmiče tako su i vaša nadanja sve manja. Mirite se sa sudbinom ovog štiva na način na koji se i Fransoa pomirio sa svojom i čekate da se sve završi, pa da pređete na nešto što će vam koliko toliko dati katarzu za kojom žudite i kojoj ste se u ovom “kontraverznom” delu nadali od prve strane, a koja je jednostavno izostala. I to vam pišem ja – večiti zaljubljenik u duge dijaloge, filozofske rasprave, dela posvećena traganju za smislom i poentom življenja. Ovo je zapravo takva knjiga i to je u redu. Ali zašto je, pobogu zašto, onda predstavljena kao proročka i kao knjiga koja je uzdrmala evropsku javnost. Čime? Tek usputnim osvrtima na promene u društvu koje nastaju nakon tih famoznih izbora iz budućnosti i koje su krajnje nerealno opisane, baš kao i tempo kojim se dešavaju i reakcije koje ne izazivaju. Nisam verovala Uelbeku. Ni najmanje. Štaviše, iritirao me je svojom površnošću. Ok, iritirao me je njegov lik. I da, možda to i jeste bila poenta. Možda je Uelbek i hteo da prikaže pomirenost francuskog društva sa promenama koje mu se nameću i nemoć da se sa njima izbori, ali ja mu nisam verovala. Uopšte. Više mi je delovalo da je želeo da iskoristi u momentu goruću temu i da je obrađujući zaradi koji evro više.

Maj

”Zovi me svojim imenom”, Andre Asiman (Štrik)

Kada sam započela čitanje ”Zovi me svojim imenom” bila sam duboko razočarana. ”Zar je moguće da je ovoliko precenjena?”, pitala sam se ljuta i besna. Nikada nisam bila strpljiva. Jedna od mojih najvećih mana. Brana’s Book Club me je ipak naučio da to budem, makar kada je reč o književnim naslovima. Svesna da nema odustajanja, nastavila sam čitanje Štrik izdanja. Kako su se stranice nizale, tako je Asiman popravljao utisak, a ja bivala sve dublje uvučena u priču iza koje se pomaljalo mnogo više od prvobitno očekivanog. ”Ej, knjiga zapravo nije tako loša”, dobacila sam Nikoli jedne večeri. Ispostavilo se ne da nije loša, već da je dobra. Zapravo odlična. Sve ono što mi je u prvi mah falilo – unutrašnja borba glavnog lika, sumnje, dileme, strast koja briše sve i želja koja nadjačava bilo kakve konvencionalnosti – dobila sam u drugom delu knjige (rekoh vam da nisam strpljiva). Pregršt zanimljivih referenci, divni opisi italijanske unutrašnjosti, dirljiv odnos između oca i sina upakovan na realističan i nikako patetičan način začinili su priču, da bi je kraj, i odlična analiza života koji bivaju protraćeni usled nametnutih, društvenih stega, kompletirali i zaokružili. Nakon sporog početka, Asiman nas ubacuje u petu brzinu i daruje nam uzbudljiv završetak sa mnogo više događaja u poslednjoj trećini knjige no u prve dve. Nekome to može zasmetati i mislim da je opravdano. Ali, teško da bismo istinski dobili uvid u dubinu žudnje i želje koja se rodila između Elia i Olivera da nismo imali baš takav početak. I još važnije: teško da bi doživela takvu erupciju da nismo krenuli iz minusa. Zato mu opraštam te prve, tako spore i prilično nezanimljive stranice. Sa druge strane, ne mogu reći da je ovo vrhunsko štivo. Ali nije ni protraćeno vreme. Mada, istina je, da njegova važnost prevazilazi njegovu literarnu vrednost i to je najbitnije. I drago mi je da živim u vremenu kada su ovakva dela ne samo objavljivana, već i popularna.

Jun

”Talentovani gospodin Ripli”, Patriša Hajsmit (Laguna)

S obzirom na to da sam istoimeno filmsko ostvarenje iz 1999. godine gledala u više navrata, bojala sam se da će filmski okviri poprilično ograničiti moju maštu. Patriša Hajsmit je ipak uspela da me natera da zaboravim i Met Dejmona, i Gvinet, i Džuda, i da u svojoj glavi razvijem jedan potpuno novi film. Onaj u kojem sam hvatala sebe kako navijam za ubicu i psihički poremećenu osobu. Navijala sam za njegov plan i ostvarenje njegovih ciljeva zaboravivši da je ubio nekoliko osoba i da je vrlo lako mogao da ubije ponovo. U tome vidim najveću snagu Patrišinog stila. Činjenica da me je naterala da simpatišem čoveka sa ozbiljnim devijacijama u ponašanju govori mnogo o snazi njenog pripovedanja zbog čega i mislim da je ovo delo doživelo toliki uspeh. Takođe, neosporna je činjenica da je ovo jedan od onih naslova koje ne želite da ispustite iz ruku. On vas “vozi” od samog starta i to na jedan vrlo elegantan način, bez iole pretencioznosti, forsiranja i upinjanja. Ovo je, prosto rečeno, dobro napisan triler koji zbog žanra kojem pripada po definiciji predstavlja intrigu, ali je ona potkrepljena lepo povezanom fabulom, dobro izgrađenim karakterima i stilom koji teče. Istina, na mahove mi se činilo da izlazimo iz okvira realnosti i zalazimo u polje teško mogućeg, posebno u trećem delu knjige, ali onda bi mi Ptriša kroz Riplijev lik dala dovoljno argumenata da ipak razumem kako mu sve polazi za rukom. I da ga baš zbog toga još više simpatišem.

Jul

”Beogradski trio”, Goran Marković (Laguna)

Najpre, moram istaći da beskrajno cenim Gorana Markovića i njegov rad. Nebrojeno puta sam ga slušala kako govori na najrazličitije teme i neosporno je da pričamo o jednom od najznačajnijih stvaralaca jugoslovenske i srpske scene. Sticajem okolnosti, saznala sam i koliko dobro poznaje problematiku sukoba Informbiroa i KPJ, posebno posledice koje je taj sukob izazvao u pogledu masovnih hapšenja i stvaranja logora za ”staljiniste”. Imajući sve ovo u vidu očekivala sam mnogo od romana. Sa velikim žaljenjem moram da konstatujem da moja očekivanja nisu ispunjena. Iako mi se u prvi mah dopala zamisao o romanu u kojem se kroz dokumenta, zapise u dnevniku i poverljive prepiske prati radnja, kako su se stranice nizale tako sam shvatila da je upravo ovakav pristup doprineo suviše jednostavnom, površnom i mlakom osvrtu na jedan tako kompleksan deo naše istorije. Imala sam utisak da je knjiga namenjena osobama koje bi nešto da saznaju o Golom Otoku, ali da se pritom ne zamaraju previše. Analize uzroka i posledica nema ni u najavi, sve je previše jednodimenzionalno, usputno, tek okrznuto bez zadiranja u srž problema. Žalim, istinski žalim što Marković nije bolje iskoristio sve svoje znanje o ovoj temi i pretočio ga u roman koji je mogao, sigurna sam, svakog od nas da prene i zamisli. Ovako, dobili smo jedno ”meh” štivo. Čak ni autorova želja da se poigra sa čitaocem kroz tvrdnju da su dokumenta autentična, a dnevnik istinit nisu urodila plodom jer su iste ove tvrdnje opovrgnute u Markovićevim intervjuima. Kao svetle trenutke spomenula bih zanimljive reportaže francuske novinarke o Jugoslaviji nakon sukoba između Tita i Staljina. Takođe, moram primetiti da mi je kraj bio snažniji no početni i središnji deo romana. Rasplet je imao obrise snage koja je mogla da krasi roman u celosti, da su se stvari malo drugačije odvijale. Imao je Marković sve u svojim rukama. Šteta što je odlučio da se kocka i izgubi ono najvažnije – srž. Čitalac ostaje na površini, željan da sazna šta kriju dubine iznad kojih lebdi, ali to mu ne uspeva. Pisac odlučuje da crnilo tih dubina ostavi nekome drugom da ih opiše. Nadam se da će do toga zaista i doći, jednom.

Avgust

”Pustoš”, Arne Dal (Dokaz)

Imali smo posla sa tipičnim Nordic Noir trilerom koji je sam izdavač ovako opisao: ”Elen Savinger (15) nestala je pre tri nedelje. Detektiv Sam Berger strahuje da ju je oteo serijski ubica, ali kolege u stokholmskoj policiji nemaju sluha za njegove ideje i nadređeni ne žele da prihvate tu mogućnost bez konkretnih dokaza. Nedugo potom, on stupa u kontakt sa Natali, ženom koja zna mnogo više o seriji nestanaka nego što to želi da prizna. Istražujući sve dublje slučaj Eleninog nestanka, Berger uviđa njegovu zlokobnu povezanost sa sopstvenim životom i prošlošću’”. A kako bih ga ja opisala? Kao solidan triler koji će vam držati pažnju (posebno u početku), u kojem su sve kockice adekvatno poređane te ćete na skoro sva svoja pitanja dobiti logične odgovore i u čijem čitanju će biti užitka, ali ne i emotivnog naboja, iščekivanja i one primamljive jeze zbog kojih i volimo ovakva ostvarenja (osetiti opasnost, a biti na sigurnom). Makar je tako bilo u mom slučaju. I dok me je prvi deo romana oduševio (imam više Instagram priča da to I dokažem) dotle sam se u drugom delu mučila sa ne baš realnom sponom između glavnih junaka i osumnjičenog. I mada je teško detinjstvo uvek dobra osnova za objašnjenje razvoja devijantnih ličnosti, ovde mi je taj momenat ublažen njegovim krajnje neuverljivim spojem sa životnim pričama Moli Blum i Sema Bergera. Zbog toga mi je sve što se kasnije dešavalo, a u vezi sa ovim segmentom, bilo mlako I bledo. Iako je rasplet imao odlične momente, sa neočekivanim obrtima, moram priznati da je najupečatljiviji utisak ovaj koji sam prethodno navela. To ne znači da je posredi loše štivo, samo mislim da je moglo da bude još bolje da je pisac bolje rešio jednu od najčešćih triler zamki – veza između ubice i onih koji ga jure. Istovremeno moram da pohvalim sam kraj i obrt koji nas je tu dočekao. Drago mi je da se priča širi i da odlazimo dalje od odbačenog dečaka koji se sveti za traume doživljene u detinjstvu (prečesto upotrebljen motiv, ako mene pitate). I da, imam želju da pročitam nastavak zbog čega ”Pustošu” ipak dajem svoj glas preporuke. Realno, ni u jednom trenutku nisam želela da prekinem sa čitanjem i u svakom momentu bi mi držao pažnju – i više nego dovoljno, zar ne? To što sam ja opsednuta krimi tematikom, pa tragam za savršenim zapletom, to je do mene, a ne do štiva. Dakle, imamo pozitivan ishod.

Novembar

”Sedam života princeze Smilje”, Gordana Ćirjanić (Vukotić Media)

Ah, kako mi je samo prijalo ovo štivo! I kako se samo gospođa Gordana Ćirjanić, autorka istog, u njemu lepo poigravala različitim pristupima i stilovima. Nisam znala šta da očekujem. Princeza, ljubavnica, špijun – sve mi je to zvučalo previše ”salonski” (da se izrazim u duhu vremena u kojem je i Smilja živela). Znala sam da je autorka nagrađivana prestižnim priznanjima i imala sam poverenja u književni ukus ljudi od kojih su stizale preporuke, ali je ostala trunka skepse koja se raspršila već sa prvim stranicama knjige. Fotografisala sam omiljene pasuse, delila ih sa vama putem Instagram priča i radovala se svakom sledećem poglavlju. Da nisam znala da jedna žena stoji iza dela, bila bih uverena da ga je pisala grupa autora. Toliko je umešno Gordana menjala uglove iz kojih je sagledavala Smiljin život, donevši nam perspektivu jednog anonimnog obožavaoca, zatim uvid u istorijske činjenice, ali i filozofske zaključke kroz poglavlja nazvana ”Zabeleške o…”. Nije nam odrekla pravo ni na malo romansirane istorije, kulturno upakovane pikanterije i istorijske trenutke vešto povezane sa momentima pop-kulture! Pitko, ali ne i banalno, informišuće, ali nikako dosadno, edukativno, ali ne i suvoparno. E to je gospođa Ćirjanić uspela da postigne ovim delom – da pomiri često nepomirljivo. I kako je samo umešno povezala pregršt naizgled potpuno zasebnih tema, svaku obrađujući dovoljno podrobno da uhvatimo sebe kako klimamo glavom dok čitamo njene pasuse. Prošetali smo se Evropom, vraćali u Jugoslaviju, predratnu, posleratnu i ratnu, čitali o luksuzu Pariza i Ibice, ali i o bedi devedesetih i zdravstvu dvehiljaditih, nijednog trenutka ne pomislivši da se vodič, odnosno naša spisateljica, iole gubi. Ne, njen kurs je jasan i ona ga se drži čvrsto i jako. Onako kako samo veliki pisci mogu. Bravo, gospođo Gordana! Bravo! I hvala na priuštenom užitku.

 

Do novih čitanja i diskusija…


Fotografije: Branislava Antović
Kolaži: Nevena Mitrović
Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on pinterest
Pinterest
Share on google
Google+
Share on linkedin
LinkedIn
Share on email
Email

Pročitajte još

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *