Filmska lektira: 5 jugoslovenskih filmova koje morate pogledati

Jedna poštanska službenica najlepšeg osmeha, jedna studentkinja ekonomije koja se našla u ljubavnom trouglu, jedna kućna pomoćnica u zagrljaju zagrebačkog uličnog frajera, jedna depresivna devojka koja nema sreće u ljubavi i jedan dečko koji obećava – svi oni su filmski likovi koje sam upoznao još dok sam studirao. To nisu obični likovi jer u sebi imaju intenzivnu moć opsedanja zbog kojih sam ove filmove gledao nekoliko puta, iznova otkrivajući detalje koje je reditelj skrivao ispod priče. U vreme kada se uglavnom repriziraju popularne komedije diskutabilnog kvaliteta, nedeljom popodne na Drugom programu RTS-a možete pogledati jugoslovenske autorske filmove i lično se uveriti u kvalitet nekadašnje jugoslovenske kinematografije. Neki od najupečatljivijih primera tog kvaliteta su upravo naslovi koje sam izdvojio u današnjem postu, zbog čega ih i smatram nezaobilaznom filmskom lektirom.

Ljubavni slučaj ili tragedija službenice PTT  (1967)
_{reditelj: Dušan Makavejev
igraju: Eva Ras, Slobodan Aligrudić, Miodrag Andrić, Ružica Sokić}

Siguran sam da će Ljubavni slučaj ili tragedija službenice PTT biti večno moderan film. Prvenstveno zbog režije, montažnog pristupa, kolažne strukture i kamere, a onda i zbog utiska koji na gledaoce ostavlja Izabela. Ona je glavna junakinja čija erotičnost i umetnost zavođenja do danas ostaju neprevaziđene, kao i kadar u kojem na njenom golom telu leži crna mačka. Taj kadar zbog svoje lepote i kultnosti može da stoji na koricama enciklopedije YU filma. Inače, Izabela je lepa, samosvesna, bezobrazna, mlada, ne želi obaveze, ima prelep osmeh i u nju se muškarci zaljubljuju. Ona je ta PTT službenica, devojka koja živi do poslednjeg daha, odlučuje se na preljubu i zbog toga će na kraju stradati.

Hrabra je bila Makavejeva odluka da u trenutku kada je seks tabu tema, kako na velikom platnu tako i u svakodnevici, upravo ovaj motiv izabere kao ključan za svoje ostvarenje. Romansa nesrećne poštanske službenice i jednog ozbiljnog čoveka imala je u sebi sasvim dovoljno erotike da sruši taj tabu, sasvim dovoljno tragedije da se od iste naježite i dovoljno provokacije na račun tadašnjeg socijalističkog društva da bi film bio svrstan u crni talas.

Prema mom mišljenju, najveća vrednost ovog filma jeste umešnost Makavejeva da spoji igrani deo sa dokumentarnim snimcima i intervjuom doktora Aleksandra Kostića, koji nama, gledaocima, priča upravo o seksu. Stvarajući nešto sasvim novo i do tada neviđeno u jugoslovneskom filmu, Makavejev je srušio sve zabrane, vidljive i nevidljive granice i stvorio film za pamćenje i prepričavanje, koliko onda toliko i danas.

Pogledajte film zbog: uloge Eve Ras koja je posebna u našoj kinematografiji ne samo zbog prvog skidanja do gole kože koje je tada jasno širilo poruku da žena, u patrijarhalnoj sredini kakva je bila (i ostala) naša, više ne sme da bude potčinjena i da je vreme da postanemo liberalnije društvo, već zbog toga što je njena uloga u centru priče. Ona je pokretač radnje i ni u jednom drugom YU filmu žena nije toliko važna kao u ovom.

Čudna devojka (1962)
_{reditelj: Jovan Živanović
Igraju: Špela Rozin, Voja Mirić, Zoran Radmilović}

Volim atmosferu u ovom filmu. Početak je šezdesetih godina, svira muzika Darka Kraljića, Novi Beograd se gradi svom snagom, studenti se vrzmaju po Studentskom gradu i osećaju se slobodno. Jedino što ih muči su ljubavni problemi. Kao osnova za film uzeta je knjiga Grozdane Olujić Izlet u nebo koja je proglašena za nemoralnu i stoga cenzurisana, baš kao i pozorišna predstava. Reditelj Jovan Živanović je umešno sve to upotrebio u korist ovog filma.

Prelepa devojka Minja dolazi u Beograd da studira ekonomiju, razočarana vezom sa profesorom crtanja i rešena da izbegne ozbiljne veze te da uživa u čarima koje nosi potpuna sloboda. Tumarajući prestonicom upada u ljubavni trougao između jednog novinara i apsolventa medicine. I dok se polako pale svetla Lenjinovog bulevara, ona je prepuštena samoj sebi i teškoj odluci. Među momcima nema negativaca i čini mi se da obojica obećavaju. Ipak, dešava se preokret koji nosi poruku. Ljubav postaje poenta, a to je ono što se od devojke s početka filma najmanje očekivalo. U glavnoj ulozi je Špela Rozin, jedna od najlepših jugoslovenskih glumica svih vremena kojoj zaiasta nije bila potrebna sinhronizacja glasa. To bi, prema mom mišljenju, bila jedina mana filma

Pogledajte film zbog: naivnosti vremena u kojem je snimljen. Sve je bilo bezbrižno i utisak je da su šezdesete godine zaista bile najbolje u prošlom veku. Takva atmosfera danas nam izgleda egzotično i nedostžno. Mladi su tada bili potpuno drugačiji. Osobine koje su imali su se izgubile negde u vremenu, pa je gotovo nemoguće porediti ih sa nama danas. Oni jesu bili deca Komunizma, ali njihove osobine nemaju mnogo toga zajedničkog sa tom ideologijom. Mada, imam utisak da uživaju u izgradnji zemlje i da svako ima neki svoj ideal za koji se bori i o kojem razmišlja. Toliko drugačije od današnje atmosfere, zar ne?

Dečko koji obećava (1981)
_{reditelj: Miša Radivojević
igraju: Aleksandar Berček, Dara Džokić, Rade Marković, Dušica Žegarac, Dušan Kojić}

Slobodan, slobodan, hoću biti slobodan – peva momak koji se zove Slobodan Milošević (Aleksandar Berček), a na gitari ga prati Pit (Koja iz Discipline kičme). Epic scena i dovoljno jaka da može da opiše ceo film. Slobodan je taj dečko koji obećava i koji počinje da prezire malograđanštinu. Ono što misli on, misle i mnogi drugi koji pripadaju njegovoj generaciji.

Na početku gledamo momka koji je naizgled uzor, a na kraju postaje promiskuitetni frontmen rok grupe koji lupa glavom o zid iz očaja. Postaje subverzivan, antiheroj koji šamara oca, ostavlja devojku i beži u andergraund. Tu postaje zvezda, trči bos ulicama Beograda koji je meni u ovom filmu gotovo neprepoznatljiv.  Liči na grad greha u kojem se sluša pank i sa ove vremenske udaljenosti on je metafora za pobunu koja će se dogoditi tek nekoliko godina kasnije.

Ovaj film se jasno bori protiv tadašnjeg društva i izvitoperenih vrednosti. Mada sam film nema tu moć da menja ideologije, Dečko je na pravi način pokazao kako sedma umetnost može biti jak saučesnik u promenama. Baš kao i muzika.

Pogledajte film zbog: slike Beograda, jer bez njega filma ne bi ni bilo. On je ispiracija, u njemu se kriju neki novi umetnici, neki klinci koji žele da budu slobodni i znaju da se za tu slobodu izbore muzikom. Dečko koji obećava je preteča Crnog Bombardera, bunta koji se iskazuje pevanjem, sviranjem ili nekom dobrom radio emisijom koju vodi neko ko ume pametno i brzo da misli.

Tri sata za ljubav (1968)
_{reditelj: Falid Hadžić
igraju: Stanislava Pešić, Dragan Nikolić, Tatjana Salaj, Predrag Tasovac}

”Tražimo kućnu pomoćnicu s poznavanjem kuhanja. Nedjelja slobodna. Poželjne preporuke. Plaća prema dogovoru.” Na ovakav oglas javila se Maca. Bračni par intelektualaca kod kojih se zaposlila živi dosadan život. Sa druge strane zidova njihovog stana je mnogo zanimljivije, mladi prihvataju sve što dolazi sa Zapada, popularan je Klif Ričard…

Ispod ove naizgled banalne priče, reditelj krije poruku da socijalističko društvo uopšte nije tako idealno. To se jasno vidi kada Macin momak mora da krade kako bi joj kupio bundu, a i kada u kratkom mockumentary-ju intervjuisane devojke govore o tome kako teško pronalaze posao kućne pomoćnice, no kada ga ipak pronađu rade svaki dan osim nedeljom popodne. U takvom ambijentu počinje radnja filma. Maca izlazi sa svojom prijateljicom i upoznaje Rikija koji posle prvog plesa želi seks. Ona ga odbija ne znajući da će istu takvu ponudu dobiti od svog mnogo starijeg gazde kada se vrati kući, posle čega donosi odluku da napusti njegov dom. Na kraju, preplašena i rasejana, odlazi da preda novi oglas ne znajući kako će njen život dalje izgledati.

Ovaj film nisam izdvojio samo zbog njegove radnje, već i zbog uloge Dragana Nikolića (mladić Riki). Iako je pre toga igrao Džimija Barku i tako započeo niz uloga autsajdera, mislim da je Dragan Nikolić kao Riki uvod u karaktere kakvi su Stiv, Flojd i Urke.

Pogledajte film zbog: predstave devojaka koje imaju potpuno drugačije ciljeve nego danas. One žele da rade, ne stide se zanata, znaju da je brza i laka zarada nemoralna, oprezne su kada im prilaze momci. Verovatno pomišljate da su bile staromodne, ali nisu. Naprotiv, znale su šta znači kosmopolitizam i od njega su uzimale ono najbolje.

U raljama života (1984)
_{reditelj: Rajko Grlić 
igraju: Vitomira Lončar, Gorica Popović, Bogdan Diklić}

”Kaputići, prsluci, hlače, sve su to odjevni predmeti koji pružaju mogućnost svježih, mladenačkih kombinacija. Torbe, iako malo veće nego prethodne sezone, još se nose prebačene preko prsiju. Načinjene su u kombinaciji kože i rupičastog antilopa” – čita u novinama Štefica Cvek, jedna sasvim obična Zagrepčanka kojoj nikako ne polazi za rukom da nađe momka. Očigledno je da bi želela da prati trendove, ali joj u tome smeta njena kilaža zbog koje je depresivna, oseća se zapostavljeno, a u jednom trenutku pokušava i samoubistvo. Ipak, odlučuje da drži dijetu i sluša savete svoje nametljive koleginice Marijane.

U njen svet polako ulaze muškarci – šofer iz preduzeća u kojem radi, pijani intelektualac i jedan  švaler koji je jak samo na rečima. Kroz sve to, provejavaju motivi bajke –venčanice koje njena tetka šije, golubovi koji lete na sve strane. Tako i priča ima srećan kraj, jer je sve to u stvari jedna televizijska serija, koja se dešava paralelno sa drugim, realnim delom filma. Njena rediteljka je Dunja koja i sama ima ljubavne probleme, a velika terasa njenog stana mesto je logorovanja mladih i ima najlepši pogled na Zagreb. Taman kada sam pomislio da Štefica radi jedan sizifovski posao, na samom kraju filma u poslednjim minutima, dešava se Pepeljuga momenat uz muziku Branislava Živkovića.

Pogledajte film zbog: načina na koji je ekranizovana priča Dubravke Ugrešić Štefica Cvek u raljama života, patchwork roman u kojem se Dubravka ironično odnosi prema popularnim ženskim romanima, takozvanim ljubićima.

Koji su jugosolvenski filmovi na vašoj must see listi? Kojem se najčešće i najrađe vraćate i zašto? Čekamo vaše predloge.

_{foto: Jugoslovenska kinoteka, Hrvatski filmski savez, arhiva Nenada Polimaca
Zahvaljujemo izdavačkoj kući ”Ljevak” iz Zagreba}