Na pragu nove pozorišne sezone: Izazovi i nadanja

Nedostaje mi pozorište – često naletim na tu rečenicu na mrežama. Ispisuju je svi ljudi sazdani od teatra – glumci, reditelji, kritičari, publika… Pozorišna sezona je početkom marta presečena, naglo i bolno. I ja sam poslednji put tada kročila u teatar. Pomisliće neko da sam pesimista, ali situacija sa virusom korona mi još tada nije izgledala naivno i nekako sam slutila da će povratak u pozorište zapravo biti pod velikim znakom pitanja. Gotovo šest meseci kasnije teatri su otvorili svoja vrata za publiku, ali je neizvesnost i dalje prisutna i opipljiva jer sasvim sigurno ništa više neće biti kao pre. Makar ne još neko vreme.

Bilo je kišno martovsko popodne. Pakovala sam kofer za 2. Teatar na raskršću kada mi je drugarica javila da će biti odložen. Kao što napisah, od prvog momenta sam shvatala ozbiljnost situacije, ali sam se ipak nadala da ona neće uticati na sve sfere života, pa ni na festivale koji nikada ranije nisu otkazivani. Makar ne da sam ja to pamtila. Zato, u prvi mah, nisam poverovala u tu informaciju – kako to da se odlaže Festival, nije valjda dotle došlo – pitala sam se sve dok me nije pozvala Miljana iz Narodnog pozorišta u Nišu. Ispričasmo se kao da smo naslutile da se nećemo baš  skoro sresti u pozorištu. Od tog momenta su se samo nizale objave o otkazivanjima prolećnih pozorišnih festivala i o prebacivanju repertoara na online platforme. Naivno, delovalo je da će se sve brzo vratiti u normalu. Kao što znate – nije. Makar ne do danas kada su se vrata pozorišta otvorila, ali ne i festivali, a oni mi najviše nedostaju.

I hoće, vratiće se u normalu. Samo je ovog puta u pitanju ”nova normalnost”. Opet dolazimo do sintagme koju često srećem na mrežama, a kojoj, uverena sam, ne znamo baš tačno značenje. Šta je to bila ”stara normalnost” da sada moramo da se prilagodimo ovoj novoj? Istina, pozorište je koncipirano tako da podrazumeva veliki broj ljudi u zatvorenom prostoru. Odjeknula je vest da će od današnjeg dana igranje predstava ipak biti omogućeno, naravno, uz sve mere zaštite od zaraze virusom korona. I da, sve je to izvodljivo i pozorište mora da živi u bilo kakvim okolnostima. Iskreno sam se bojala da će biti skrajnuto dok prebrojavamo žrtve, zaražene, nezaražene i organizujemo online nastavu, a kafići, restorani i drugi ugostiteljski objekti nam sve vreme rade po nekom čudnom principu po kome virus napada samo u određenom periodu večeri, pa sve do ujutru. Lagala bih kada bih tvrdila da nisam razmišljala o mogućim opcijama. Na primer, možda je nova normalnost vraćanje korenima. Možda je nova teatarska normalnost izvođenje predstava na otvorenom u pozorištima poput Epidaurusa, što bi sasvim sigurno u epidemiološkom smislu bilo bezbednije od zatvorenih zgrada. A možda smo uveliko propustili mogućnost da to ostvarimo.

U tom kontekstu spomenula bih Narodno pozorište Sombor koje je organizovalo izvođenje predstava u svom dvorištu uz maksimalno poštovanje mera dezinfekcije i distanciranja. Slično je bilo i nešto južnije, u Šapcu. Šabačko pozorište je organizovalo predstave na različitim lokacijama u gradu, na otvorenom takođe, što je bilo jedno sasvim logično rešenje i poslednji spas protekle pozorišne sezone. Međutim, kako se to desilo i sa predstavama koje je trebalo da se odigraju na Tašu, tako su i ove početkom jula prekinute kada smo plaćali ceh odigravanja raznih mečeva i derbija i kada je cirkulacija virusa bila izuzetno visoka.

I to nije bila jedina cena koju smo platili. Glumci koji igraju honorarno, a to znači da su isplaćeni nakon što odigraju predstavu, već mesecima su bez novčanih prihoda. Neke od njih poznajem i ne znam kako izlaze na kraj sa ovom situacijom. Znam samo da su to izuzetno hrabri ljudi koje ne smemo zaboraviti ni dok ovo traje, a ni nakon svega. Isto tako, vest da će se od septembra otvoriti pozorišta postavlja jedno važno pitanje, a ono se tiče samog rada pozorišta kao institucije. Na primer, Zvezdara teatar je pozorište koje živi od prodaje karata, te ukoliko se broj mesta u publici smanji, ono će biti u problemu. Dok se isplati ekipa koja radi predstavu, pozorište ostaje na nuli ili čak ulazi u minus. Pritom, ovo nije jedino pozorište koje radi tako, te se onda otvaraju novi problemi postojanja pozorišta uopšte. Čak i ako bismo se prilagodili svemu i ispunili epidemiološke uslove, bojim se da bi pozorišni život bio ugrožen dugotrajno i da je zaista budućnost teatra neizvesna. Eshatologija je prilično zagazila u teatarski svet i nisam sigurna da možemo išta da uradimo, osim da je pustimo da iznedri umetnička dela koja će ostati da svedoče o ovom (ne)vremenu u kom živimo.

Osim ovog problema koji se tiče egzistencije i koji je svakako najvažniji, došli smo i do momenta kada nam fali umetnost. Fale nam reči, pokreti, muzika, drama i gluma. Već šest meseci se umetnost pozorišta prikazivala online ili sporadično, a i to što se igralo su uglavnom bile takozvane ”tezge”, odnosno predstave bliske široj publici, ali bez mnogo artističnih momenata u sebi. I to je u redu. Ljudi koji rade te predstave su na taj način zaradili svoj hleb, a u ovoj situaciji je to sasvim prihvatljivo. Gledala sam online pozorište, već sam pisala o njemu i jeste mi se dopao koncept digitalizacije. Ali taj gušt kada prošetam pozorišnom salom, pa mi se grlo osuši od prašine, ali nozdrve ipak ispunjava onaj miris teatra, to mi nedostaje najviše. Nedostaje mi da zaplačem u gledalištu, da me prođu žmarci i da brišem suze od smeha. E, to, to mi se baš čini daleko. Nedostaju mi i festivali i druženja. Nedostaju mi okrugli stolovi, i moji i tuđi. Nedostaje mi da razglabamo o gorućim društvenim problemima i ispred kamera, ali i iza njih. Da popijem vino u Aleksandrovcu u junu, da ručam ribu u šabačkom restoranu na Savi u aprilu, da pokazujem gostima lepote Aleksinca u novembru i da počnem ljubav ispočetka u Beogradu na Bitefu.

Budući da sam i sama preležala upalu pluća izazvanu virusom korona, potpuno mi je jasno o kakvoj se pošasti radi. Oporavak je dug i naporan, stoga je zaista u ovoj situaciji najvažnije da zaštitimo svoje zdravlje. Ipak, laički tvrdim da nije baš tako lako zaraziti se ovim virusom. I gotovo sam sigurna da je to nemoguće u pozorištu, ukoliko se ispoštuju sve preporučene mere za suzbijanje virusa korona, a najvažnije su nošenje maske, distanciranje i dezinfekcija.

Prostim jezikom, ako možemo da ispijamo kafe u kafićima, da obedujemo u restoranima, sasvim sam sigurna da možemo da nahranimo i dušu u pozorištu. Na sopstvenu odgovornost. Ja verujem u teatar i znam da je on dovoljno jak da preživi sve ove udarce. Samo se, na kraju, pitam, koliko smo mi jaki da podnesemo život bez umetnosti i hoćemo li moći još dugo ovako?

 
naslovna ilustracija: Nevena Mitrović

*ovaj post nije sponzorisan

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on pinterest
Pinterest
Share on google
Google+
Share on linkedin
LinkedIn
Share on email
Email

Pročitajte još

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *