Danas mi je na času jedna učenica pomenula kako je na TikToku videla preporuku za roman Proces i sada jedva čeka da ga pročita – reče mi nedavno koleginica dok smo razgovarale o tome kako da motivišemo učenike da pročitaju knjigu koja nam u tom trenutku po programu dolazi na red. Iako sam upućena u to koje društvene mreže koriste mladi i šta je trenutno aktuelno, ova me je rečenica zainteresovala i još jednom me pomerila iz mesta stereotipnog razmišljanja o ”mladima na internetu”.
Podstaknuta time, odlučila sam da malo detaljnije istražim ovu temu. Rezultat tog istraživanja jeste ovaj tekst. Pre nego što pređem na ono šta sam otkrila dok sam listala kanale i profile na društvenim mrežama posvećene knjigama, najpre bih volela da se nakratko okrenemo izazovima sa kojima se susrećemo u školskom sistemu kada je čitanje u pitanju.
Čitaju li današnja deca?
Kao nastavnica srpskog jezika i književnosti najčešće dobijam baš ovo pitanje. U svetu tehnologije, razvoja veštačke inteligencije i kulture kratkog sadržaja, ima li među mladima potrebe za knjigom? Verujem da, ukoliko ste se odlučili da pročitate ovaj tekst, i vas interesuje odgovor na ova pitanja. Iskustvo koje imam u radu sa mladima nameće mi brojne odgovore, i odrične i potvrdne. Postoje pojedinci koji se late knjige, ali ima i onih koji od nje beže. Postoje oni koji su pripremljeni za svaki čas lektire, donose svoje beleške, diskutuju, promišljaju o pročitanom, a postoje i oni za koje su potrebni dodatni i dodatni časovi motivacije, pripreme posebnih odlomaka i isečaka iz teksta, ne bi li se odlučili na taj korak da knjigu pročitaju. Neki to nikada ne učine. Opet, tu su i oni koji imaju bogato čitalačko iskustvo, ali lektire – ne hvala, not my cup of tea, kažu. Generalizacije ovde ne može biti. Osude, takođe ne. Pored svih reformi školstva, treba biti svestan činjenice da se u srednjim školama štivo nije mnogo promenilo u odnosu na ono što sam čitala ja kao učenica. Tako da, svaka grupa ima svoje razloge za izbore koje prave. Moje je da ih usmerim i ukažem na važnost stvaranja čitalačke kulture.
Na ovo, odmah se nadovezuje i pitanje – koliko razumeju ono što su pročitali. Lično iskustvo mi govori da poteškoća ima. Najlakše se može primetiti na testovima kod onih zadataka koji zahtevaju da se pročita jedan duži ili kraći odlomak i odgovori na pitanja u vezi sa njim. Učenici, najčešće, ta pitanja ne rešavaju. Kada ih pitam zašto, odgovor je najčešće kako ih mrzi da čitaju. A neretko, i kada odgovore, odgovori budu nepotpuni ili netačni. Takođe, dešavalo se i to da tokom perioda čitanja lektire učenici potraže pomoć, jer, kako kažu, čitaju, ali ne razumeju ništa. I nije to problem samo kod lektira. Uočljivo je to i kod pripovedaka, novela, poezije ili nekih odlomaka dužih proznih tekstova. Prvo pitanje im je uvek koliko zadati tekst ima strana. Ako je duži, verovatno će odustati. A najčešće rasprave vode se o svrsi i korisnosti čitanja. U pomoć sam pozvala i zvaničnu statistiku.
PISA istraživanje čitalačke pismenosti
Krajem prethodne godine stigli su rezultati ovog istraživanja koje se, između ostalih, bavi i čitalačkom pismenošću učenika. Zaključeno je da su naši đaci u ovoj kategoriji ispod proseka. Ako sagledate krive koje su predstavljene na samom sajtu OECD-a, videćete da one od 2012. godine do danas u celom svetu bivaju u padu.
Učenici su sve više ometani uređajima tokom učenja, slabi im pažnja, sve manje razumeju duže sadržaje koje treba pročitati, poseduju nizak stepen funkcionalne pismenosti i samim tim im je teže da razumeju i koriste date informacije prilikom rešavanja relevantnih problema iz svakodnevnog života.
Šta to znači konkretno za Srbiju: 64% ispitanih ostvarilo je rezultate na nivou 2 (uzmimo u obzir da je nivo 1 najniži, a nivo 6 najviši), što znači da oni mogu da identifikuju glavnu ideju u tekstu umerene dužine, da pronađu informacije zasnovane na eksplicitnim kriterijumima, te mogu da razmišljaju o svrsi teksta ako su na nju upućeni. Kada je najviši nivo u čitanju u pitanju, dostiže ga svega 2% učenika, a to znači da ovi učenici mogu da razumeju dugačke tekstove, apstraktno razmišljaju, utvrđuju razlike između činjenica i mišljenja na osnovu implicitnih nagoveštaja koji se odnose na sadržaj ili izvor informacija.
Podaci iz 2019. godine sa portala: medijskapismenost.org.rs
Sve navedeno ne zvuči sasvim optimistično. Ali šta ćemo onda sa učenicom sa početka priče?
Nije sve crno ili belo…
Čini mi se da, bez obzira na sve navedene probleme, potreba za čitanjem postoji. Često me učenici mole da im preporučim neku knjigu pošto bi voleli da počnu da čitaju. Ono što traže jesu biografije, memoari ili autobiografije. Navode kako bi voleli nešto da nauče o životu.
(Napraviću samo malu digresiju, iako je i ova, kao i mnoge druge konstatacije iznesene u ovom tekstu, podložna podrobnijem razmatranju i istraživanju: Gde je nestala svest da se i iz dela koja su propisana nastavnim planom i programom može naučiti nešto o životu. Čini mi se kao da smo anahroni u odnosu na našu decu. Svakog dana učimo se životu, na časovima srpskog jezika i književnosti posebno. Ali jasno je da je njima je potrebno nešto egzaktnije, nešto savremenije sa čime sada u ovom trenutku, u svojim godinama mogu da se poistovete.)
Čita se i ono što korespondira sa digitalnim svetom u kome oni danas žive. Čitaju se mange, vraćaju se stripovima, okreću onim naslovima po kojima su snimljene serije ili pak filmovi. Prodaja knjiga među mladima raste, izdavačke kuće imaju odeljke u kojima su knjige za tinejdžere, TikTok preporuke, te ipak ne možemo reći da se ne čita baš ništa.
Čitalačke navike se menjaju, popularniji su neki novi žanrovi, prema tome, menja se i način pisanja, a odavno, kanal komunikacije putem kog književnost dolazi do svojih čitalaca postao je internet. O svemu ovome svedoči postojanje Bookstagramera, BookToka, te BookTuba, putem kojih mladi, najčešće milenijalci i generacija Z predstavljaju naslove koje čitaju, pričaju o knjigama, razmenjuju književne utiske i rade na popularizaciji književnosti. Pa hajde sada da vidimo šta kriju ti knjiški odeljci na društvenim mrežama.
Šta su BOOK kanali na internetu i društvenim mrežama?
Svi ovi navedeni kanali komunikacije zapravo predstavljaju posebne odeljke na društvenim mrežama i platformama (BookTok je na TikToku, BookTube je deo YouTube-a, a Bookstagrameri su na Instagramu) oko kojih se okupljaju ljubitelji književnosti i razmenjuju svoje trenutne čitalačke utiske, daju preporuke za čitanje i na različite načine se bave književnošću.
Vode ih, uglavnom mladi ljudi, najčešće devojke, pripadnice generacije Z i milenijalke. Njihova ciljna grupa jeste njihova generacija, ali ih prate i oni malo stariji. YouTube neguje duge sadržaje, razgovore o književnosti i daje prostor detaljnijem bavljenju pročitanim knjigama. Instagram donosi jednu novu estetiku čitanja, lepe fotografije sa udobnim mestima za čitanje, prenosi atmosferu mira koji nas obuzima dok čitamo i oslanja se na pisani tekst ispod fotografije u kome se preporučuju određeni naslovi, daje osvrt na neko delo ili pak citiraju određeni delovi knjige koja se trenutno čita. Neretko su to i cele pesme, pa je Instagram doprineo popularizaciji poezije.
Čini mi se da je u ovoj sferi TikTok najživlji. Na ovoj platformi preovladava video-forma. O knjigama se govori, postavljaju se različiti izazovi, direktno prenose čitalački doživljaji i kreiraju zapisi koji prenose atmosferu iz dela koje se čita. Kako je sadržaj raznolik, tako su raznoliki i žanrovi koji se čitaju, pisci koji stvaraju, te zaista, svaki ljubitelj književnosti za sebe može pronaći odgovarajući sadržaj.
Šta to rade BookTokeri i Bookstagrameri?
Za potrebe ovog teksta, najviše smo se bavili onim što nudi TikTok, te Instagram, pa ćemo sagledati šta je to sve što možemo naći na ovim društvenim mrežama, a tiče se književnosti. Najpre, primećujemo da se ispod opisa profila kod različitih korisnika može pronaći nekakva brojka u vidu razlomka. Ona zapravo predstavlja izazov koji su sebi čitaoci postavili za ovu godinu. Najčešće sam viđala broj pedeset, te se u opisu profila odbrojava koliko su knjiga daleko od broja koji su sebi zacrtali.
Izazovi su veoma popularni na ovoj društvenoj mreži. Na početku čitalačke godine, kako je oni sami i nazivaju, pravi se rekapitulacija prethodne, navode naslovi koji su ostavili najveći utisak, oni koji su čitaoce najmanje oduševili, a onda se na osnovu toga otvaraju novi izazovi. Promatra se koji su žanrovi bili najmanje zastupljeni, čijoj su se književnosti najređe okretali i tako prave liste za narednu godinu. Neke od tih lista podrazumevaju da se više čitaju klasici, ili žanrovi koji im nisu sasvim omiljeni, poezija, nefikcijske knjige i slično. To su takozvane TBR (to be read) liste. Postoje i DNF liste (did not finish) – liste knjiga koje ste započeli, ali ih iz različitih razloga niste završili. Primetno je da postoji potreba da se ovaj postupak normalizuje i da mladi govore o tome da je u redu ostaviti knjigu nepročitanu ako u ovom trenutku ne korespondira sa nama.
Liste su jedan od omiljenih načina na koji booktokeri i bookstagrameri komuniciraju sa svojom publikom. Prave se liste najboljih knjiga jednog autora, najboljih knjiga sa određenom temom, jedne književne epohe ili pak najboljih knjiga određenog žanra. Posebno su interesantne one koje se prave prema određenim nagradama, pa tako na nekim profilima možete pronaći listu knjiga autorki i autora koji su dobili Bukerovu, Nobelovu, Gonkurovu, NIN-ovu nagradu i slično. Takođe, tu si komparacije, pa tako postoje liste knjiga sa sličnom temom, motivima, narativnim tokom, problematikom. Porede se i filmovi i knjige, serije i knjige, daje spisak onih naslova koje bi sigruno voleli da pročitaju njihovi omiljeni likovi iz serija, ali i izvlače oni naslovi koje čitaju likovi u serijama, poput Rori iz Gilmor Girls. Takođe, pronalazi se muzika koja odgovara knjizi ili žanru koji se čita, pa tako sada izuzetno popularna Dark akademia ima svoje plejliste koje možete slušati dok čitate određeni roman iz ove sfere.
Primetno je da ovi mladi ljudi odlaze u knjižare i biblioteke, a na putovanjima, obavezne destinacije su im najpoznatije prodavnice knjiga u tim gradovima. Tako, neretko, možemo videti i koje to knjige kupuju, ali i video zapise o tome šta je to novo što možemo pronaći u knjižarama. Kako se snimaju haul videi za kozmetiku, garderobu, preparate za negu tela ili kose, tako se snimaju i za knjige. Uredno možete videti šta su to mladi kupili na Sajmu knjiga, šta u određenoj knjižari, a šta je to što bi u nekom narednom periodu želeli da kupe.
Posebno interesantno mi je bilo i vraćanje bibliotekama, pa se tako popularizuje čitanje u čitaonici biblioteke, pozajmljivanje knjiga sa željom da se smanji konzumerizam kome smo podlegli na svim životnim poljima.
Pomenuli smo da se, posebno na Instagramu, mogu pronaći lepe fotografije prostora podređenog uživanju tokom čitanja uz kratak tekst o samoj knjizi, njenom sadržaju ili pak utisku koji ostavlja. Ti su citati posebno interesantni jer na taj način dobijamo direktni uvid u stil pisca, a otvara se i određeno pitanje za razmišljanje. Interesantni su i oni postovi koji donose citate iz knjiga koji su me ostavili zapitanog/zapitanu danima putem njih možemo videti o čemu to mladi čitaoci razmišljaju i šta je to što im privlači pažnju. Primetila sam da se prate i sve više pojavljuju čitalački klubovi slavnih ličnosti, poput Opre Vinfri, Riz Viterspun, Eme Votson, ali da se pod uticajem stranih BookTokera sve više i kod nas čitaju knjige na engleskom jeziku.
Volela bih da se posebno osvrnem na dve pojave – silent book rewiev i uređenje čitalačkog dnevnika. Silent book rewiev je video u kome nema naracije već se prikazuje korica određene knjige, a onda uz mimiku i govor tela daje utisak o njoj. Najčešće se prikazuje doživljaj tokom čitanja – uzbuđenje, strah, napetost, jeza, radost, lepršavost – ili da li su im se knjige dopale ili ne.
Kada je u pitanju čitalački dnevnik ideje su najraznovrsnije. Ovi čitalački dnevnici detaljno se predstavljaju u posebnim postovima, kroz video format i objašnjava se svaka njihova rubrika. Nisu to samo zapisi iz knjiga, obiluju kolažima, crtežima, sličicama, različitim izazovima i temama, te su veoma interesantni. Neke od rubrika koje u njima pronalazimo jesu pomenuti čitalački izazovi, odnosno reading trackeri – jedno obeleženo polje znači jednu pročitanu knjigu, a polja je onoliko koliko ste sebi zadali knjiga na mesečnom ili godišnjem nivou. Interesantan je book bingo, kao kada zavrtite kolo sreće i dobijete određenu nagradu, kada nemate ideju šta biste čitali, pristupite book bingu, pa šta vam zapadne – može to biti knjiga koju su svi pročitali osim vas, knjiga koja govori o budućnosti, knjiga koja je davno na vašim policama, a još je niste pročitali, knjiga koja u naslovu ima jednu reč, knjiga sa plavom koricom, knjiga određenog autora i slično. Dnevnik sadrži i rubrike za takmičenje za knjigu godine, a u pojedinim dnevnicima viđala sam i male zastavice različitih zemalja pomoću kojih se određuje koliko raznoliku književnost čitate, te tako sebe možete opomenuti da se ne zadržavate samo na domaćoj ili pak američkoj književnosti već da uz pomoć knjiga putujete svetom. Neki čitaoci beleže koliko dana u mesecu čitaju jednu knjigu, neki mere svoje izazove, pišu sažetke knjiga, izvlače citate iz njih, i svoju estetsku stranu zadovoljavaju na ovaj način, a na jednom mestu imaju sve naslove u kojima su uživali manje ili više.
Pregledali smo sadržaj i šta zaključujemo?
Pre svega, moram da primetim da ovi mladi ljudi imaju potrebu za knjigom. Nisu literarni elitisti, čitaju najraznovrsnije žanrove, književne periode i pisce. Prisutni su klasici svetske i domaće književnosti, ako posmatramo našu scenu, savremena književnost, poezija, proza, kratka priča, stripovi, grafičke novele i romani, eksperimentalna književnost. Nije prisutna dominacija kratke forme, iako bi se to možda moglo očekivati. Stvaraju se i neki novi pravci, neki novi žanrovi poput dark academie ili pak dark romance za šta ćemo tek da vidimo šta naučna javnost ima da kaže. Kada govore o knjigama akcenat stavljaju na svoj doživljaj, na to kroz kakve emocije prolaze dok čitaju, kakve emocije nose sa sobom nakon čitanja, pričaju otvoreno o svojim utiscima i često, kako sami kažu, daju update o knjizi koju trenutno čitaju. Na taj način vode svoje gledaoce kroz sve faze odnosa sa određenom knjigom. Akcenat je svakako na sadržaju. Podrobne analize tu ima veoma malo. Ona je najčešće prisutna kod onih koji su stariji i imaju duži čitalački staž.
Ovi mladi ljudi veoma su otvoreni, ne ustežu se da daju svoju ocenu knjige, pisca, ali i izdavačke kuće, kroz argument zašto im se nešto dopada ili ne. Kada su izdavačke kuće u pitanju, jasno je da je fizičko izdanje knjige mnogo prihvatljivije i traženije od elektronskog izdanja, tako da i dalje kontakt sa papirom ništa ne može da zameni, a posebno se obraća pažnja na izgled korica, njihovo grafičko uređenje, odnosno dizajn knjige. Lepa knjiga i dalje je veoma važna. To dovodi i do česte kupovine knjiga, pa se tako one gomilaju na policama, ali nisam sigurna radi li se tu o promišljenom izgrađivanju sopstvene biblioteke. Sećam se svog prvog susreta sa bibliotekom Iva Andrića u njegovom stanu na Andirćevom vencu koji je otvoren za posetioce. Dugo sam se zadržala ispred jedne police u hodniku gledajući naslove koje je imao u svoj biblioteci. Upijala sam ih ne bih li tako saznala u kojim je sve svetovima Andrić živeo, šta je čitao, šta je moglo da utiče na njega kao pisca i koje su to knjige zavredile da budu deo njegove biblioteke. Znam da je to samo mali deo, ali upravo nam lične biblioteke otkrivaju mnogo o nekom čoveku. Da li je to i sada slučaj ili se potreba za kupovinom prelila i u ove sfere, vreme će pokazati. Mada, mislim da su i sami bookstagrameri i booktokeri primetili ovaj problem jer često ograničavaju svoju kupovinu, zabranjuju sebi da kupe nove knjige dok ne pročitaju dve ili tri sa svojih polica, ili se učlanjuju u biblioteke, te to može biti i odgovor na prethodno postavljeno pitanje. Primećujem da se veoma brzo čita, čitanje se doživljava kao takmičenje, najpre sa samim sobom, a onda i sa trendovima koji se postavljaju, te sam tu pomalo skeptična. Ja kao spori čitalac, ne bih se uklopila u ovaj tempo. Koliko od knjige ostaje u njima, koliko stignu da se sa njom sažive, da je prerade i otisnu u svoje čitalačko skladište, pitanje je kojim bi se moglo posebno baviti. Sadržaj stvaraju najčešće žene, publika koja se okuplja oko ovih profila najčešće je ženska, te tako više prostora ima i za autorke, pesnikinje, te je i to ono što je veoma interesantno.
Šta se BookTokerima zamera?
O knjigama na društvenim mrežama i ovim čitalačkim pokretima mnogo se govorilo. U skladu sa tim javile su se i određene negativne kritike. Šta je to što se ovim mladim čitaocima najviše zamera. Pre svega tu je maločas pomenuti konzumerizam i gomilanje knjiga koje nikada neće biti pročitane. Smatra se da je prisutna površnost u tumačenju književnih tekstova, da se ne stvara dublji, zaokruženi utisak, da se ne sagledavaju svi aspekti pročitane knjige već je pažnja podeljena, nedovoljno usmerena na ono što se čita, pa samim tim mnogo toga i promakne. Na taj način se ne stvara dobar uvid u pročitano štivo i ne kreira kvalitetna čitalačka publika. Navodi se i opsesija određenim piscem ili delom, te tako svi čitaju iste stvari, a kad se, popularno rečeno, “stvori hajp” oko neke knjige, onda očekivanja od pisca postaju nerealna za svako drugo delo koje on napiše. Na kraju, stvore se i nerealna očekivanja od knjige, te se o njoj ne može racionalno, realno i sa distance prosuđivati. Izazovi koje mladi sebi postavljaju samo ih uvlače duboko u vrtlog interneta. Nisu deo ove realnosti, u knjizi ne uživaju, već sve više od njene suštine udaljuju. I takođe, ocenjuje se kako je literatura koju mladi čitaju i o kojoj na mrežama govore, veoma upitnog kvaliteta, da je u pitanju laka literatura koja nema književnu vrednost…
Šta se BookTokerima zamera?
O knjigama na društvenim mrežama i ovim čitalačkim pokretima mnogo se govorilo. U skladu sa tim javile su se i određene negativne kritike. Šta je to što se ovim mladim čitaocima najviše zamera. Pre svega tu je maločas pomenuti konzumerizam i gomilanje knjiga koje nikada neće biti pročitane. Smatra se da je prisutna površnost u tumačenju književnih tekstova, da se ne stvara dublji, zaokruženi utisak, da se ne sagledavaju svi aspekti pročitane knjige već je pažnja podeljena, nedovoljno usmerena na ono što se čita, pa samim tim mnogo toga i promakne. Na taj način se ne stvara dobar uvid u pročitano štivo i ne kreira kvalitetna čitalačka publika. Navodi se i opsesija određenim piscem ili delom, te tako svi čitaju iste stvari, a kad se, popularno rečeno, “stvori hajp” oko neke knjige, onda očekivanja od pisca postaju nerealna za svako drugo delo koje on napiše. Na kraju, stvore se i nerealna očekivanja od knjige, te se o njoj ne može racionalno, realno i sa distance prosuđivati. Izazovi koje mladi sebi postavljaju samo ih uvlače duboko u vrtlog interneta. Nisu deo ove realnosti, u knjizi ne uživaju, već sve više od njene suštine udaljuju. I takođe, ocenjuje se kako je literatura koju mladi čitaju i o kojoj na mrežama govore, veoma upitnog kvaliteta, da je u pitanju laka literatura koja nema književnu vrednost…
Ali hajde da zastanemo na trenutak…
Jedan od mojih dragih kolega, pasionirani čitalac, u trenutku kada ja završavam studije književnosti čita, za mene u tom trenutku, laku literaturu. Ja, kao tek svršeni student koji o svom književnom znanju ima visoko mišljenje, pomalo elitistički odnos prema književnosti, neprestano ga preispitujem zašto to čita i usmeravam ka književnosti koju ja u tom trenutku smatram dobrom. Vrlo istrajan u svojim čitalačkim željama, on me sluša, ponešto i pročita od onoga što mu ja kažem, ali nastavlja sa onim što ga u tom trenutku zanima, što mu drži pažnju i vrlo predano čita, beleži i o knjigama razgovara. Danas, nakon deset godina našeg poznanstva, pročitao je sigurno mnogo više knjiga od mene, izgradio svoj čitalački put i usmeravao, brusio, negovao svoj čitalački ukus. Literatura koju sada čita znatno se razlikuje od onoga što je čitao kada smo se upoznali i svaki student književnosti mogao bi mu pozavideti na onome što je čitao. Moramo biti svesni čitalačkih faza. Moramo pre svega omladinu učiti o tome kako se čita, kako se knjizi pristupa, kako se knjiga voli, razmisliti i o još jednoj reviziji školskog programa ne bismo li stvorili čitaoce koji će tako izgrađivani u jednom trenutku doći do najboljih dela svetske književnosti. Ovi mladi ljudi čitaju, pričaju o knjigama, razmenjuju utiske o njima, preporučuju ih, spremni su da se upoznaju sa novim žanrovima, vraćaju se poeziji, čitaju duže tekstove, doživljavaju ih i o njima promišljaju, ponovo odlaze u biblioteke, pridružuju se čitalačkim klubovima i žive književnost. Čitalac se ne rađa, čitalac se gradi i postaje. Ne možemo očekivati od mladih da počnu sa najvećim piscima svetske književnosti i da odmah u njoj uživaju. Potrebno je čitalačko iskustvo i navike. Potrebno je da sami uvide kvalitet književnosti, da sami grade svoj put, uz, naravno smernice onih koji su tim putem već prošli. A mi smo tu da ih usmeravamo, da znamo šta je to što čitaju, da sa njima o tome razgovaramo, slušamo, pa će sami znati da pronađu i dobar sadržaj na društvenim mrežama i dobre knjige.
