Decembarska enterijer priča: spoj umetnosti, dizajna i ekologije u beogradskom ”saloncu”

Da, slagala sam vas. Priznajem, ma koliko mi neprijatno bilo. Obećala sam vam ovaj post još početkom meseca, a onda ga odložila jednom, pa još jednom, da bih iz trećeg puta konačno ispunila obećanje. Ali nije do mene, verujte mi. Do decembra je i svega što nam on sa sobom donosi. I mada znam da to nije dovoljno dobro opravdanje, i mada se osećam krivom, istovremeno mi je drago što ovaj post stiže baš danas, samo nekoliko dana pred praznike. Jer, posebne priče zaslužuju poseban termin. A ova je zaista posebna.

Takvom su je načinili Jovanka Mladenović, naša današnja domaćica, i njen suprug. Sedam godina su strpljivo, postepeno i temeljno gradili svoj dom tako da oslikava ne samo njihove afinitete i sklonosti već i njihov odnos prema prirodi, životnoj sredini i vrednostima u koje veruju. I zamislite, kažu da posao još nije završen! Meni je iskreno bilo teško da u to poverujem jer sve, od dnevnog boravka, preko spavaće sobe do dečijeg kutka, izgleda savršeno uklopljeno i kompletirano. Kada mi je Jovanka, inače doktor umetnosti i slikar, objasnila šta je od planova ostalo nedovršeno (biblioteka, japanska vrata u dečijoj sobi, velika terasa…), malo sam bolje razumela na šta su mislili pod tim ”posao nije završen”. Srećom, to ih nije sprečilo da nas već sada ugoste u svom domu i velikodušno nam dozvole da ”ukrademo” koju ideju i savet.

Dok budete listali fotografije koje prate današnji post (a ima ih poprilično), verujem da ćete primetiti da u sve tri prostorije dominira jedan te isti element. Da, u pitanju je drvo. Čisto, puno, pečeno i nefarbano drvo. Naime, nijedan komad u stanu nije izrađen od iverice ili materijala slične vrste. Kuhinja, trpezarijski set, kreveti, sve je izrađeno isključivo od drveta. Takođe, nijedan komad, osim sofe u dnevnom boravku, nije kupljen već je ručno napravljen.

Razlog ovakvog izbora leži u odnosu naših domaćina prema životnoj sredini i volji da očuvaju istu. Naime, oboje su zaljubljenici u prirodu  i trude se da tu ljubav prenesu na svoju decu, a da se u tome koriste  i svojim stanom, odnosno komadima koji unose u isti. Zato nisu ljubitelji masovne, industrijske proizvodnje nameštaja niti takve komade poseduju u svom domu. Šta više, ljubav prema prirodnim i recikliranim materijalima inspirisala je Jovanku da pokrene soptveni brend, YOKA wear & share, a u okviru kojeg se bavi dizajniranjem i proizvodnjom dekor detalja poput jastučnica, nadstolnjaka, zavesa… Svaki od komada ilustrovan je Jovankinim grafikama (ona je upravo iz ove oblasti doktorirala na Akademiji likovnih umetnosti), koje su tematski u bliskoj vezi sa očuvanjem životne sredine. Tako se na jastucima, koji se mogu videti svuda po stanu, nalaze ilustracije ugroženih životinjskih vrsta. Same jastučnice su izrađene od stopostotnog pamuka, a etikete i kese u kojima se pakuju od recikliranog materijala. Na pokretanje sopstvenog brenda Jovanka se odlučila onog trenutka kada je shvatila da se dekor detalji ovog tipa jako teško ili uopšte ne mogu naći na domaćem tržištu.

Slično su postupili i u odabiru nameštaja. Želeći nešto kvalitetnije i upečatljivije odlučili su se na samostalno projektovanje komada i ručnu izradu uz pomoć adekvatnih majstora. I zaista, komadi koje su na taj način dobili dominiraju prostorom svojim specifičnim dizajnom i kvalitetnom izradom. Ovde posebno mislim na krevet u spavaćoj sobi, čiji je dizajn izuzetno zahtevan. Otud me ne čudi što je Jovanki upravo on jedan od dražih komada u stanu.

Ipak, dok razgovaramo o emotivno najvrednijim detaljima, priča dobija potpuno drugačiji smer. Jovanka mi skreće pažnju na krčag za mleko u dnevnoj sobi, iz kojeg danas buja novi život u vidu sobne biljke. Objašnjava mi da je reč o komadu koji je donet iz zapadne Bosne, iz kraja odakle je njen tata poreklom. Taj je krčag, zajedno sa posudom za spremanje kajmaka, koja se nalazi u spavaćoj sobi i u kojoj se crvene sveže jabuke, nekako preživeo ratna zbivanja tokom 90-ih i masovna spaljivanja sela. Kada su Jovanka i njen tada dečko a danas suprug nekoliko godina kasnije svratili u pomenuti kraj, odlučili su da ponesu oba suda i da im u svom domu daju novu namenu, produže život ali i sećanje na pretke.

Istu svrhu imaju brojne stare fotografije i stari komadi, koji se mogu videti u svakom kutku stana. Dobar deo njih jeste deo porodičnog nasleđa, ali i rezultat uspešnih poseta antikvarnicama i buvljacima. O njima mi Jovanka dugo priča i daje nekoliko važnih saveta: ”Kupovina u antikvarnicama i na buvljacima jeste veliki izazov koji zahteva mnogo strpljenja, pametnog biranja, mnogo razgovora i obavezno sklapanje kontakata. Najbolje stvari nikada nisu na tezgama, već se do njih dolazi ukoliko se povežete sa prodavcima i razmenite kontakte. Zato, odlazite u kupovinu jako, jako rano i budite uporni. Ono što vam mi možemo preporučiti jeste selo Perlez, gde jedan gospodin ima prepunu kuću fantastičnih stvari. Takođe, buvljak u Zemunu i na Bubanj Potoku mogu imati zanimljivu ponudu. Ali u slučaju njih morate biti vrlo uporni i vrlo strpljivi.”.

Pored starinskih komada primećujem i mnogo moderne umetnosti. Nešto je rad Jovankinih ruku a nešto delo domaćih savremenih umetnika. Tu je skulptura Ljubice Jocić-Knežević, tanjiri Nikole Kneževića, crteži Edite Kadirić. Takođe, pažnju mi privlači i velika kolekcija grafika, koja dominira na jednom od zidova dnevnog boravka. Jovanka mi objašnjava da je kolekcija godinama sakupljana i da je za nju i njenog supruga reč o izuzetno vrednim delima. Boje i materijal vintiž ramova, kojima su uramljene grafike, idealno su uklopljene uz drvene stolice, pomenuti krčag sa cvećem i limenu posedu iz koje takođe buja novi život. Meni možda i omiljeni deo ovog čarobnog doma.

Drvene grede koje se pružaju duž plafona, zaokružuju čitavu priču. A reflektori na njima postižu industrijski momenat koji se idealno nadovezuje na dizajn kuhinje, iza kojeg takođe stoji Jovanka. Kako sama ističe, posebno je ponosna na ogledala kojim je oblepljen viseći deo. Kaže da je to bio idealan način da se izbegne dosadan i već viđen izgled kuhinjskog prostora.

Da, ”već viđeno” svakako nije sintagma koja se na bilo koji način može povezati sa ovim stanom. Čak ni u slučaju dečije sobe. Jovanka je uspela da na idealan način uveže dečije elemente sa nešto ozbiljnijim koloritom i ilustracijama, kojih ima na zidovima i policama. Drvo i ovde dominira, dajući sobi prijatnu atmosferu i utisak da je reč o zdravom okruženju. I mada su boje nešto intenzivnije, no u ostatku stana, ponovo nema šarenila, što je Jovanki i bio cilj.

I dok privodim kraju svoj razgovor sa Jovankom, pitam je za jedan opšti savet za sve koji ovih dana ili meseci kreću sa sređivanjem stana od samog početka. Njen odgovor me nije iznenadio: ”Ne žurite! Dom se ne sređuje u jednom mesecu. To je dug proces, koji će se menjati zajedno sa vama. Uživajte u svom prostoru, osetite ga i onda krenite u onom pravcu u kojem vas on povede. Ne silite i ne forsirajte. Tako nećete doći do svog doma, već samo do lepo uređenog prostor u kojem živite, a to nije poenta”.

Nisam mogla da se više složim sa Jovankom, zato ću upravo uz ove reči privesti još jednu enterijer priču kraju. Dok vas ispraćam notama izvrsne numere Summer Sun, koju su upravo Jovanka i njen suprug odabrali kao pesmu koja ih najviše podseća na dom, pozivam vas da u komentarima podelite svoje utiske. Znam da će ih biti, jer dom poput ovog ne ostavlja nikog ravnodušnim. Raspišite se slobodno, a ja ću vam na sva pitanja čim pre odgovoriti. Do idućeg posta, budite mi pozdravljeni. Vaša B.

ALL PHOTOS BY JOVANA TOMAŠEVIĆ
camera used: Canon 5D Mark III, lens: 50mm f 1.4
more information: Canon Srbija

_{*ovaj post nije sponzorisan}