Pozorišna scena Srbije: 5 predstava koje ne smete propustiti, a ne igraju se u Beogradu

Decentralizacija je termin koji spominjem baš često, te sam možda nekome i dosadna, ali smatram da je važno ponavljati. Ovaj pojam je izuzetno važan i za pozorišnu umetnost. Mnogo gradova u Srbiji ima profesionalno pozorište, a samim tim i određenu repertoarsku politiku, glumce, dramske pisce i reditelje. Posetivši veliki broj pozorišnih festivala, upoznala sam se sa repertoarima pozorišta iz unutrašnjosti naše zemlje i malo je reći da sam zaista oduševljena.

Kako je moj prethodni tekst bio posvećen predstavama u Beogradu, sada sam pokušala da napravim listu od pet predstava koje morate pogledati u pozorištima širom Srbije. Moram da priznam da je bilo teško napraviti izbor, najpre zato što ima mnogo više od pet sjajnih predstava u pozorištima širom Srbije, a onda i zato što su predstave koje bih vam preporučila uglavnom velike (podrazumevaju veliki broj glumaca, kao i osoblja van scene), pa su one uglavnom na pauzi dok traju kovid mere.

Ipak, odlučila sam da vam preporučim ono što zaista vredi pogledati, pa ne bude li to moguće do kraja sezone, nekako sam sigurna da će već početkom sledeće biti.

Tartif, autorski projekat Igora Vuka Torbice, Narodno pozorište Sombor i Srpsko narodno pozorište iz Novog Sada

Baš negde u vreme kada sam se bavila tumačenjem Molijerovog Tartifa načula sam da će se dogoditi premijera Tartifa, autorskog projekta Igora Vuka Torbice u Narodnom pozorištu u Somboru, a zatim i u Srpskom narodnom pozorištu, pošto je predstava urađena u koprodukciji. Istog momenta mi je bilo jasno da će ovaj drugi Tartif biti prilično daleko od onog iz kog je ponikao, a da će od tog starog ostati samo ideja.

Preuzevši motive i odnose među likovima, Torbica se poigrao sa tartifovskom idejom, te ju je na scenu postavio kao aktuelnu, sa izvesnim sličnostima sa ličnostima koje svakodnevno gledamo u javnom političkom životu. Predstava počinje tako što Dorina razgovara sa publikom. Tom prilikom su i svetla u sali uključena, te se time probija četvrti zid i publika postaje lik mase koja upija informacije koje joj se serviraju. U tom dijalogu Dorina nagoveštava da joj Tartif stvara gađenje i mučninu, a svetla se u sali isključuju kada se i poslednji član porodice predstavi. Orgonova porodica se priprema za dolazak Tartifa, tog divnog čoveka, a zapravo jedino Dorina vidi sve onako kako jeste. Ona vidi da se svima manipuliše, ona vidi da je Tartif čisto zlo, ali kao da nema dovoljno glasa, kao da govori u prazno i ne uspeva da spase nikoga, pa ni sebe. Sam Tartifov ulazak na scenu je dramatičan i spektakularan, podseća na kakav rijaliti, a slova koja ispisuju njegovo ime svetle zlatnom bojom. Vrlo promišljeno, on je obučen u farmerice i plavi sako, govori tiho, a glas podigne tek kada na kraju stupi u sukob sa Dorinom. Vrlo interesantan detalj jesu njegove čarape na kojima su nacrtane ovčice. Predstava se u celosti bavi idolopoklonstvom i tako pokazuje dijagnozu jednog društva. Čak i sam Tartif u jednom momentu izgovara: “Psihopate imaju more sledbenika.” Ova rečenica se može posmatrati kao siže čitave predstave. Jedini glas razuma je na kraju razapet. Da li ćemo ikada progovoriti?

Na Drini ćuprija, t. Ivo Andrić, r. Kokan Mladenović, produkcija Srpsko narodno pozorište iz Novog Sada

Moramo priznati da je posebno spektakularno zvučalo to što će se baš ovo delo Nobelovca Ive Andrića naći na pozorišnoj sceni. Ta premijera se dogodila 2016. godine kada se i proslavljao jubilej 55 godina od uručenja Nobelove nagrade Andriću. Koristeći se motivima iz ovog dela, Svetislav Jovanov je uradio dramatizaciju, a Kokan Mladenović jednu od režija koja će ostati upamćena i svevremenska, a za njegov opus, autopoetička. Ova predstava je već pet godina na repertoaru pozorišta u Novom Sadu, a i dalje je svako izvođenje rasprodato.

Predstava Na Drini ćuprija je inicijalno urađena po tekstu istoimenog romana, ali je u nju učitano 37 dela Ive Andrića. Dijaloga u samom romanu ima veoma malo, pa je rad na postavljanju ove priče na pozorišnu scenu podrazumevao i stvaranje teksta kroz proces. Mladenović je odabrao priče iz romana koje zapravo čine njegov kostur, a svaka od njih je publici bliska jer kada i sami pomislimo na to veličanstveno delo setimo se Abidage, Fate Avdagine, Lotike, Ćorkana ili lude Ilinke. Ipak, predstava Na Drini ćuprija se zaista može posmatrati kao autopoetika ovog reditelja. On se bavi Andrićevim delom, ali ga uspešno aktuelizuje i stvara jednu novu priču, blisku publici koja je gleda. To nadovezivanje na inicijalnu priču je vrlo očekivano, a i sam reditelj je na jednom od okruglih stolova rekao da strahota ove predstave leži u tome što su na kraju stavljene tri tačke, umesto jedne. Zato je izuzetno važan govor Lotike, govor o mržnji koja nije naša, već je odavno posejana i data nam.

Najtragičniji su likovi Fate Avdagine, kojoj Drina oduzima život, a ona postaje žrtva jedne nametnute životne priče, i lude Ilinke, koja ostaje zarobljena u kandžama mosta, tvrdeći da su joj decu uzidali u temelje. Scenografija je veličanstvena. Most se formira od drvenih stolova i stolica, a sve se to odigrava u jednom plitkom bazenu punom vode, te je osećaj bliskosti priči utoliko i veći. Već nakon jedne od prvih scena, kada ženski likovi peru krvave košulje u toj vodi i nariču, stvara se knedla u grlu i neće se odatle pomeriti do samog kraja predstave. Muzika se izvodi uživo, na sceni, a kompozitorka je sjajna Irena Popović Dragović, koja u tandemu sa Mladenovićem ne greši.

Kad bi Sombor bio Holivud, r. Kokan Mladenović, produkcija Narodno pozorište Sombor

U Narodnom pozorištu u Somboru su rad na ovoj predstavi započeli od teksta Radoslava Dorića, međutim, na kraju je ta drama iskorišćena samo kao dramski predložak. Kokan Mladenović je na samom početku procesa dobio jednu sjajnu ideju – da napravi predstavu bez izgovorenog teksta. Moram priznati da je i meni neobično zvučalo kada sam saznala za premijeru ove predstave i baš sam jedva čekala da pogledam tako nešto. Ovakav rediteljski potez u svetskom pozorištu nije stran, ali sam se ja sa takvom formom prvi put susrela tada. Katarza u koju vodi ova predstava je nešto neopisivo. Gledala sam je sa osmehom na licu, toplotom u grudima i suzama u očima.

Ernest Bošnjak je čovek koji je davno, davno u Sombor doneo nešto novo – film. Njegov san je bio da od Sombora napravi grad koji će biti dom filmskoj umetnosti. Takva ideja, naravno, nailazi na neprihvatanje, a društvenu angažovanost Mladenović uvodi kroz lik gradonačelnika koji ne prihvata Bošnjakove ideje. Glumci ne izgovaraju tekst, provlači se tek nekoliko replika na početku, ali svojim talentom, izvanrednom glumačkom igrom, scenskim pokretom i najpre emocijom, oni pred očima publike stvaraju jednu predstavu koja je zaista nežna poput sna. Scenski pokret (Andreja Kulešević), kostimi (Tatjana Radišić) i scenografija (Marija Kalabić) izgovaraju dobar deo ove priče, no ono što ostaje najupečatljivije jeste muzika. Izvodi se uživo, kompozitorka je, kao i uvek u Mladenovićevim predstavama, Irena Popović Dragović, a sa njom je izvodi Nikola Dragović. Svaki ton nosi određenu emociju koja u tom sklopu na sceni i te kako postaje opipljiva. Jedna potpuno netipična Mladenovićeva režija stvara jednu od njegovih najboljih, najemotivnijih i najnežnijih predstava.

Nečista krv, r. Jug Đorđević, produkcija Pozorište “Bora Stanković” u Vranju

Predstavom Nečista krv je pozorište u Vranju proslavilo otvaranje nove zgrade koju su dobili nakon punih sedam godina od požara koji im je uništio dom pozorišne umetnosti.  Po motivima iz dela Bore Stankovića dramatizaciju je uradila Tijana Grumić, a režiju Jug Đorđević. Ovaj duo vešto pronalazi nit romana koju treba staviti na scenu, a zatim je oblače u ruho blisko publici. U tom procesu čuvaju autentičnost Stankovićevog dela, njegov jezik, ali i njegov naturalizam i realizam.

Nesvakidašnji narativ tako precizno i sveobuhvatno donosi priču o jednoj ženi koja će toliko želeti, a isto toliko i neće moći da se izbori sa vremenom u kom je živela. Osnova se nalazi u naratorskom izlaganju dela, te je dijaloga na samoj sceni jako malo, u odnosu na ono što se pripoveda. Ova predstava nam ne donosi jednu Sofku,već njih osam. Svi ženski likovi se smenjuju u ulozi Sofke, te se na taj način hronološki prati čitav njen život, a to je obeleženo jednim pramenom kose koji se prenosi sa glumice na glumicu. Ipak, ta hronologija počinje mnogo pre Sofke s obzirom na to da su zadržani i uvodni delovi romana u kojima su prikazani njeni preci i u kojima se nagoveštava taj motiv nečiste krvi. Suština je da baš ta nečista krv nema ni svoj konkretni početak, a ne nazire joj se ni kraj. Ona teče venama tih običnih ljudi, nikada to neće ni prestati, ona biva njihov usud. Sofkin poslednji monolog upravo to i otkriva. Glumci su odeveni u svečanu, savremenu garderobu, što još jednom podvlači činjenicu da je nečista krv prisutna u svakom vremenu. Predstava traje skoro tri sata, bez pauze, ali ja verujem da će istinskim ljubiteljima teatra biti pravi gušt da je pogledaju.

Glasine, t. Nil Sajmon, r. Olja Đorđević, produkcija Kraljevačko pozorište

Kada govorimo o vodvilju, treba podvući da je to jedan od najzanimljivijih pozorišnih žanrova. U pitanju je ritmična komedija u kojoj je u fokusu komika situacije. Zanimljivost vodvilja leži u tome što su likovi poput karika, te ukoliko jedan od njih padne, padaju svi. Zato nije nimalo naivno izvesti jedan ozbiljan, profesionalni vodvilj. Replike se nižu gradaciono do kulminativne tačke, koja uglavnom bude na samom kraju, te je rasplet proporcionalno dosta kraći od čitavog tog građenja komičnih situacija.

Predstava Glasine Kraljevačkog pozorišta je upravo jedan takav vodvilj. Ona je brza, ritmična i dinamična. Rediteljka svesno likove boji fizički, te su izraženi gestikulacija, mimika i intonacija. Likovi su podeljeni, kao što je to uglavnom u vodviljima, u parove, a jedino policajac u ovoj režiji nema svoj par, iako inicijalno u tekstu postoji. To se, naravno, ni ne oseti kao nedostatak. Kris, Ken, Kler, Leni, Erni, Kuki, Glen i Kasi dolaze u kuću njihovog prijatelja Čarlija na proslavu njegove godišnjice braka. Čarli je upucan u ušnu resicu, sve vreme je van scene, u jednoj od soba i komične situacije počinju onog momenta kada prvi par koji je došao u vikendicu, Kris i Ken, sazna da je Čarli upucan, ali ne znaju ni kako ni zašto ni gde ni ko je to uradio. Kako nailaze ostali parovi, tako svi razvijaju nove komične situacije i donose neke nove zaključke, a obično ne slušaju jedni druge, što je takođe tipično za vodvilj. Scenografija je jednostavna – soba sa vratima koja vode do drugih soba jer komične situacije nastaju baš tako, otvaranjem i zatvaranjem tih vrata, odnosno igrom gluvih telefona. Sveprisutni motiv glasina je srž ovog teksta, a jako je zanimljivo posmatrati kako inicijalna informacija dobija potpuno novi oblik onog trenutka kada krene da se prenosi od usta do usta. Izuzetna glumačka umešnost od predstave Glasine stvara jedan vodvilj, neophodan u ovim mračnim danima, s obzirom na to da već nakon nekoliko prvih replika počinje smeh i ne zaustavlja se do samog kraja predstave. A ako će nas nešto očuvati mentalno zdravim ljudima u ovim teškim vremenima, onda je to svakako osmeh.

Ovo je naš izbor. Radujemo se da čujemo o dobrim predstavama iz vaših gradova. Pišite nam o njima, ali podelite sa nama i svoje utiske o ovim predstavama ukoliko ste imali prilike da ih pogledate.

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on pinterest
Pinterest
Share on google
Google+
Share on linkedin
LinkedIn
Share on email
Email

Pročitajte još

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *