Poslednji filmski fenomen za bioskopske blagajne predstavljala je premijera Marvelovog filma “Endgame”, koji je tada stavio tačku na jedno poglavlje svog univrezuma. On je, sasvim slučajno, bio i poslednja senzacija na velikom platnu pre nove normalnosti u koju će nas uvesti pandemija.
Čini mi se da je Barbenheimer za bioskop i njegovu publiku zapravo bio savršen povod za kolektivni, maltene zvanični, povratak nečemu tako običnom, svakidašnjem – normalnom – što je poslednjih nekoliko godina delovalo i te kako daleko. Dva visokobudžetna filma koja dele datum premijere su, umesto uobičajenih takmičenja filmskih studija u zaradi, postala bioskopski maraton koji će ujediniti publiku širom sveta. Razlike u žanru omogućiće nam da izbegnemo svako moguće poređenje i uživamo u oba ostvarenja.
Svi filmovi Kristofera Nolana koje sam odgledala navikli su me da očekujem sklad priče i njene muzičke podloge, što mi garantuje dobru emocionalnu ”vožnju” i lako budi empatiju prema likovima. Ipak, njegova ostvarenja će kod mene uvek oscilirati između dve dijametralno suprotne reakcije – ili će me oduševiti ili ih uopšte neću razumeti.
Srećom, priča o Dž. Robertu Openhajmeru svrstala se u prvu kategoriju.
Kod filmova koji se bave naukom uvek postoji mogućnost da, za nas laike, budu teški za razumevanje ili prosto dosadni. Kada na to dodate i činjenicu da ovaj film traje tri sata lako ćete pomisliti da, uprkos dobroj glumačkoj podeli, on nema nikakve šanse da zadrži vašu pažnju – bar sam ja tako mislila pre nego što sam film odgledala. Nolan me je već u prvih 15 minuta razuverio i dokazao da je jedan od retkih reditelja koji je svom filmu uspešno nadogradio žanrovsku odrednicu – od dobre biografije je stvorio veoma kvalitetan triler. Njegova tenzija raste sa svakim narednim kadrom i dovodi nas do najavljivane eksplozije, kako bombe tako i naših emocija. I jedno je sigurno – ravnodušni nećete ostati.
Film je podeljen u tri celine. Prva se, kratko, osvrće na njegovo obrazovanje. Druga, na kojoj je sav fokus, predstavlja trogodišnje vođenje tzv. ”Menhetn” projekta koji je okupio najznačajnije naučnike sa ciljem da saveznici (SAD, Velika Britanija i Kanada) preduhitre Nemačku u izumu atomske bombe. Treći segment filma bavi se Openhajmerovim saslušanjem od strane komisije koja će mu 1954. godine oduzeti sva ovlašćenja u resoru za nuklearna istraživanja što će biti i kraj njegove saradnje sa američkom vladom.
Prvi aspekt pomenute tenzije filma ogleda se u protoku vremena koje preti da poništi ceo projekat ukoliko Hitlerovi naučnici, na čelu sa Hajzenbergom, prvi dođu do formule za atomsku bombu. Ovaj segment priče predstavlja subjektivni, Openhajmerov, pogled na događaje koji će promeniti tok istorije. Objektivni osvrt na isti vremenski period, ali i Openhajmera i njegovu odanost državi, posmatramo u kadrovima lišenim boje u kojima je centralna ličnost Luis Straus, predsednik komiteta za atomsku energiju.
Drugi pokretač tenzije u filmu predstavlja njihov sukob mišljenja i karaktera koji će dovesti u pitanje dalji razvoj i nadogradnju projekta ”Menhetn”, kao i celog sektora nuklearne energetike. Jednom savest, a drugom zavist neće dozvoliti da odstupi od svojih stavova. Obojica će za to, u vidu saslušanja, platiti cenu pred državom.
Inspirisan prikazom rivalstva između Mocarta i Salijerija u filmu “Amadeus”, reditelj često smenjuje ove dve perspektive pred našim očima, poveravajući nam u izvesnoj meri ulogu sudije, jer je ovo ipak film u kom nije moguće izabrati stranu za koju ćemo navijati. Krajnji rezultat i posledice izuma čitavog tima ljudi, koji su živote posvetili nauci, dovešće do tragedije koja nas i danas, kako iz udžbenika istorije tako i sa svakim minutom ovog ostvarenja, opominje i podseća na kobne posledice rata.
Srazmerno temi koju obrađuje, ovaj film nam je na veliko platno vratio blokbaster epskih razmera. U njemu su uspešno pobuđene i emocija i empatija. Tome su, pored svega navedenog, doprinele kako neuobičajena kombinacija zvučnih efekata i violine tako i zaglušujuća tišina.
Prikazujući nam profesionalni uspon i pad svog naslovnog junaka, reditelj nas uspešno opominje i podseća na ono što često zaboravljamo – činjenicu da je svaki (ljudski) život dragocen i da svaki vid njegovog uništenja donosi pitanje na koje niko, pa ni Openhajmer, nije pronašao odgovor: može li se čovek, kako u svojim tako i u očima sveta, iskupiti i pronaći oproštaj za takav (zlo)čin?
Ovom prilikom, umesto zaključka, usmeriću vas na Branin tekst o filmu “Barbie”, savršenu dozu nostalgije i vedrine koji je kontrateža i druga strana Barbenhaimer fenomena – podsetnika na radost i euforiju doživljaja koji se javlja kada neku priču posmatramo sa bioskopskog platna.
