Nevena Ivanović je modna dizajnerka koja se već nekoliko godina ističe svojim jedinstvenim pristupom i kreativnošću u okviru svog brenda Neodesign. Svoje umeće da kroz odeću iskaže svoje stavove i da time ruši barijere i dosadašnja pravila u modi potvrđuje i činjenica da je osvojila brojne prestižne nagrade u Evropi. Dosada je svoje modne kolekcije prikazala u Parizu, Londonu, Milanu, Ljubljani, Beogradu, a učestvovala je i na značajnim umetničkim projektima širom sveta. Za nju je autentičnost prvo i osnovno pravilo za uspešno bavljenje modnim dizajnom, i svoju najveću snagu pronalazi u ispunjavanju svojih ličnih izazova. Istovremeno, svoje delovanje u ovom svetu doživljava i širi van granica mode. Prema njenim rečima, jedini mir postoji ako radimo ono u šta, možda nekada, samo mi verujemo.
Nevena, hvala što si pristala na ovai razgovor, za koji ima zaista mnogo povoda, i ja bih te najradije pitala onako sve odjednom, u stilu ”Pričaj o svemu”. Ti si istinski jedna riznica umetničkog napona od koje svake godine stižu iznenađenja i rad na zanimljivim projektima. Ti već u našem okruženju imaš epitet cenjene i autentične modne dizajnerke.
Mnogo je lepo imati taj epitet i drago mi je da sam veoma mlada uspela da ga nekako pridobijem. Smatram da se to ne dobija ni tako lako ni tako brzo, i zbog toga mi je još vrednije ako ga zaista imam i ako to postoji u modnim krugovima.
Sada imaš već višegodišnje iskustvo i pored toga što se tvoje ime vezuje za osvajanje prestižnih nagrada, ti si uspela da zadržiš renome modne dizajnerke koja ne pristaje na kompromise i koja svoju umetničku slobodu ceni i čuva kao najveću dragocenost. Kako to uspevaš?
Apsolutno je tako, i baš sam tokom procesa ribrendinga u kojem sam sada, mala potrebu da ispišem važne stvari u vezi sa brendom i sa ličnošću brenda. I da, apsolutno mi je najvredniji taj mir koji imam kada znam da sam se izrazila kroz nešto. Za mene je moda proces izražavanja, proces otkrivanja nečeg novog i treba da bude autentičan i beskompromisan zato što je on kao produžetak jedne ličnosti i taj rad se prepoznaje samo ako je on iskren.
Hajde da pričamo o projektima iz prethodnog perioda Neodesign stvaralaštva. Spot ”Buddha’s farewell dinner” u kome predstavljaš kolekciju ”Juunishineo” je i dalje aktuelan. Sada kad je već prošlo neko vreme, kako si zadovoljna reakcijama na ovaj umetnički projekat?
Da, taj spot se sada već treći put prikazuje na festivalu Fashion Clash, a do sada je bio prikazan na London Fashion Weeku, u okviru programa Fashion Scout, u Beogradu na nedelji mode i naravno online na nekim drugim festivalima. Trudimo se da ga prikažemo što više jer smo zaista, ja i moji saradnici, uspeli da kroz taj film postignemo određeni kvalitet koji do tada nismo. To smo postigli i na produkcijskom nivou i u smislu priče koju smo želeli da ispričamo.
Došli smo do toga da to bude dovoljno blizu onoga što smo zamislili i zbog toga nam je taj film veoma važan i zbog toga nastojimo da ga i dalje prezentujemo dok ne uradimo nešto novo, nešto bolje i veće od toga.
U spotu je predstavljen ritual obedovanja uz elemente vatre, cveća, cveća koje buja i potom sagoreva. Koja je poruka ovih elemenata, šta želiš da kažes ovom pričom?
U horoskopu postoji tih pet osnovnih elemenata, i ja sam želela da svakom znaku i svakoj životinji dodelim određeni element i povežem je kroz to šta ona jede. Jer i mi jesmo ono što jedemo i to verovanje nije toliko spiritualno koliko je zapravo suštinsko, jer vezano je za zdravlje. Sa druge strane, imala sam potrebu da kod gledalaca uključim sva čula dok gledaju taj film, da osete miris, ukus, toplotu, hladnoću. To je sve ono što čini da postaneš deo jednog univerzuma. Nije dovoljno da samo gledaš već da kroz vizuelno čulo upijaš sva druga čula. Tu sam probala da eksperimentišem, a s obzirom na to da sam dobila dobar feedback mislim da sam u tome i uspela. Tokom gledanja filma ljudi su govorili ”Ovo mi je gadno, ovo mi je vruće”, osetili su ono što sam htela da prikažem. To je komunikacija sa dušom, kroz sva čula.
U kakvoj su vezu sami odevni predmeti sa tom pričom?
Meni kolekcije nisu najvažnija stvar. Ja počinjem od njih jer sam obrazovana da budem modni dizajner, i počela sam kao modni brend. Ipak, tokom godina sam shvatila da ja ne posedujem ustvari modni brend niti se bavim isključivo odećom. Ja se bavim kreiranjem određenog univerzuma u kome je odeća samo jedan od alata da se ispriča neki deo priče. Tako da u ovom slučaju nije bio film u službi odeće, nego je odeća bila u službi filma. Ceo film je u službi jednog većeg univerzuma koji ljudima polako otvaram kroz sve ove kolekcije. Odeća je tu da obuče karaktere i da priča deo priče o tim karakterima, a kasnije se ubacuje scenografija i režija i svi elementi o kojima smo pričale da bi se dobio uzvišeni osećaj.
Kako si zadovoljna reakcijama na film?
Ja sam prezadovoljna reakcijama. Kada smo prikazali film premijerno u Beogradu, mislim da su se ljudi vraćali po deset puta da ponovo gledaju, da nisu izlazili iz te prostorije gde se film repetativno prikazivao. Tako da, to je ustvari najbolja reakcija, od ljudi koji se vraćaju da ponovo dožive ta tri minuta. Zadovoljna sam i zato što je to bio moj prvenac gde sam ja režirala ceo film, u saradnji sa Zoranom Rašićem, LuMesom, sa kojim radim i ostale svoje filmove i video materijale. On je radio tehničku režiju, ja sam radila art direkciju i samu režiju. Naš spoj je dao taj rezultat, pa ne bih uzela sve zasluge za sebe. Drago mi je što sam uspela da ono što je u mojoj glavi prenesem i na publiku.
Ovaj performans je radjen za Fashion Clash festival. Koliko je bitan ovaj holandski festival mode I koje nove prilike ti je takvo učešće donelo?
Fashion Clash festival je jedan od najvažnijih događaja za mene svake godine. Prvo, iz razloga što ga organizuju sjajni ljudi, veoma posvećeni modi, i istraživanju u modi, i koji svake sezone imaju novi pogled na temu. Oni svaki put zadaju temu koja izlazi iz okvira i tera ljude na nova razmišljanja. Njihovo okruženje, način i ljudi sa kojima rade, guraju modu u novom smeru i meni je veoma drago da mogu da budem deo toga. Ovo je bio treći put da učestvujem, ali sam učestvovala i na nekim njihovim projektima mimo samog festivala. Sjajni su, pogotovo za mlade dizajnere koji su ekscentrični i koji modu ne doživljavaju na klasičan način i koji u modi vide nešto više od same odeće. Oni su puni podrške, žele da edukuju ljude, ne samo radi promocije odeće koja bi se zasnivala na konzumerizmu, nego su okrenuti i ekologiji i svesti o tome šta radimo.
Upoznala sam tamo sjajne ljude koji imaju neverovatne koncepte i dolaze sa raznih strana i različitih svetskih univerziteta i fakulteta. Zaista, Fashion Clash je mesto susretanja potpuno kreativnih ljudi oslobođenih od svih stega modne industrije koja zaista jeste jedna od najvećih konzumerističkih tvorevina. Na tom mestu je sve okrenuto suštini mode i tome zbog čega mi koji volimo modu je zaista volimo i time se bavimo.
”Ljudi koji vide u modi nešto više od odeće”?
Da, i to je najvažnije za modu zapravo, da ljudi koji je kreiraju vide u njoj nešto više od odeće. Jer ljudi koji kupuju, nose i kroz odeću komuniciraju, zapravo traže nešto više od odeće. Moda je tu da nam pomogne da otkrijemo sebe. Stvaranje kroz modu ja koristim kao sredstvo otkrivanja svog identiteta. Često zapravo ne komuniciram toliko kroz svoj lični stil koliko komuniciram kroz ono što kreiram.
Interesantan i malo drugačiji projekat iza tebe je saradnja sa Pirate Art, gde si kreirala kaver skin za ortopedska pomagala. Ispričaj nam o tom iskustvu, kako je uticalo na tebe?
To je jedno od najluđih iskustava koje sam imala do sada, baš iz razloga što mi je otvoren jedan potpuno novi pogled na svet i što sam imala priliku da upoznam ljude sa invaliditetom. Oni su zaista sve samo ne ljudi sa invaliditetom. To mi je mnogo značilo na ličnom nivou jer sam kroz razgovore sa ljudima koji su prošli nešto što ja nisam sebi odgovorila na neka svoja pitanja. Potpuno su me ohrabrili i inspirisali da nastavim da se bavim takvim stvarima, i videla sam da moj dizajn može da bude još više inkluzivan. Jer inkluzivnost i jeste otvaranje mesta za sve, i da kaver skin koji smo dizajnirali za njih jeste nosiv i za ljude koji nemaju takav problem. Taj proizvod je inkluzivan jer ne isključuje nijednu grupu. Ja sam bila jedna od pet modnih dizajnera koji su učestvovali na tom projektu. Radila sam na razvoju samog proizvoda, kao industrijskog dizajna ustvari, a ne samo modnog. U srednjoj školi sam završila industrijski dizajn tako da je to bio spoj te dve discipline.
Uoči plasiranja ovih proizvoda, u jednom intervjuu si rekla da se diviš ljudima sa tom vrstom invaliditeta koji ”svoj invaliditet koriste kao prednost i ono što ih izdvaja”. Na koji način veruješ da zaista možemo svoje nedostatke koristiti kao izvore snage?
Ono što mi smatramo manom ustvari nije mana nego nešto što nas čini drugačijima. Kao drugačiji mi smo autentični a autentičnost je uvek prednost. To je nešto što svako od nas treba da bira, autentičan stil života i donošenje odluka. Biti autentičan kreator je posledica toga da već živiš autentičan život, da donosiš odluke za koje samo ti veruješ da su ispravne. Ljudi sa invaliditetom su imali priliku da to brzo shvate, da se osećaju jače i kao ljudi sa dodatnim iskustvom a ne kao ljudi kojima nešto nedostaje.
Na koji način tvoj brend koristi svoje nedostatke kao svoje prednosti?
Trudim se da napravim sistem u kome sve na šta sam primorana da uradim zapravo preokrenem u svoju korist. Ja ne želim da proizvodim hiljadu istih komada svoje odeće, već bih pre pravila deset različitih modela u deset različitih materijala i boja, a na taj način se istovremeno prilagođavam onome što moram. Iako nisam u mogućnosti da proizvodim više, ja to koristim kao svoju prednost da ti komadi zaista budu retki i autentični i to je meni okej. Prednost je takođe i što radim u Srbiji, gde su ljudi ekstremno kreativni baš zato što nisu uvek sve mogli da imaju. Moja autentičnost potiče odavde, iz ovog načina ”štap i kanap” razmišljanja. I ja to ne prikrivam , nego je to onako kako jeste i mislim da je to moja prednost. Razvijam i podržavam kreativnost koja prevazilazi barijere mesta gde živimo i resurse koje imamo.
Tvoj nedavni projekat je i kreiranje kostima za kamerni ansambl Camerata. Koji je tu bio najveći izazov? Na koji način si razmišljala kada si kreirala kostime za njih, koji je bio pristup?
Oni su bili jedni od najdivnijih klijenata jer su mi dali potpunu slobodu i poverenje. Mnogo je teško raditi sa dvadeset pojedinaca koji potpuno različito izgledaju, različitih tela i građe. U toj odeći oni moraju dobro da se osećaju na sceni da bi dobro izvodili dela koja izvode. Bilo je zahtevno pronaći stil koji svakom od njih odgovara a da se to uklapa u jednu zajedničku priču.
Poverenje koje su mi ulili mi je dalo snagu jer je projekat bio veoma zahtevan, a imali smo malo proba. Pri tome, svako od njih svira određeni instrument pa je položaj tela drugačiji, drugačije je kretanje tela od muzičara do muzičara. Tako da je bio pravi izazov napraviti kostime koje će im na sceni dati dodatnu energiju i samopouzdanje a da sve to deluje kao elegantna, lepa i nonšalantna kolekcija koja je celina.
Ti već imaš iskustva sa kreiranjem kostima za muzičke izvođače. Opiši energiju koja nastaje u toj saradnji muzičara i modne dizajnerke, muzike i mode?
Muzika i moda su moja životna priča. Oduvek sam želela da se bavim muzikom, stalno sam pevala, i već od osmog razreda sam imala svoje prve bendove, što se nastavilo do perioda fakulteta. Imala priliku da pevam sa bendom “Svi na pod” i kroz to iskustvo sam osetila muziku na pravi način, sa pravim ljudima u pravom okruženju.
Tokom tog perioda sa bendom osetila sam moć pozornice i nastupa i šta je to što je potrebno osobi koja se nalazi na sceni. Tako da mi je to iskustvo pomoglo da razumem svakog muzičara koji je kasnije ušao u moj studio. Zahvaljujući tome, zadobila sam poverenje muzičara koji su dolazili kod mene da im kreiram kostime za nastup, i to zajedničko razumevanje pozicije na sceni nam je olakšavalo komunikaciju. Znala sam da im je potrebno samopouzdanje, da se dobro i lepo osećaju u tome i da se lako kreću, a jako je važno i da kostim pojačava ceo performans. Iako sam odlučila da se bavim modom, drago mi je da se na taj način i ja nalazim na sceni, kroz svoje kostime.
Kada bi morala da zamisliš jednu osobu koja nosi Neodesign, kakva bi to osoba bila? Opiši je, kako ona izgleda, čime se bavi, kakvu muziku sluša, kakav stil života ima?
Ne moram da zamišljam, ta osoba je sve što je Neowarrior. To su ljudi koji su se okupili oko onoga što ja radim i oni su sami definisali koja je to osoba. Pokušavala sam to da definišem kao student određenim marketing planom ali to mi je uvek zvučalo šturo i nerealno. Ta osoba se sama oblikuje i formira, i to je pre svega osoba koja deli određene vrednosti sa mnom i brendom.
Koje su to vrednosti brenda Neo Design?
Iskrenost, autentičnost, hrabrost da se na taj način živi. Iskrenost prema sebi, iskrenost prema drugima, odnos prema svemu sa mnogo poštovanja i ljubavi. To nam je svima potrebno i to nam nedostaje. Kroz te vrednosti želim da utičem na okolinu da se vrati tradicionalnim vrednostima. Tradicija je nešto što treba da nam bude početak i koren i osnova da bismo išli dalje i stvarali nešto novo. Tradiciju ne odbacujem, nego bih je prigrlila i učinila modernijom. Mislim da Neowarrior-i to razumeju i prenose na svoju okolinu svojim ličnim načinom komunikacije, i kroz taj uticaj su veoma svesni i odgovorni.
Od početka svog rada nastojiš da spojiš tradiciju sa modernim. Na koji način to radiš?
U mom slučaju je to nekad i vrlo direktno, s obzirom na to da često inspiraciju uzimam iz narodnih nošnji, iz bajki i načina života iz minulih vremena. Tako da je to veoma jasno, uzmem nešto staro i od toga napravim nešto novo. Ipak, to nije jedini ispravan, potreban i moguć način. Ako se bavimo tradicionalnim vrednostima, možemo ih primeniti na sve u životu i možemo ih modernizovati. I u tom smislu me najviše inspirišu priče i ideje, načini života i doživljaji prošlog vremena. Možda sam nostalgična za vremenima u kome nikada nisam živela.
Koja je poruka koju ti lično prenosiš kroz svoju modu? Koji je tekst koji postoji ali nije izgovoren?
Ta poruka je vezana za životnu fazu u kojoj se nalazim dok kreiram. Svaki put otkrivam nešto novo o sebi, kroz svaku novu kolekciju i novi projekat. Te poruke bih teško mogla da definišem ali znam da one obeležavaju jedan deo mog života, period koji sam oslobodila iz sebe i sa čim sam završila. Jako je zapravo zdravo baviti se dizajnom, zato što stavljaš nekako linije i režeš delove života i nastavljaš. Na taj način kao da se grade stepenice po kojima hodam i penjem se do sledeće životne faze.
Jednom prilikom si rekla da svoje stvaranje doživljavaš kao rađanje jednog novog života. Kakav je to život koji ti donosiš na svet?
Veoma može biti slikovit, na emotivnom nivou to se može porediti sa onim što trudnice i majke prolaze, osim što one imaju mnogo veću odgovornost. Kada donosiš na svet ono što stvaraš, ti prolaziš sva preispitivanja, teške dane, lake dane, a momenat kada moraš da otkačiš to od sebe je veoma bolan. Nešto što je bilo samo tvoje,intimno, sada izlazi u svet i svako može da ga koristi, oseća i komentariše, i na taj način sve svoje nesigurnosti ti takođe izbacuješ i svi ih vide. Ako je u to uloženo određeno vreme, to je prosto odvajanje od perioda života. Kada taj period života prođe, i bude formiran u vidu kreacije, ta kreacija počinje da ima svoj život. Tako je i sa decom, u nekom trenutku moraš da ih pustiš da odu od tebe i da žive svoj život. Odeća, ili druga vrsta dizajna, počinje da živi svoj život onda kada dođe u ruke druge, pete, desete osobe jer tada dobija novi oblik i nalazi sama svoj put.
Šta je to što jedino jezikom mode uspevaš da kažeš?
Moja potreba za stvaranjem je jača od bilo kog osećaja koji ja imam. Ako dva dana mirujem, ja već sutradan moram nešto da stvorim, i ta potreba da na taj način dišem i komuniciram je neizbežna. Kroz taj kanal mode sam do sada pronašla najviše slobode. Ipak, kako upoznajem više ljudi i više načina izražavanja, osećam da je meni potrebno stvaranje u bilo kom obliku. Jako je bitno da umetnik prepozna i odabere način izražavanja u kome može najkvalitetnije da se ostvari i izrazi, jer jedino tada će biti zadovoljan.
Opiši svoje odevne predmete, kakvi su oni, koji je njihov identitet ?
Kroz neke komade sam želela da komuniciram svedenost, povučenost, a kod nekih je poruka bila “Vidite me”, želja da se čuje moj glas. Potpuni preokret sam doživela kada sam sama nosila svoje komade, u Londonu, gde sam videla da te niko ne gleda i nikog nije briga kako si se ti obukao. Tada sam doživela koliko je važan momenat oblačenja potpuno za sebe samog. U Beogradu nisam nikada imala tu slobodu, jer ovde te svi gledaju, komentarišu, osuđuju ili hvale. Ljudi koji su modno oslobođeniji treba da se ohrabre i nastave da svojim autentičnim stilom slobodno komuniciraju, i tako će povući i druge. Njihova uloga je veoma važna. Oni koji su na ulici super obučeni treba da nastave to da rade, i da na taj način predstavljaju svoje ideje, vizije. Ja nisam osoba koju ćeš na ulici primetiti i reći kako sam drugačija i interesantna, ali ja privlačim pažnju onim što stvaram i u tom smislu imam deo odgovornosti.
Kako se kreće telo u tvojim komadima odeće? Kakvi su to pokreti, produkt kakvog načina razmišljanja?
Mogla sam to da primetim mnogo puta, dok sam oblačila manekene, pevače, obične ljude koji nose moje stvari. Bilo da ih pitam ili ne, oni sami kažu kako se osećaju moćno, drugačije, da mogu svašta dobro da urade, i mislim da zbog toga moja odeća ohrabruje. To i jeste cilj, da se ohrabri autentičnost. Kada to vidim, kako se smeju, isprobavaju odeću i lete po mom studiju, pronalaze način da se izraze, meni je to dovoljan fidbek. To je ono što sam oduvek želela, da ljudi eksperimentišu, da budu svoji, da komuniciraju ono što oni jesu.
Da li je to suština mode? Koja je suština mode?
Apsolutno jeste, mislim da je to jedino što moda treba da pruži ljudima – slobodu. Bez obzira na sve te trendove, na to što je ispravno ili nije ispravno nositi, i da li se nešto slaže sa nečim, to nije moda. Trendovi predstavljaju konzumeristički momenat gde nam se stalno nameće obaveza za kupovinom, ali to nije moda. To je modna industrija. Moda, odeća, to je intiman odnos sa komadom tkanine koju osoba ima i koja joj daje supermoći, ogrtač jednog superheroja.
Da li u tom smislu možemo da se nadovežemo na iskaz da ”Moda nije ostrvo, moda je reakcija”- reakcija na šta, odgovor na šta?
Kroz modu, kao kroz bilo koji oblik komunikacije, osoba reaguje na nešto što se dešava. Reakcija je intimna, na primer ”Danas sam tužna, ali ću obući pink i šljokice i bolje ću se osećati”. Reakcija je unutrašnja koja nastaje zbog onoga šta se dešava u spoljašnjosti.
Na globalnom nivou, moda je uvek nešto što prvo komunicira sa svim što se oko nas dešava. Kada pogledamo firme koje se bave diktiranjem i komuniciranjem trendova, zanimljivo je primetiti da je moda godinama ispred dešavanja u svetu. Na primer, pre perioda kada je korona zahvatila svet, moda se već spremala za život u kući, rad od kuće, za taj cozy stil. Sa druge strane, ohrabrivanje određenih tehnologija, igranja igrica i uvlačenja toga kroz odeću i komuniciranja jednog stila života utiču na pravac u kome će se moda kretati. Tako da kad je u pitanju modna industrija, moda jeste reakcija. Moda odgovara na sva politička, ekonomska i druga dešavanja u svetu, nekad veoma pritajeno a nekad direktno.
Koji su još uticaji mode na čoveka?
Moda je uvek u korak sa tehnoogijom i dešavanjima, neizostavna je. Moda je alat komunikacije sa svetom koga čak ni ne zanimaju te teme. Kroz modu postoji nivo manipulacije, u smislu oblikovanja doživljaja ženskog i muškog tela, uticaj na najniža ljudska osećanja, na stabilnost koju ljudi imaju u sebi. Budi se nesigurnost u ljudima kada vide ta savršena tela na reklamama, to je onako frojdovski. Moda je jedan veoma moćan alat, i mislim da je marketing u modi jedna od najuticajnijh disciplina na svetu jer se bavi ljudskim telom. Bavi se onim što je čoveku najteže da podnese, kritikuje ga, ohrabruje ga. Brza moda veoma kritikuje ljudsko telo, okrenuta je protiv čoveka a istovremeno se plasira ideja o boljem osećaju ako se poseduje novi komad. Dok je ono što spora moda i mali dizajnerski ateljei rade potpuno suprotno, a to je ohrabrivanje onoga što svako od nas jeste i verovanje da je svako dobar baš takav kakav jeste. Spora moda podržava ideju da nam nije potrebno hiljadu krpica da bi se osećali dobro. U tom smislu se ne osećam kao modni dizajner u klasičnom smislu te reči niti da je isključivo moda moja misija.
Poslednja revija Neodesign se desila na Ljubljana Fashion Week-u u maju ove godine. Kakva je kolekcija Okineo?
Kroz tu kolekciju sam pokušala i uspela u tome da je posvetim ljudima koji su bili sa mnom od početka i koji su danas sa mnom, Neowarriorima. Jer, pored toga što oni vole dizajn koji ja pravim i što su tu uvek, imaju isto tako potrebu da izgledaju interesantno i drugačije i da to nose u nekim svakodnevnim prilikama. Tu sam pokušala da dam svoj odgovor na to kako se to zamišlja komercijalna dizajnerska kolekcija, a da i dalje ostanem svoja. S obzirom na to da je skoro cela kolekcija rasprodata osećam da sam odgovorila na potrebe publike, tako da je to uspešan projekat. Sada radimo na razvoju koncepta te kolekcije i to je kolekcija koja će uvek postojati kod nas, koja će se menjati i dopunjavati, novim proizvodima ili istim proizvodima u drugim serijama. Želim da zadržim autentičnost a da ne menjam one krojeve koji su dobri. U zavisnosti od potreba publike i kroz dobijanje povratnih reakcija uvodiću neke promene. Volela bih da nađem idealne proizvode ali za svoje ljude, a ne da ih pravim za široku javnost. Tako da je Okineo kolekcija takva da je kreiraju zajedno Neowarriori i Neo.
Dugo si bila fokusirana na crnu a u toj kolekciji vidimo i plavu, ljubičastu, neon žutu.
Dugo sam bila u crnoj fazi samo zato što je to bila neka moja sloboda, mesto gde sam mogla da eksperimentišem sa teksturama. Ako uzmeš samo jednu boju, tekstura je ono što komadu daje moć, kao i senka, prozirnost ili forma. Tada sam se bavila tim stvarima, dok nisam otkrila da mi je potrebno da ubacim i boju. Svaka moja kolekcija predstavlja ono sa čime sam ja želela da eksperimentišem u tom trenutku. U trenutku kada ja smišljam inspiraciju i koncept kolekcije, ja tada dajem sebi i zadatak šta je to novo što ću u ovoj kolekciji da uvedem. Na primer, sada ću da se bavim bojama, možda ću u sledećoj kolekciji da se bavim printom. Poenta je da sebe izazovem na davanje dizajnerskog odgovora u okviru nečega čime se ranije nisam bavila. To jeste, na primer, slučaj sa printom. Konstantno se bavim svojim razvojem kao dizajnera i ne želim da stagniram ni u jednom trenutku. Želim da pokažem ljudima da iako su navikli da kod mene viđaju samo crno, Neo nije samo to, Neo je najšareniji mogući svet ali ga još niste videli.
U našoj državi primećujemo porast broja modnih dizajnera, različite estetike, i sve veće interesovanje za takvim autentičnim komadima. Šta ti misliš o tome? Da li je ta zainteresovanost na dovoljno visokom nivou?
Da bih opstala u ovome definitivno moram da budem pozitivna i da govorim da nam je svake godine sve bolje i da je zainteresovanost sve veća. Sa druge strane, ako zainteresovanost posmatramo kroz kupovnu moć ljudi i njihovu želju da svoj novac usmere ka unikatnim komadima, onda ne znam da li sam sigurna u ovo što govorim zato što je naše tržište veoma čudno. Čini mi se da postajemo sve više kao Indija, da se odvajamo na veoma bogate i veoma siromašne i da je u toj sredini teško opstati. Ono što ja radim je jako nezgodno iz razloga što želim da ponudim nešto za sve ljude koju poštuju dizajn, jer ne želim da isključujem ljude koji nemaju novca, a opet ne mogu da radim za veoma mali novac. Cena same proizvodnje komada, bez dodavanje zarade, je takva da je to mnogima već skupo. Tako da je moja potreba da svima pružim dobar dizajn jako teško ispunjiva. Ali to radim kroz druge forme, kroz video, kroz fotografije , nešto što svako može da upije a ne mora da plati.
Ipak, istina je da kod nas počinje da se oseća potreba publike da nosi nešto drugačije. Globalizacija u smislu interneta i doživljaja da možeš da budeš obučen fešn i u Beogradu, i u Novom Sadu, Vranju, u Parizu i da možeš da poručiš takve komade, dovodi do toga da se ljudi za početak barem osveste više.
Koji su izazovi sa kojima se suočavaš kao vlasnik jednog modnog brenda?
Ja ne zarađujem dovoljno od svog posla da mogu da kupim svoje stvari. To je tužna situacija dizajnera u Srbiji jer vidim da postoji veliki disbalans između toga šta modna industrija nudi i onoga koliko ljudi dobro žive od modne industrije u Srbiji. Nisu u problemu samo šivači u Bangladešu, u problemu smo i mi dizajneri u Srbiji.
Izazova ima više nego prednosti. Izazovi su svakodnevni i mnogobrojni. Jako je teško naći ljude sa kojima možeš da sarađuješ jer ti kao pojedinac ne možeš mnogo da uradiš, potrebno je imati tim. Pronaći i obučiti ljude je izazov, pogotovo u mom slučaju, jer ljudi koji dolaze da rade sa mnom nisu nikada radili ništa slično.
Dalje, jako je skupo proizvesti nešto autentično, jer je potrebno mnogo više vremena nego za proizvodnju jednostavnijih proizvoda, majica ili dukseva. Kod mene je proizvodni proces jako dug i samim tim proizvod mora biti skup, ja moram da ga prodam i da od toga pokrijem sve račune. Troškovi su konstantni a prilivi nisu. To je trenutno moj najveći problem. Održivost je trenutno najveći izazov.
U kojoj fazi je Neo sada?
Neo je trenutno u fazi ponovnog otkrivanja samog sebe i redefinisanja mnogih stvari koje sam do sada postigla. Ovo je osma godina Neodesigna, dosta toga sam naučila i toliko se toga promenilo od onoga kako sam zamislila da Neo izgleda u momentu pokretanja. Suštinske stvari su ostale iste, ali načini su se promenili, zato što sam shvatila kako industrija i ljudi funkcionišu. U budućnosti bih volela da se fokusiram na kreiranje Neo univerzuma u koji će ljudi moći da dođu i da dožive određeno iskustvo. Volela bih da se fokusiram na art projekte i interaktivne izložbe gde osoba može da uđe i da ima taj doživljaj, a da se komad odeće ponese kao suvenir. Volela bih da se fokusiram takođe i na edukaciju, da se bavim edukacijom mladih ljudi koji će razvijati u sebi kreativnu misao i oslobađati se od stega klasičnog obrazovanja. Na taj način želim da ohrabrujem ljude da budu više svoji. Tako da će se format u kojem Neo sada postoji definitvno promeniti.
