Ako ste ikada gledali i slušali vokalno-instrumentalni sastav Limunada, bend koji se na savremen način nadovezuje na tekovine muzike i kulture pedesetih i šezdesetih godina 20. veka, sigurno ste zapazili njihovu talentovanu i prekrasnu pevačicu, kojoj ta epoha stilski savršeno leži. Njeno ime je Marija Kovačina, a sfera njenih interesovanja i delovanja je veoma široka i zanimljiva: pored toga što je muzičarka i članica VIS Limunade, Marija je i rediteljka, montažerka, snimateljka, inženjerka zvuka i VJ.
Sa njom smo o svemu razgovarali online, ali uz ventilator i, naravno, hladnu limunadu.
BDW: Tvoj muzički i scenski izraz je savršen spoj indi zvuka i estetike, te posleratne pop muzike prošlog veka. Da li je i pre Limunade bilo tako ili je upravo bend izvukao to iz tebe? Kako je počela tvoja saradnja sa VIS Limunadom?
MK: Sa VIS Limunadom sam počela da nastupam 2016. godine, a do toga je došlo na poziv i preporuku našeg bubnjara, a mog dugogodišnjeg prijatelja Stefana Pejatovića. Stefan i ja svirali smo i ranije zajedno u folk-rok bendu Went (američki folk! prim.aut.). U Wentu sam jedno vreme svirala sintisajzer ili trombon, a razne druge instrumente praktikovala sam u bendovima Bicikl (pagan noise, free improv), Cyclist Conspiracy (psychedelic rock) i Che Guerillaz (reggae). U bendovima sam retko pevala, a svoje pevačko iskustvo sam sticala tokom nekoliko godina provedenih u ženskom kamernom horu SMŠ “Mokranjac”.
Sve u svemu, bliže upoznavanje sa pop muzikom 20. veka, sa šlagerima, šansonama i kanconama zaista se desilo tek kad sam počela da učim pesme VIS Limunade, na dugim zimskim probama u našem studiju u Žarkovu.
BDW: Kako si se uopšte našla u muzici? Sećaš li se svog prvog nastupa pred publikom?
MK: Bilo je to u osnovnoj muzičkoj školi “Stanislav Binički”, na isturenom odeljenju u radničkim barakama u bloku 63. Imala sam oko 7 godina i na maloj žutoj violini, škriputavo i polu neprijatno odgudila sam skromni program za drugi razred niže škole. Tada verovatno nisam imala tremu, kao što jesam mnogo puta kasnije, jer sam samo htela da što pre odsviram i da se sklonim sa pozornice u praznoj i veoma svetloj sali.
Te prve 3–4 godine bile su mi teške i nezanimljive, ali zahvaljujući upornosti moje bake koja me je vodila na svaki čas, čekala ispred barake i onda vraćala kući, savladala sam i violinu i solfeđo. Htela sam da odustanem od svega toga mnogo puta. Provodila sam sate i sate vežbajući violinu dok su druga deca napolju šutirala loptu. Ne znam ni dan danas da li je to dobro ili loše, samo kažem, ali svakako ne umem da šutnem loptu.
BDW: Koju muziku slušaš kod kuće, šta pevaš u kupatilu?
MK: Možda zvuči kao floskula, ali ja zaista slušam sve i svašta. Uvek sam više težila gitarskoj muzici, ali danas mogu reći da ipak radije pustim sebi neku vrcavu, a bolnu pesmu Silvane Armenulić, nego grube rifove Kurta Kobejna.
Osim toga, ne volim da slušam muziku bez pažnje, ne prija mi da nešto svira u pozadini dok sam mislima negde drugde. Uglavnom mi ne odgovaraju algoritamske plej-liste, kao ni radio-stanice. Najviše volim da mi odjednom dođe neka bogzna koja i odakle pesma i da onda mogu baš nju da pustim i pažljivo preslušam. Volim da slušam cele albume, volim da otkrivam nove izvođače (npr. Aldous Harding), ali i da nalazim novu ljubav prema starim, oprobanim stvarima (Creedence Clearwater Revival).
BDW: Pored toga što divno pevaš, ti si i odlična ukulelistkinja. Osim ukulelea, spomenula si da si svirala još instrumenata, možeš li da ih nabrojiš?
MK: Pre svega, hvala na komplimentu, ali za svoje sviranje mogu da kažem samo da znam sve, ali površno!
Svoje pevanje doživljavam nekako utilitarno. Mogu nešto da otpevam ako zatreba, ali ni približno kao mnoge druge prave pevačice. Slično je i sa ukuleleom, mada mi je to omiljeni instrument za učenje novih pesama.
Navešću šta sam sve učila da sviram, ali to ne znači da i danas umem: violina, klavir, bas gitara, trombon, ukulele, sintisajzer, ručne perkusije i naravno vokal.
BDW: Nedavno je objavljen vaš novi spot za pesmu Bolje je što nismo više zajedno koji izgleda kao film koji bismo želeli da gledamo uz sladoled i kokice u otvorenom letnjem bioskopu. Glavna uloga (i u vokalnom i u glumačkom smislu) pripala je tebi. Kakvo je to iskustvo bilo za tebe?
MK: Bolje je što nismo više zajedno jeste naša prva pesma sa ženskim “lead” vokalom koja je objavljena kao singl i za koju je snimljen spot. To je verovatno zato što uopšte nije lako parirati nesvakidašnjem vokalnom talentu našeg glavnog pevača Miodraga Ninića Mikija.
Rediteljka i montažerka spota je Jelena Tvrdišić, umetničku direkciju potpisuje Miki, direktor fotografije je Vladimir Pavić, a kostim je dizajnirala Olja Marković.
Od početka rada na pesmi sam se zaista radovala tom singlu, kako studijskom snimanju tako i spotu. Naša snimanja uvek prođu u dobroj prijateljskoj atmosferi, gde, okruženi profesionalcima, zaista možemo da se opustimo, budemo kreativni ispred kamere i na kraju, naravno, prezadovoljni rezultatima. Zahvaljujući našim saradnicima uživala sam u snimanju ovog spota iako nikad pre toga nisam bila “u glavnoj ulozi”, niti držala reket, a kamoli servirala lopticu na pravom teniskom terenu.
BDW: S obzirom na to da si iz sveta filma, da li u procesu rada na spotovima daješ sugestije kolegama ili sve prepuštaš njima?
MK: U kreativnom procesu osmišljavanja spotova ponekad ima mesta da svi učestvujemo, a ponekad i nema potrebe. Sa druge strane, na setu je uvek potreban još jedan par ruku, tako da i ja vrlo rado učestvujem na snimanjima i to na raznoraznim pozicijama. Od kuvanja kafe do glavne uloge ipak nije tako dug put.
Sa druge strane, ne montiram Limunadine spotove jer imamo tu sreću da možemo da sarađujemo sa vrsnim montažerima koji su do sad uvek izvodili magiju na našim brojnim spotovima (Branimir Živković, Romana Vujasinović, Nevena Trutin).
BDW: Autor ove pesme je vaš gitarista, Vladimir Živković, koji je jako lepo obradio temu odnosa u romantičnim vezama iz ženske perspektive. Kako inače nastaju Limunadine pesme i koji je tvoj udeo u tom procesu?
MK: Autorski tandem VIS Limunade su Vlada i Miki koji obično podele uloge tako da Miki napiše tekst i melodiju, a Vlada zatim komponuje gitarske i bas deonice, aranžira bubnjeve i slično. Kada pesma dobije neki oblik, onda je svi zajedno probamo u studiju, pa dodajemo, oduzimamo, menjamo… Međutim, za pesme BJŠNVZ, Ne tuguj dušo, Neće doći srećan kraj i Ti imaš sve Vlada je pisao i tekst i muziku. Ove pesme čitaoci će moći da čuju na našem predstojećem albumu koji izlazi na jesen 2022.
BDW: Kostimografkinja Olja Marković je uradila fantastičan posao i u spotu si prava teniska bombona. Kako je izgledalo biranje kostima za spot? Imajući u vidu da je tvoj stil, baš poput vaše muzike, veoma specifičan, zanima nas da li inače sarađuješ sa kostimografima i stilistima kada su u pitanju nastupi ili sve radiš sama?
MK: VIS Limunadin stil je veoma zahtevan i složen. Bilo da se radi o snimanju sinematičnog spota, bilo da gostujemo u jutarnjem programu pet minuta, a odmah zatim ide svako na svoj posao, uvek smo u kostimu. Meni lično to i nije svojstveno, ja volim da mi je udobno, da imam slobodu pokreta, ali i da sam neprimetna – to tražim od garderobe. Suknje i cipelice definitivno ne pomažu u tom smislu. Ali kada je u pitanju performans, kostim je sastavni deo izvođača. Miki, kao naš umetnički direktor i vrhovni stil majstor, zadaje pravac, diktira tempo, ali i podiže kriterijume iz godine u godinu. Svaki put me iznenadi, a to je bio slučaj i sa poslednjim spotom i mojom ulogom teniserke koja se ne odvaja od reketa čak ni kad spava.
Olja je dizajnirala tenisku haljinu koju nosim u spotu, a Mikijev kostim je vintage komad iz ormara naše drage prijateljice i modne dizajnerke Ljudmile Stratimirović (Maj Maj Design).
BDW: Na ovogodišnjem takmičenju Pesma za Evroviziju, na kome ste izvodili numeru Pesma ljubavi, nosila si odelo koje je dizajnirala upravo Olja Marković. Kako je bilo nastupati u njemu?
MK: Meni je ogromna čast i zadovoljstvo da me Olja “obuče”. Kostimi koje nam je ona do sada dizajnirala su nas u vizuelnom smislu podigli na viši nivo. Predanost i posvećenost koje Olja ima dok radi je za mene toliko inspirativna da poželim da se latim šivaće mašine!
Neverovatno je koliku razliku napravi dobro odelo. Meni je lično, moje plavo odelo sa Pesme za Evroviziju, bilo kao neprobojni štit koji me tako obavije od glave do pete i onda sam bezbedna i opuštena pred 15 kamera, nepoznatim članovima žirija, muzičkim urednicama i milionskim auditorijumom, koliko god je uopšte moguće tu biti opušten. Bukvalno jedva čekam sledeću priliku da ga nosim (zovite me na vaše svečanosti)! Važno je napomenuti da je vredna, maštovita i pedantna krojačica Kaća veoma važan faktor u realizaciji ovih kompleksnih kreacija.
BDW: Ne znam jesi li znala, ali pored svega čime se baviš, u gradu si poznata i po svojoj fantastičnoj frizuri. Hoćeš li nam otkriti veliku tajnu i dati odgovor na pitanje koje opseda gomilu devojaka: ko te šiša?
MK: Hahah, draga Milice, dalek put sam prevalila od kad me je tata šišao kao “sina svog”, preko zločeste dece u osnovnoj koja su me zezala da nosim periku do toga da imam sopstvenu šerpu kod moje frizerke Nade koja u samo par poteza makazama odseče šiške kao pod lenjirom! Nada (kao i krojačica Kaća) posluju na Konjarniku u Zanatsko-trgovinskom centru “Konjarnik”. Ovo kažem zato što beskrajno cenim ljude od zanata koji svojim rukama i skoro vojničkom disciplinom anonimno stvaraju umetnička dela.
BDW: Da ti neko ponudi da se na sedam dana izmestiš u neku drugu epohu, koji bi to period bio i zašto?
MK: Pa na sedam dana izmestila bih se u praistoriju, iz znatiželje, u kameno doba, kad su planetom vladale životinje, a čovek još uvek bio na dnu lanca ishrane… ali da se vratim za sedam dana!
BDW: Malo ljudi zna, ali posao kojim se zapravo baviš kada ne pevaš i ne sviraš sa Limunadom jeste montaža. Kako je izgledao tvoj put do te profesije?
MK: Imam tu sreću i zadovoljstvo da sam izabrala (ili je mene izabrao) tako divan posao. Filmska montaža je za mene igralište na kojem iz dana u dan učim nove stvari, igram se i eksperimentišem, pričam priče, a kada za to uslede i neka priznanja i nagrade, zaista mogu samo da budem zahvalna na takvoj mogućnosti. Tokom studija sam zapravo htela da budem muzički producent, a kasnije dizajner zvuka za film. To me i danas, naravno, privlači i ostavljam otvorene razne mogućnosti za promenu profesije. Za sada, montaža me ispunjava i zabavlja, daje mi mogućnost da radim u velikim timovima, ali sama sa svojom mašinom – ne može bolje!
BDW: Na čemu trenutno radiš? Postoje li projekti na koje si posebno ponosna?
MK: U proteklih par godina nanizali su se kvalitetni i zahtevni projekti u našem kolektivu Panorama Films. Ponosna sam na jedan dugogodišnji projekat koji prati populaciju, životne navike i probleme ugrožene vrste beloglavog supa u Srbiji, a u pitanju je eksperimentalni film Metaplazma iz 2020. i edukativni serijal koji ćete tek gledati na TV-u. Kao mala mnogo sam volela emisije o životinjama, a danas radim na jednoj. Bukvalno ostvarenje snova.
Zatim, dokumentarni film Svačija unuka Svetlane Ćopić je dirljiva priča o potrebi za bakom u životu svake žene. Trenutno je na turneji po inostranim festivalima gde skuplja nagradu za nagradom, a očekujem da uskoro bude konačno prikazan i kod nas.
Tek sam počela da radim, a već sam zaljubljena u biografski dokumentarac o jednom od pionira jugoslovenske ilustracije i animacije Borivoju Dovnikoviću – Bordi u režiji Jelene Novaković. Radimo na relaciji Zagreb–Beograd što me posebno raduje. Mnogi lepi projekti me šalju na razna putovanja. Ma koliko ponekad bilo zamorno i stresno, svaki dan sam i zahvalna na svemu. Jedan od prvih filmova koje sam montirala, a koji je ostvario neverovatan uspeh od preko 50 festivalskih nagrada je A sad se spušta veče Maje Novaković.
BDW: Postoji li film za koji bi volela da si ga ti režirala?
MK: A Night on Earth – ne treba dodatno da objašnjavam, zar ne? Zanimljivo je da je ovaj film premijerno prikazan u SAD-u samo par dana pre nego što sam rođena!
BDW: Koji je najbolji muzički video prema tvom mišljenju?
MK: Prva stvar koja mi je pala na pamet je snimak koji je objavljen nakon smrti Princa, a koji se sastoji od starih VHS snimaka sa njegovih proba, montiranih na pesmu Nothing compares to you. Taj realno “bootleg” pojavio se u tom strašnom trenutku kad su skinuli sve njegove pesme sa YouTube-a, ostala je samo ta potresna i prelepa originalna verzija sa tim divnim i nekako intimnim snimcima.
BDW: Gde ćeš provesti ovo leto? Na kojim mestima najviše voliš da trošiš lenje letnje dane? Hoće li tvoji dani uopšte biti lenji u narednom periodu?
MK: Nažalost, leto će mi biti dosta zauzeto, ali naravno izboriću se da nekoliko dana i noći provedem kampujući, verovatno pored neke reke ili jezera, razapinjući hemok između dva zgodna drveta. Već godinama punim baterije kampovanjem po šumama i brdima i to je za mene lepše od mora.
BDW: I na kraju, koje je tvoje omiljeno bezalkoholno piće?
MK: Sok od zove jer kažu da od prekomerne upotrebe možeš da poludiš, a muškarac može da postane impotentan!!!
Naslovna fotografija: Jovana Milovanović
