Osvrt na 17. Urban fest – 5 katarzičnih večeri, 9 sjajnih predstava

U ovom momentu, s obzirom na pandemijsku situaciju, izuzetno je hrabro napraviti selekciju i organizovati festival međunarodnog tipa. Urban fest, omladinski pozorišni festival, koji se već 17 godina održava u Nišu upustio se u tu avanturu. Iako sam i sama bila između dve vatre – koliko sam željna pozorišta i dobrih predstava, toliko se i bojim da ta vrsta okupljanja donosi izvesni rizik u epidemijskom smislu – ipak, taj osećaj vratiti se teatru, pa makar i ovako, je zaista neverovatan i katarzičan. A upravo nam je taj osećaj pružio ovaj festival. S obzirom na to da Urban fest ima dve selekcije, jednu namenjenu studentima glumačkih akademija, a drugu omladinskim i studentskim pozorištima, nije ni čudo što ovaj festival pruža ozbiljan prostor mladim umetnicima da napreduju, da se usavršavaju, te i da iznedre neverovatne glumačke dragulje. 

Za sve ovo vreme dok ga nije bilo toliko na sceni, pozorište je i te kako živelo, te su teme koje smo videli na ovogodišnjem festivalu vrlo aktuelne i žive, a svakako bi o njima trebalo govoriti. Ove godine, umesto u dvorištu Banovine, Urban fest se održao u Pozorištu lutaka, gde je publika mogla da pogleda devet predstava.

“Serbus-evropeikus”, Banja Luka - predstava koja je osvojila žiri

Po oceni stručnog žirija, ali i žirija okruglog stola, jedna predstava se posebno izdvojila.  Predstavu “Serbus-evropeikus”, koja se igrala u selekciji glumačkih akademija, rađena je po tekstu Zorana Kostića. Ovaj komad u režiji Elene Kostić izvode studenti treće godine Akademije umjetnosti u Banjoj Luci.

U muzeju voštanih figura se nalaze likovi iz epske narodne poezije, koji jedne noći oživljavaju i shvataju da im je taman toliko vremena i preostalo da uzmu sudbinsku potvrdu o dostojnosti, koja će im omogućiti da uđu u elitnu evropsku zajednicu istorijskih besmrtnika. Po uverenje šalju malog Radojicu, računajući na njegovu spretnost. On se upušta u avanturu, iako o potvrdi niko ništa ne zna, te ovaj epski junak prolazi kroz fetišizirana i po život opasna iskušenja, ne bi li došao do Svevišnjeg, koji bi jedini trebalo da zna o čemu se radi i da mu izda to uverenje. Ovo je, zapravo, priča o vrhovnoj vlasti, vrlo aktuelna, iako je tekst napisan pre 21 godinu. 

Osim izvanredne režije, teksta i scenskog pokreta, čar predstave jeste taj osećaj jedinstva koji pruža. Klasa Akademije umjetnosti u Banjoj Luci na sceni je jedno. Ne postoji slaba karika, ne postoji prazan hod. Oni od početka do kraja predstave ostaju dosledni svemu onome što na scenu iznose, ostaju verni svim likovima koje igraju, uigrani su, prosto neposredni. Retkost je videti takvu vrstu kosmičke povezanosti između svih ovih glumaca, te se nameće pitanje šta će doneti njihova finalna godina školovanja kada su već sada ovoliko dobri.

“Prosjačka opera”, Priština

"Prosjačka opera", Foto: Promo

U ovkiru iste selekcije igrala se još jedna predstava, “Prosjačka opera” Vanclava Havela, u režiji Jovane Kostić. Ovaj tekst je inače pisan za 16 lica, a studenti prištinske Akademije umetnosti su ga adaptirali za njih osam. Adaptacija je izvršena i u smeru same radnje, pa je ona smeštena u devedesete godine prošlog veka, u vreme propadanja jedne države. Čitava predstava gradaciono nudi priču o tome kako se od jednog vladara podzemlja pravi politička figura koja će zauzeti najviše mesto u toj političkoj hijerarhiji. Nažalost, trideset godina kasnije, mi živimo tu realnost. U ovom ansamblu ima glumačkih dragulja koje bi valjalo brusiti na pravi način, te sam sasvim sigurna da ćemo ih ubrzo gledati i u pozorištima širom naše zemlje.

U selekciji omladinskih i studentskih pozorišta bilo je šest predstava, a nekako se samo nameće da krenem od najmlađih učesnika na ovogodišnjem Urban festu. 

“Ona i on”, Rača

Grupa šesnaestogodišnjaka, članova Omladinske scene račanskog pozorišta kulturnog centra “Radoje Domanović” iz Rače je pred publiku iznela sve probleme koji muče mlade. Tekst i režiju predstave “Ona i on” potpisuje Sanja Veljković. Podvukli su činjenicu da neretko decu nema ko da čuje, da se sa decom mora razgovarati. Mladima su droga i alkohol posluženi na tacni, a u ovoj predstavi vidimo dokle sve to može da ih odvede. Dotakli su se problema društvenih mreža i ustaljenog mišljenja da u školi i društvu ne postojiš ukoliko te nema na mrežama, a zatim su se bavili vršnjačkim nasiljem i deljenjem istog putem tih društvenih mreža. Govorili su o tinejdžerskim trudnoćama i činjenici da su mladi veoma needukovani o tome, ali i o neophodnosti te vrste edukacije. Ono čime odiše ova predstava jeste svakako mladalačka energija, neukaljanost mladih koji žele da čvrstim korakom uđu u svet teatra, a tamo i ostanu dugo. 

“Policajci”, Bečej

"Policajci", Foto: Promo

Nekom drugom vrstom aktuelnosti bavili su se i glumci iz Dramskog studija mladih Gradskog pozorišta Bečej u predstavi “Policajci” po tekstu Slavomira Mrožeka, u režiji Igora Pavlovića.

Koliko je nama zaista daleka budućnost u kojoj će postojati samo jedan zaverenik protiv vlasti? I koliko zaista košta njegov unutrašnji prelom, njegova promena stanja svesti? Kakav je to svet u kom su svi podanici jednom infantu? Ovo su pitanja koja predstava postavlja, ali odgovora eksplicitno nema, baš zato što smo i sami svesni da nam ta budućnost nije daleka, da ćemo unutrašnji prelom na pogodnu stranu plaćati obrazom i da je naša realnost vrlo blizu toj kolektivnoj podanosti. Tekst je adaptiran i aktuelizovan situacijama kojima svedočimo svakodnevno u raznim konferencijama, obraćanjima, intervjuima, prekorima od strane jednog čoveka. Ispunjena metaforama, ova priča o opstanku čitave jedne profesije i čitave vlasti, tera na razmišljanje o tome dokle smo spremni da ćutimo i savijemo kičmu. Da nije sve to preskupo?

“Na površini”, Beograd

"Na površini", Foto: Promo

Socijalna i psihološka drama “Na površini” u izvođenju Teatra 011 iz Beograda donela je neke vrlo aktuelne teme o kojima se u pozorištu mora govoriti. Ova predstava prikazuje šta se dogodi sa čovekom kada upija negativne emocije, kada u najranijim godinama svedoči nasilju u porodici. Dramaturg u jednom pozorištu dobija pomoć i konačno kreće rad na predstavi, nakon dugo vremena stagnacije. Ipak, taj nevešti preokret, sa ciljem da iznenadi publiku, izgleda kao da tu ni ne pripada. U glavnom glumcu nedostaje doza ludila ne bismo li naslutili makar da nešto nije u redu.

U ovom ansamblu je očigledno važnija lična igra nego kolektivna, a to zapravo ruši predstavu i čini je slabijom, iako ima potencijala da bude jako dobra.

 “Tajna stare vodenice” i “Miris života unazad”, Niš

Akademsko pozorište SKC-a u Nišu odigralo je dve predstave – “Tajna stare vodenice” i “Miris života unazad”. “Tajna stare vodenice” je komad rađen po romanu Miloša Petkovića, za koji su dramatizaciju radili sam autor i Petra Nešić, dok adaptaciju i režiju potpisuju Aleksandar Mihailović i Miloš Cvetković. Žanrovski bi se mogla odrediti kao komedija sa primesama trilera i horora. Likovi su značajne istorijske ličnosti, ali i fiktivni likovi iz svetske književnosti. Vrlo maštovitu scenografiju upotpunjuje sjajna glumačka igra, jedna neposrednost i lakoća u umetničkom izrazu. Predstava teče i uvlači gledalište u svoj magični svet, te sasvim sigurno nećete ostati ravnodušni, što je slučaj i sa predstavom “Miris života unazad”.

“Miris života unazad”, Foto: Promo

Za predstavu “Miris života unazad”, po motivima romana “Život je pred tobom” Romana Garija, režiju i adaptaciju potpisuje Dušan Matejić. Dobro poznat tandem ovog puta donose priču nabujalu emocijom i saosećanjem. Moma je dečak koji živi sa madam Rozom. Roza je prostitutka koja je otvorila prihvatilište za decu drugih prostitutki i tu ih čuvala, ne bi li i ta deca osetila toplinu porodičnog doma. Po Momu niko nikada nije došao, a madam Roza se razbolela i njemu je vrlo jasno da ona neće ostati sa njim još dugo. Iako kopa po svom poreklu, ovaj dečak je ipak vezan za staricu na samrti, jer je to zapravo jedina majčinska figura koju je kroz život imao. Deca ne biraju da budu rođena, ne biraju roditelje, već bivaju bačena pred lavove i njihova jedina misija je da u svim tim nesrećnim okolnostima postanu ljudi. Glumački tandem Jovana Đorđević i Nemanja Nikolovski i u ovoj drami obaraju s nogu svojim glumačkim umenjem, a za ove uloge su i nagrađeni već nekoliko puta.

“Laža i paralaža”, Mišar

"Laža i paralaža", Foto: Promo

Teatar “Vožd” sa Mišara, pored Šapca, odlučio se za nešto klasičniji pristup umetnosti, pa su odigrali predstavu “Laža i paralaža”, po tekstu Jovana Sterije Popovića, a u režiji Dušana Simića. Iako je ovo prva Sterijina komedija, te su nakon nje došle neke još bolje i poznatije, sam tekst je vrlo atraktivan za pozorišnu scenu današnjice. Mladi ansambl ovog pozorišta se prilično dobro snašao u ulogama koje je Sterija napisao pre skoro 180 godina, budući da je nekima od njih ovo bila i prva pozorišna predstava u životu. Danas, kada živimo u vremenu svakojakih laža i paralaža, nije zgoreg da se podsetimo da je neko nekada prozreo ljudsku vrstu do te mere da je ušao u samu suštinu. Svako vreme ima svoje laže i oni će vazda obmanjivati narod, a na njemu je hoće li dozvoliti i koliko da bude obmanut.

U čast nagrađenih, studenti druge godine Akademije umjetnosti u Banjoj Luci, odigrali su predstavu “Draga naša Jelena”, po tekstu Ljudmile Razumovske, a u režiji vanrednog profesora Akademije umjetnosti Velimira Blanića. Ova priča o moralu ne donosi neke nove teme, ali ipak glumcima daje prostor da izgrade svoje likove. Ipak, oni su na momente pasivni, neartikulisani, a najumerenija i najvičnija ovom zadatku svakako je Milica Dimitrijević u ulozi Olge.

Ne postoji tekst iz kog reditelj dobrim postupkom ne može da izvuče ono što je najbolje, te je tako i u ovom slučaju. Četvoro đaka dolazi kod profesorke matematike, naizgled da joj čestitaju rođendan, ali je njihov skriveni motiv da podmetnu falsifikovane testove iz matematike, kako bi upisali što bolje fakultete. Profesorka, simbol morala i strogoće, postaje njihov zatočenik, koprca se i ne dozvoljava učenicima da je ponize. Kako se ta noć neslavno završava, tako i ova predstava ima svoje momente na kojima bi valjalo raditi ne bi li se iz teksta izvukao maksimum. Dosta je praznog hoda i ponavljanja floskula koje smo toliko puta već čuli.

Urban fest je ove godine podsetio na mladost, na neukaljanost, na čistu emociju prema dramskoj umetnosti. Sve predstave su donele živost, osećaj da je tetar jači nego ikada i da mu nekakva pandemija ne može baš ništa. Zato je i važno to što su organizatori bili spremni da reše svaki od tih problema na koji su naišli, te nam pružili pet katarzičnih večeri u teatru.

 

Naslovna fotografija: “Serbus-evropeikus”, promo

 

 

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on pinterest
Pinterest
Share on google
Google+
Share on linkedin
LinkedIn
Share on email
Email

Pročitajte još

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *