Ako želiš da upoznaš jedan grad, obiđi njegovu biblioteku — teza do koje sam došla pripremajući ovaj tekst. I što sam više razmišljala o njoj sve je više imala smisla. Uzmimo za primer Beograd i priču o Narodnoj biblioteci, kako o ovoj čija su nam vrata danas otvorena, tako i o onoj čiji su temelji zarasli na Kosančićevom vencu. Ne govori li istorija tih biblioteka mnogo o istoriji samog grada, njegovom stradanju i sistemu u kojem je decenijama funkcionisao? I nije li odnos prema onoj prvoj (ako ne znate na šta mislim obavezno pogledajte OVAJ kratak dokumentarni film) odlično ilustrovao za nas karakterističnu nemarnost prema sopstvenom kulturnom nasleđu, prisutnu kako tog aprila 1941. godine tako i danas? Tema za razmišljanje, zar ne?
Ako bismo istu analogiju primenili na biblioteku u koju vas danas vodim, a koja je svrstana u najlepše biblioteke na svetu, uvideli bismo da nam i ovo fascinantno zdanje mnogo govori o gradu u kojem se nalazi. Mesto na kojem je sagrađena i zvanično otvorena u oktobru 2011. godine, Mailänder Platz, pretenduje da postane novi centar Štutgarta. Štaviše, vlasnik firme koja je odgovorna za izgled biblioteke, južnokorejski arhitekta Eun Young Yi, napravio je paralelu između stvaranja gradskih jezgara oko crkava i palata u prošlosti i težnje modernog društva da se okupi oko ”mesta koja pružaju priliku za obogaćivanje znanja i iskustva”. Ako tu težnju merimo brojem kranova koji se i dalje mogu videti u ovom delu grada, a koji su najava velikih stambenih i poslovnih kompleksa koji će ovde uskoro nići, onda nam je jasna namera šutgartskih vlasti. Gradska biblioteka nas je nečemu već naučila.
A šta nam kaže njen izgled? Iako je Yi inspiraciju za zdanje čija veličina prevazilazi 20 hiljada metara kvadratnih pronašao u nikad izgrađenom Njutnovom kenotafu i antičkom panteonu, ne možemo a da formu, simetriju, pročišćen i minimalistički izgled biblioteke ne povežemo sa nemačkom preciznošću i disciplinom, te činjenicom da je Štutgart industrijski centar koji teži modernom i inovacijama u načinu života.
No, o prirodi ovog grada, a multikulturalnost je ono čime se Štutgart posebno diči, ništa glasnije ne govori činjenica da je biblioteka otvorena za sve. Bez obzira odakle stižete, kakvi su vam književni afiniteti i imate li ih uopšte, ovde ste dobrodošli. To vam ne kažem samo ja, već i četiri ispisa na četiri strane ove ”bele kocke”: engleski na zapadu, nemački na severu, korejski na istoku i arapski na jugu. Ulazite u biblioteku bez ikakve članske karte. Šetate njome bez ikakve pratnje. Boravite u njoj koliko god želite. I birate knjige na svom jeziku. Čak i ako stižete iz male zemlje poput Srbije, spremite se na sasvim solidan izbor.
Nije li ovako poslata poruka glasnija od bilo kakvog bilborda, televizijske reklame ili oglasa? Odgovoriću umesto vas: jeste, jer osećaj koji imate dok slobodno šetate tom perfektnom belinom, čija simetričnost donosi zadovoljstvo vašem umu, dok vam je za prijatan osećaj u srcu zadužena polica sa delima na maternjem vam jeziku, ne može da izazove ni najskuplja reklama na ovom svetu.
Zato je ovo za mene najlepši hram knjige u koji sam ikada kročila. Njegova priča nas ne uči samo o Štutgartu i lepotama moderne arhitekture, već i o marketingu. Napraviti od biblioteke arhitektonsku atrakciju i otvoriti je za sve ljude — ima li bolje marketinške kampanje za književnost i boljeg načina da se ljudima približi kultura? I ne, nije suština u novcu, već u odluci da se ono na šta je potrošen novac pokloni ljudima. Svim ljudima, bez iole zadrške. Tema za razmišljanje, zar ne?
Javite mi svoje stavove i impresije…
fotografije: Branislava Antović Aleksić i Nikola Aleksić
*ovaj post nije sponzorisan ali je putovanje u Štutgart realizovano u saradnji sa Turističkom organizacijom Nemačke
