Ognjenka Lakićević je pre svega pesnikinja. Ima pet objavljenih zbirki pesama koje bi svi trebalo da posedujemo u kući kao komplet za prvu pomoć: ”Ispod stepeništa” (Mali Nemo, 2002), ”Ulubljenja” (internet izdanje), ”Troje” (Samizdat, grupa autora, 2016), ”Ljubavna pisma Guglu” (Književna radionica Rašić, 2017) i ”Vodič kroz požare” (Lom, 2019). Pored toga, već dvadeset godina se bavi muzikom, ima svoj bend Autopark, ali realizuje i druge muzičke projekte kao što su ”B strane”. Prošlu godinu zaključila je solo projektom i sjajnom pesmom ”Jovane”, koju je objavila za Pop depresiju, pod imenom Olja. Nisam sasvim sigurna, ali čini mi se da smo se tako i upoznale, preko muzike, pred neki koncert ili posle njega. Sa njenom poezijom počela sam da se upoznajem kasnije.
Međutim, ono što mi ovih dana okupira pažnju jesu zapisi iz dnevnika koji je vodila tokom svoje osnovne i srednje škole, a objavljuje ih na svom Facebook profilu, dozirano, pa se nama koji jedva čekamo sledeću objavu, čini da smo konačno dobili kvalitetan sadržaj kakav smo priželjkivali od Netflixa ili HBO-a. Oljin dnevnik je zaista poput fantastične coming-of-age serije, u pisanom obliku, literarnog kvaliteta koji nedostaje velikom broju popularnih književnih dela. O tome sam želela da razgovaramo, da se prošetamo kroz vreme, napred i nazad, da ustanovimo šta je ostalo isto, a šta su promenljive kategorije.
Izdvojila sam nekoliko meni najdražih pasusa iz dnevnika i iskoristila ih kao smernice za razgovor.
planiram da propadnem, posle ovog takmičenja, osetiću olakšanje kad svi shvate da ipak ne znam tu hemiju toliko dobro, svi će me ostaviti na miru konačno. neverovatno, koliko se bolje osećam u neuspehu.
Šta za tebe danas znači neuspeh i da li se i dalje bolje osećaš u njemu?
Ognjenka: Neuspeh je prvenstveno individualni doživljaj, rekla bih, osim, možda, ako ne pričamo o egzaktnim naukama. Naravno, postoje neki parametri koji jasnije ukazuju na to da li je neko uspešan ili neuspešan, ali u ovakvom svetu, taj nekakav, objektivno gledano, neuspeh neretko može zapravo biti uspeh, zavisi iz kog ugla pristupate. Danas je uspeh, može biti, posve lažna konstrukcija, to kako se prodaš i predstaviš, život vođen pseudoselfom. To nije ono šta mene zanima. To zanima kapitalizam.
Vidiš kako je uspeh relativna stvar: moj bend Autopark postoji već gotovo 22 godine i mislim da pravimo muziku koja zaista pomera standarde. Ali ako pogledaš objektivno, nemamo nešto mnogo fanova, nemamo na hiljade pregleda na Jutjubu. Oni koji nas vole, vole nas mnogo, nisu brojni i meni je to okej.
Ali to je po objektivnim parametrima jedan solidni neuspeh nakon 22 godine postojanja. Bilo bi totalno foliranje da kažem: e mi baš namerno nismo hteli da širimo publiku, iako često tako deluje. Nismo imali nikakav plan – ni da imamo fanove ni da nemamo – niti smo ga u međuvremenu osmislili, samo smo radili kako želimo, bez kompromisa i povlađivanja drugima. Nema kalkulacije u srčanosti.
Šta je onda uspeh? Biti veran sebi po cenu da objektivno ne uspeš? Da se vratim na početak – to je ponajviše individualna interpretacija. Tema za razmišljanje, svakako.
U svakom slučaju, ako neuspeh ima nekakvu prednost, onda je to svežina – a slično razmišljanje sam čula i od velikana Miše Radivojevića i Slobodana Tišme. Imam one dečje rumene obraze od svežine entuzijazma, ne osećam se kreativno istrošeno, jer u meni je sve budno i bukti.
nije mi dovoljno što sam mršava toliko da svako ali svako mora da prokomentariše i pita šta ja jedem, je l’ vazduh, nije dovoljno što se zovem OGNJENKA (ej, koje dete se zove tako, osećam se obeleženo), nego sam morala opet kosu da upropastim.
Jesi li u međuvremenu zavolela svoje ime, navikla se na njega? Za mene je i naslov tvoje poslednje zbirke pesama, “Vodič kroz požare”, neodvojiv od tvog imena. Postoji li neka porodična priča o tvom lepom imenu, zašto su tvoji roditelji izabrali baš ovo ime? Kako se danas osećaš kada se vidiš u ogledalu, jesi li zavolela to što vidiš?
Ognjenka: Zavolela sam svoje ime tek negde u kasnim dvadesetim. Prihvatanje je počelo negde kada sam upoznala pokojnog Uroša Stojanovića koji mi je tom prilikom rekao kako je to najdivnije ime i kako će tako da nazove glavnu junakinju svog filma. To se i desilo (“Čarlston za Ognjenku”) i tek tada sam drugim očima videla svoje ime. Razumem sebe, to ime definitivno ne ide uz bebu, ili dete, previše samoglasnika, kabasto, preozbiljno, zato je nadimak Olja olakšavao sve.
Moje ime ima taj bapski, starmali vajb, ili vajb narodnog heroja, ali zapravo emocionalna temperatura tog imena kao da me je predodredila. To ime je moja lična karta, moj CV, ja sažeta u 7 slova. Ime sam dobila po ocu, koji se zvao Ognjen.
Kroz šta si sve morala da prođeš da bi se prema svom fizičkom izgledu odnosila onako kako se odnosiš danas? Da možeš da se pred malom Ognjenkom pojaviš kao osoba koja si danas, tog dana kada je sebi “upropastila” kosu, šta bi joj rekla?
Ognjenka: Što se tela tiče, telo je legenda. Bilo je potrebno da razumem telo i naučim da sam mu zahvalna na tome koliko samo čini za mene. Dugo sam vukla tu neprijatnost dečje upadljive mršavosti i samosvesti o sopstvenom telu, čak i kad mi je telo postalo “normalno”. Nisam bila od onih koji nisu voleli svoje telo, uvek sam bila zadovoljna što sam visoka, i što imam duge ruke i noge, to nekako ide uz mene, samo dugo nisam imala neki poseban odnos nakon te mršave faze, a u pubertetu nisam mogla da podnesem da se moje telo na bilo koji način objektivizuje, pa sam naučila da ga skrivam preširokim majicama.
Malu Ognjenku, koja je upropastila kosu, tada i još sto puta posle (pre samo tri godine sam krenula sama da se šišam na paž i na prvoj trećini se predomislila i tako ostavila), ohrabrila bih da nastavi tako, to je pank.
jutros me je sačekao sendvič brižno spakovan za školu, salveta, čokoladica i sok. mama. nerviraju me, volim ih.
Mislim da je u ovim rečima sažeto sve ono što svaka srećna porodica jeste. Uopšte, način na koji govoriš i pišeš o svojoj porodici oduvek me je posebno grejao i rastuživao u isto vreme. Iz ove perspektive, koliko i na koji način su tvoji roditelji i brat uticali na ono što jesi danas?
Ognjenka: Mnogo, ponajviše skoro 10 godina stariji brat jer mi je on bio idol kad sam bila mala. Jedan deo mi je nesumnjivo prenet preko DNK, drugi sam upijala odrastajući. Toliko mnogo su mi pružili, ogroman kulturni kapital mi preneli, i neverbalno i kroz knjige koje su mi čitali, zatim osećajnost, empatiju, ljubav prema životinjama, ljubav prema umetnosti, etiku. S dosta topline se sećam svog detinjstva, dopisivanja s bratom (mene pismo čeka ujutru na stolu, napiše ga kad se vrati iz izlaska), slušanja njegovih ploča, gomile knjiga kojom smo bili okruženi, gledanja fudbala.
E sad, ja ne verujem u koncept “srećne” i “nesrećne” porodice, verujem u više ili manje disfunkcionalne porodice. Manje disfunkcionalne su te koje ljudi često zovu srećnim porodicama. A opet, znam ljude koji su tvrdili da su imali srećno detinjstvo, zapravo nesvesni da su normalizovali nezdravu dinamiku ponašanja, ne znajući za bolje ili drukčije.
Pošto sam opsednuta idejom slobode (ne one koju su antivakseri doveli do apsurda), individualne slobode, slobodne volje – meni je bilo jako bitno da znam šta je moje, a šta je skript porodice koji ponavljam, koji svaki čovek ponavlja dok ga ne osvesti. Svi obrasci se prenose transgeneracijski i nesvesno dok jedan ne zastane i ne preispita sve. Niko nije slobodan dok to ne uradi. Ta vrsta slobode mi je važnija od neke pseudolojalnosti porodici, najveći uspeh porodice je da je dete svesno i srećno. Hrabrost je najvažnija.
Dear Steven, I am afraid now. It’s war in my country, you know. What will be with me and my family? Will they take my brother? I am starting to hate the world, but I will love you forever.
Ovde se obraćaš Morisiju (Steven Patrick Morrissey, The Smits) jesi li ikada prestala da ga voliš? Ova pitanja koja postavljaš njemu (ili univerzumu ili sebi samoj) sumiraju sve ono što smo tada osećali kao deca. Kako se sećaš tog perioda? Misliš li da nas je to ojačalo ili nam je uništilo program za normalost?
Ognjenka: Haha, ali to obraćanje na engleskom… Morisi je imao jako važnu ulogu u mom odrastanju, pored porodice, i šta god da je radio posle, a imao je dosta nekih ispada, uvek će mi biti važan. Nikada ne zaboravljam ljude koji su mi doneli neko bogatstvo u život..
Devedesetih se sećam kao najlepšeg i najstrašnijeg perioda. Najlepšeg u smislu: srce mi je bilo najotvorenije, toliko senzacija, izlasci, društvo, život, nove spoznaje. Taman kad je trebalo da počnemo da živimo, nastupili su rat i sankcije, tako da se tog perioda sećam istovremeno kao najužasnijeg u životu. Bila sam jako anksiozna, ali pošto se ovde nije fizički dešavao rat, svi su se ponašali kao da živimo u nekoj normalnosti, a ja najgore reagujem na to kada osećam da nešto nije u redu, a kao prividno je sve okej.
Kad retroaktivno pogledam, ja ne znam kako svi nismo poludeli, kako su se naši roditelji snalazili da nas prehrane… Sećam se praznih prodavnica, bolesne inflacije, milijardi dinara koje mi daju za užinu, ali do odmora, to više ništa ne vredi. Sećam se i Dnevnika 2 koji je trajao satima i koji često pominjem u pesmama jer očigledno imam PTSD od njega. Sve je bilo nenormalno, a retko koristim tu reč, nenormalno, a toliko sam volela da živim, toliko sam se radovala svakom novom albumu, svakom danu, top listama na b92, a paralelno se dešavao užas. Muzika mi je spasila život.
Postoji fenomen koji se zove postraumatski rast, a koji se nama kao naciji nije desio jer nismo priznali kolektivnu traumu i nismo se bavili svojim osećanjima. Zato i dalje nastavljamo da živimo u njoj održavajući homeostazu kao u disfunkcionalnoj porodici. Individualno, neki ljudi iz moje generacije su se, verovatno, tek retroaktivno suočili s traumom koju su preživeli jer tada to mnogima nije delovalo kao velika trauma. Prosto moraš da se adaptiraš da bi preživeo. Ali to neporecivo jeste trauma. I dalje ne mogu da se sagledaju svi aspekti posledica. No, svakako, prvi preduslov za isceljenje, samim tim i jačanje, nije praviti se da si jak, jer to je dublji put u sram i usamljenost, nego priznati da si ranjen i povređen, jer tu leži snaga, to nije slabost. Videćemo kako ćemo se odnositi prema kolektivnoj traumi pandemije. Zasad ne deluje da smo dobro.
nema veze što mi se ne sviđa više, svejedno me je bilo blam, došlo mi je da legnem na pod i tako ostanem neko vreme. tako se osećam često. naporno je živeti. život prolazi a ja ništa. zaobilazim prazninu da me ne bi ispunila. na sve strane samo neke zamke.
Osećaš li i dalje tu prazninu? Nailaziš li i dalje na zamke? Da li je i dalje naporno živeti?
Ognjenka: Naravno.
Ove isečke iz dnevnika sam prvenstveno stavljala ne bih li nekog nasmejala i zabavila, samim tim i sebe, ali možda i zamislila.
Ako bismo gledali bez nekih emocija, forenzički, hirurški, tu imamo jedno visokosenzitivno dete koje ne zna da je visokosenzitivno, pa misli da s njim nešto nije okej jer sve oseća prejako. Bukvalno gori u sebi, a ne nailazi na razumevanje kad to podeli i onda se brani humorom, postaje zabavljač. Dete odrasta u naizgled idiličnoj socijalističkoj zemlji koja se pretvara u košmar. Dete je zapravo, kao i cela država, u procesu gubitka domovine, što je preogromno iskustvo za taj uzrast, ogromno je za svaki.
Dete je potpuno prepušteno svom unutrašnjem svetu, ne razume zašto oseća toliko jače nego drugi ljudi, stidi se toga, kao da ima neku neimenovanu bolest. Čak se i prijatelji čude što toliko jako oseća sve, a to čini da se oseća još usamljenije, pa okolnosti, što socio-političke, što porodične (bolesti roditelja) ne idu joj na ruku i to je dovelo do toga da postane visokoanksiozna odrasla osoba. I to je negde skretanje pažnje i roditeljima visokosenzitivne dece – ako se visokoempatične osobe ne susretnu s prihvatanjem i razumevanjem, osoba će neminovno razviti nekakve neuroze.
Praznina za koju me pitaš, praznina koju osećam ponekad jeste taj stalni raskorak između mene i sveta koji mi često deluje nerazumno, bučno, surovo, ravnodušno.
Obožavam život, mnogo sam radoznala, gotovo euforična povremeno koliko mnogo život može da pruži. Imam prijatelje s kojima se volim i znamo se do srži. Ali s druge strane, svest o tome da će svako koga volim umreti, i to možda ne tek kad svi ostarimo nego pre svog vremena i na neki nepravedan i grozan način, te veliki gubici koje sam imala i oni koji mi tek predstoje – sve to mi ne da mira. Ovo nije svet za osetljive ljude. Nikada neću osećati pripadnost. Uvek ću se osećati kao što sam se osećala kao dete, kao da sam pogrešila vrata i ušla u pogrešnu prostoriju, ali vrata su nestala. Samo sad to dete ima roditelja, to sam odrasla ja koja se nekako trudi da da podršku tom uplašenom detetu i da kroz svaki gubitak prođemo zajedno, i upravo zato svojom muzikom, a onda i pisanjem, ali i nekakvim emocionalnim aktivizmom, pokušavam da pružim utehu drugima. Snaga je u dekonstrukciji, kada si raskrinkan konačno. To slabi sram. Mnogo je lakše kad znaš da nisi sam.
Iako načelno jesi, haha.
drugi srednje. koliko je dosadno. radujem se da vidim ortake, ali ne radujem se ničemu drugom. čemu da se radujem? informacijama do kojih dolazim uz dosadu? ko je posrnuo, obrazovanje ili ja. ja SAMO MISLIM da se obrazujem. treba mi više znanja koje osećam kao deo sebe, a ne znanja zbog kojeg bih delovala pametno. ionako je moja smotanost ono što preovlađuje pa čak i kada imam nešto pametno da kažem, to ne dođe do izražaja.
Ovo je savršen prikaz sistema obrazovanja iz perspektive učenika, i dalje veoma validan, a čini mi se da je danas besmisao tog sistema daleko očigledniji. Zahvaljujući pesničkim radionicama koje držiš, kao i muzici kojom se baviš, u kontaktu si sa mladim ljudima i imaš uvid u to kako se oni osećaju, kako razmišljaju, šta ih muči i šta bi želeli da menjaju. Kako misliš da bismo mogli da im pomognemo u tome? Postoji li nešto što te je posebno ganulo kod tih mladih ljudi dok ste se zajedno bavili poezijom?
Ognjenka: Ne radim isključivo s mladim ljudima, donja granica je 18, ali gornju granicu nemam. Mene načelno kod ljudi, bez obzira na godine, dirne spremnost da se otvore, da uprkos sramu koji smo svi duboko pokopali, ali je većinu ljudi, posebno muškaraca, okovao – budu ranjivi, da se trude, dirne me osetljivost za druge. Divno je kad komentarišu pesme jedni drugima pa vidiš kako su se “pocimali” da smisle koncept, da daju što kvalitetnije komentare, kako dobro reaguju na tuđe opservacije. Reakcije iz pozicije ega su pogubne za umetnost.
Ljudi mogu biti tako nežni, i takvi su tako retki. Ali uglavnom su baš oni na radionici, oni koji se nisu isključili iz života i ušuškali u neki komfor i voze samo da ne stanu. Potrebno je naći smisao. I stalno ga preispitivati. Zato oni koji beže od sebe nisu na mojim radionicama jer nema dobre književnosti iz pozicije samozavaravanja.
ovaj život je samo niz nesporazuma. kako li će biti kad porastem, da li ljudi postaju razumniji. meni deluje da sam sve osetljivija, kao da mi se koža tanji i otvara. prvi septembar, a leto nikad nije trajalo kraće. treba mi još jedno leto, još samo jedno leto, da postanem jača.
Lično mi je veoma drag tvoj odnos prema letu, godišnjem dobu koje posebno preziru ljudi koji žive u gradovima, delim ga sa tobom. Leto je motiv koji se često provlači kroz tvoje pesme, bilo otpevane ili samo napisane. Oni sa debelom kožom lakše podnose zimu, zar ne? Ne treba im hiljadu dodatnih slojeva da se ugreju. Voliš li ga toliko zbog tanke kože ili ima još razloga?
Ognjenka: Zimi je sve nekako teže, ode tona vremena na oblačenje i skidanje jakne, svi su nešto bolesni, a teže je i beskućnicima i psima lutalicama. Nikad nisam uspela da se zagrejem. Ipak, nabavila sam toplu jaknu, što je prilično pomoglo, ne znam kako se ranije toga nisam setila i sad nemam više onaj patološki strah od zime. A leto je nekako, bleja, iluzija.
I da, jesu li ljudi postali razumniji sad kad si porasla?
Ognjenka: Ljudi su sve nerazumniji. Tačno sam kao mala bila zabrinuta s razlogom.
ljudi misle, ako pišem pesme da mi nije važno kako se oblačim. nije toliko, ali jeste malo. već previše pažnje skrećem ovom groznom frizurom. i počinjem da puštam kosu, ovog puta stvarno. ako bi mi do prvog srednje porasla do ramena, bolje ću učiti. i više neću da kupujem stvari u jugoplastici. ne ide sa starkama.
Idu li poezija i moda zajedno? Koliko ti je danas važno kako se oblačiš? Nosiš li starke još uvek i gde sada kupuješ stvari?
Ognjenka: Odevanje mi je izraz svesti o nečijem doživljaju sebe. Nekakva poruka, a da ne znam ništa o tebi. Ne želim da odeća govori više od mene, ne koristim je da skrećem pažnju na sebe, ne volim ništa posebno neobično na sebi, ali estetika je individualna stvar. Stil mi se nije mnogo promenio od srednje škole, to je bio taj neki neobavezni, poluulični fazon pod uticajem skejt subkulture, nisam baš mnogo razmišljala o tome, to je i odlika neobaveznosti. Bitno mi je uvek bilo da sve miriše na čisto.
Oblačim ono što mi je udobno i lepo, ali u nekom kul nenametljivom smislu, znaš ono, duks sa kapuljačom, obična pamučna majica, obična haljina. Nosim starke i dalje, naravno, kao i Vans, njih češće, ali mi je doktorka zabranila zbog kičme i naredila da kupim Air Max. Ja ne mogu da prelomim da te amorfne vekne obujem, pa kao kompromis nosim neke Adidas. Ipak, ona i dalje insistira na ovim jezivim patikama, tako da sam u žešćem problem: da li mi je bitniji identitet ili zdravlje, duh ili telo. Ne pratim nešto modu, ne znam ni kako se to prati, niti me je ikad zanimalo, kad vidim nešto što mi je okej, onda kupim. Šoping me neopisivo smara, konzumerizam ne volim, plus je ekološki neprihvatljiv, volela bih da nikad ne moram ništa da probam nego samo naručim onlajn, iste haljine i iste pantalone na tregere, kao neka uniforma. I majice bendova.
Stojim pogrbljeno. Svi kažu da treba da se ispravim. Ne mogu da shvatim da neko želi da mu se vide grudi. Kupujem majice nekoliko brojeva veće, kao, za brata. Ja se pravdam ljudima u prodavnicama!!!!
Potpuno se pronalazim u ovim redovima, ali dok se sve to dešavalo u mom odrastanju, osećala sam se potpuno usamljeno. Misliš li da se to danas menja i šta bi poručila devojčicama koje su pune nesigurnosti u sopstveno telo?
Ognjenka: Patrijarhat je seksualizovao, objektivizovao i instrumentalizovao tela žena, napravio neke nedostižne ideale, umesto da ga poštuje. I to je onako sveukupno tužno. Ni muškarci ni žene ne treba da sarađuju sa okupatorom.
Generalno ne poručujem ništa ljudima koje ne poznajem osim onoga što napišem u pesmama, a i to treba uzeti s rezervom, ne osećam se kao neki glasnogovornik, ne znam što bi mene neko slušao, ali ako postoji neko ko se muči na temu nesigurnosti u sopstvenom telu, a baš mu znači da čuje moje mišljenje, evo mojih generalnih preporuka:
- biti zahvalan svom telu, poštovati ga
- ne tražiti validaciju svog izgleda u drugima, posebno ne nepoznatih ljudi s mreža
- otpratiti sa instagrama svakog ko im i na sekund izaziva tu nesigurnost promovisanjem nekakvog ideala savršenstva
- otpratiti tipove koji lajkuju polugole žene na mrežama
- čitati knjige, što bolje i što više
pitali su me da čitam pesme na priredbi ovde u školi. NE PADA MI NA PAMET DA SE EKSPONIRAM IKAD VIŠE. posle onog u petom osnovne, nikad više neću izaći pred ljude. teška kompromitacija (ovaj izraz S koristi!). a i sad pišem drugačije pesme, malo više liče na tom vejtsa a manje na one gluposti kakve sam pisala. tada sam čitala pesmu o KOVAČU. EJ! šta ja znam o tome, pa ja ne znam šta ti ljudi uopšte rade, odakle mi tako glupa tema sa 11 godina. ko da sam baba neka. od sada samo pišem o životu. nije mi ni to jasno do kraja, ali bar me zanima.
Iz ovog dnevničkog pasusa postaje nam savršeno jasno da je pisanje tvoj životni poziv, veština koju si brusila još od detinjstva i da sve može da se desi sem da ti prestaneš da pišeš poeziju.
Ali da li si se ikada oslobodila te neprijatnosti kada dođe do javnog nastupa (eksponiranja)? Kako objašnjavaš i miriš istovremeno postojanje te neprijatnosti i potrebe da imaš bend i stvaraš i izvodiš muziku?
Ognjenka: Nisam se nikad oslobodila! I dalje mi je eksponiranje nekulturno, ali je i neophodno jer stvari koje volim da radim, nažalost, zahtevaju eksponiranje. Tako da, živim s apsurdom te dihotomije. I dalje vežbam, ali se trudim da izbegavam SVE što nije neophodno u smislu fizičkog pristupa jer mi to predstavlja veliki stres, a opet ne mislim da je rešenje da se povučem. A takođe, sve što danas radim javno, zapravo je omaž ljudima koji su meni bili inspiracija kada sam odrastala, najviše u muzici i pisanju, oni su me otvorili, ohrabrili. Da oni nisu prevazišli svoj otpor ka eksponiranju, ja ne bih znala za neke od najlepših stvari na svetu. Zato sam obećala sebi da ću nastaviti taj put, kao neko hodočašće, a mreže su pogodne za mene, kao klupa ili školska tabla na kojima sam stalno pisala imena bendova i tekstove – kažem šta imam, ali ne moram fizički da se pojavim, odnosno, u toplini svog doma sam.
ali, da kažem da jedva čekam da porastem ne bi bila prava istina. samo želim da preslušam sve diskove iz CD kluba i da imam sa kim da pričam o tome. I da me više niko ne testira, ne ispituje, ne proverava. treba mi svet koji ima više poverenja u mene.
Kako se danas osećaš u ovom svetu, ima li više poverenja u tebe? Kako da izgradimo sigurnost?
Ognjenka: Osećam se dosta bolje i dosta gore. S jedne strane, jer sam provalila principe sveta, pa onako samo s rezignacijom kapiram šta se dešava i šta me čeka, a s druge strane, kad provališ koliko nema pravde, malo se izbedačiš.
Sigurnost u sebe gradimo tako što ne izdajemo sebe, tako što nam je važna etika i tako što etika, poštenje, dobro postupanje ne mogu da budu fleksibilne stvari; tako što držimo reč koju smo sebi dali, kao i reč koju smo drugome dali; tako što, kada posrnemo, ne kinjimo sebe, ali i ne pređemo preko toga olako već gledamo kako da ispravimo; tako što se trudimo da ne budemo površni ljudi. Poštujem pionirsku zakletvu, kad bolje razmislim.
Uvek govorim dragim ljudima da se nikada, nikada, nikada, nikada ne odriču i ne stide svoje emocionalnosti, da se ne brane cinizmom, da ne požele da su neko ko manje oseća, i da gledaju što dublje u sebe, da druge ljude tretiraju pažljivo, ali i da odlučno umeju da kažu “ne” ako neko ugrožava njihove granice. I da beže od ljudi koji se ne bave dekodiranjem svog unutrašnjeg sveta. Empatija prema drugima ne znači gaženje sebe jer da bi mogao ikome da pomogneš, prvo moraš sebi. U suprotnom, krvarićeš po drugima koji te nisu povredili.
Možda svi ovi ljudi čekaju trendove da bi imali identitet, ali šta ih briga što ću ja prozreti da su pozeri, dok ja čekam novi dan samo da idem u cd klub mhyai-thai i samo se brinem da li ću imati dovoljno para za kasete da sve to presnimavam, i da li će svi koje volim biti zdravi. Stalno me brine to zdravlje bliskih.
Tokom trajanja pandemije usred koje se svet i dalje nalazi, ti si na društvenim mrežama glas razuma i solidarnosti. Ako nekome do sada nije bilo jasno, u dnevniku se jasno vidi da ta tvoja briga o drugima traje oduvek. Šta misliš da nam je pandemija uradila kao društvu, šta se promenilo, šta opstaje, ima li nade za čovečanstvo?
Ognjenka: Pandemija je isprva učinila vidljivom ljudsku nesolidarnost, baš kao i solidarnost, a vremenom nam je slomila srce. Što se čovečanstva tiče, ja sam večita žrtva sopstvenog optimizma, nadam se kao budala i mislim da svet neprestano propada i nastavlja. Ali i dalje imamo zdravstvene radnike koji su podmetnuli leđa za ceo svet tokom pandemije, i dalje imaš neke ljude koji spasavaju koale iz požara, ili pingvine kad im se perje ulepi od katrana, nije baš sve izgubljeno, što ne znači da neće biti.
Živimo u prilično senzacionalističkom, površnom, nekvalitetnom svetu, u svetu deluzija društvenih mreža. Tehnika, tehnologija i nauka napreduju, ali brzina tog napretka je jednostavno prevazišla naše mozgove, mi evolutivno to ne možemo da stignemo. Ima toliko informacija koje dnevno treba obraditi, to je haos. Moramo sebi da damo malo mira, empatije, i da naučimo da prihvatimo odgovornost. Što je najgore, ovo je verovatno najbolji svet od početka do sada, a mi spadamo u najsrećniju trećinu planete.
I za kraj, jesi li razmišljala o objavljivanju ovih dnevnika? A ako ikada dođe do ekranizacije istih, koga bi volela da vidiš u ulozi Olje? 🙂
Ognjenka: Nisam ozbiljno razmišljala o objavljivanju. Nemam vremena za toliko posla koliko bi ozbiljan pristup tome zahtevao. To nije samo prekucavanje već pravljenje jedne celine, editovanje, kao i odbacivanje gomile delova koji su ili nezanimljivi ili bi otkrili privatnost nekih ljudi. Tako da, kad odbacim to, ne znam ni šta bi ostalo. Zasad nemam vremena za to, imam dnevni posao, bend, pisanje, radionicu, i još neke druge važne stvari, a i privatni život, tako da možda kad odem u penziju. Ne mislim da to ima neki književni potencijal, zato se i nisam mnogo bavila tom idejom, ali možda bi nekog zabavilo ili mu bacilo neko svetlo na odrastanje u devedesetim. A kada bi se to ekranizovalo, a svakako neće: kao mala sam se veoma identifikovala sa Vinonom Rajder iz faze Mermaids I Welcome Home, Roxy Caramichael, ali koliko sam kul pre mogu da zamislim da me glumi tip koji je glumio Budimira Trajkovića.
Foto: Sonja Leković
3 Responses
Just love
Predivno!