Od početka pandemije u Srbiji je, prema dostupnim podacima, od posledica virusa korona preminulo čak deset trudnica, što je u medijima konačno otvorilo prostor za diskusiju o vakcinaciji za vreme trudnoće i dojenja. Ohrabrene činjenicom da se o ovoj temi napokon govori u javnosti, veliki broj žena podelio je svoja iskustva na društvenim mrežama, a čitajući ih nedvosmisleno dolazimo do zaključka da su trudnice i dojilje bile (i verovatno su još uvek) izložene oprečnim informacijama od strane struke i nadležnih institucija, zbunjene, preplašene, besne i na kraju krajeva – osuđene na sopstveno rasuđivanje.
To mi je dalo potreban podstrek da napišem tekst koji sažima sva moja iskustva u periodu trudnoće, porođaja i prvih meseci sa bebom, a sve to u samom jeku pandemije. Činjenica da u vama živi i raste novo biće je već sama po sebi zastrašujuća, a ako na to dodamo i epidemiju svetskih razmera koja traje već dve godine, strahovi dobijaju metanivo.
Trudnoća je krajnje individualno iskustvo, ne postoje dve iste trudnoće, kao što ne postoje ni dve iste osobe i tekst koji sledi rezultat je isključivo mojih ličnih doživljaja, strepnji i razmišljanja, ali se nadam da će i kao takav poslužiti kao vid ohrabrenja svim ženama koje prolaze kroz sličan period u životu.
Prva faza: TRUDNOĆA
Stanje i zbivanje
Nakon što mi je početkom novembra 2019. ginekološkinja na pregledu potvrdila da sam u drugom stanju, usledila je sedmica nekontrolisanog plakanja i očajanja, uprkos tome što je trudnoća bila i željena i planirana. Bila sam od onih osoba kojima je užasno nelagodno kada ih neko nazove budućom mamom, kojima je nemerljivo dosadno da slušaju o navikama tuđih beba i koje su preplašene zbog promena koje dolaze. Preispitivala sam načine na koje to mogu da saopštim bliskim ljudima i svi su mi izrazi i fraze zvučali odbojno: biti trudna, biti noseća (majko mila), biti u drugom stanju, biti u blaženom (!) stanju, itd.
O procedurama, kada su u pitanju obavezni lekarski pregledi i otvaranje bolovanja, nisam znala ništa, sve sam otkrivala u hodu. Spomenuta doktorka, kod koje sam do tada odlazila na preglede i koja je zaista sjajna, ali ne vodi trudnoće, preporučila mi je da odmah nađem lekara koji će mi voditi trudnoću privatno i na kraju i poroditi u nekom od državnih porodilišta u kome radi (što je iz ove perspektive i moj najiskreniji savet), ali sam se oglušila o tu preporuku jer sam u svom domu zdravlja slučajno naišla na odličnog doktora, a doznake doktora iz doma zdravlja potrebne su vam za administraciju za HR, pa nisam želela da “dupliram posao”.
Počela sam da se osećam drugačije, da mirišem drugačije, da jedem drugačije, manično sam čitala sve moguće tekstove na temu trudnoće, pa čak i aktivističku literaturu poput knjige Postajanje majkom u doba neoliberalnog kapitalizma, koja mi je godinama stajala na polici.
Nemoj da ideš na forume
A onda se odjednom sve umirilo, kao da je neko pritisnuo prekidač. Pred kraj januara prestala sam da odlazim na posao koji nisam volela jer u njemu nisam pronalazila nikakav smisao, počela sam da javljam vest prijateljima i rođacima, kao i da planiram koje ću sve knjige pročitati, filmove i predstave pogledati, na koje sve izložbe otići i koje ću sve projekte konačno završiti ili početi da sprovodim u delo. Najkorisniji savet u tom periodu dobila sam od svoje drugarice koja je kroz sve to već prošla, a glasio je: Nemoj da ideš na forume.
I zaista, iako na forumima o trudnoći i porođaju možete da pročitate i korisne stvari, ta mesta su ipak leglo panike i informacija koje često mogu biti veoma štetne. Ako ste štreberka poput mene, izaberite par relevantnih izvora i slušajte šta vam govori vaš lekar, previše različitih informacija može biti pogubno po vas.
Meni su algoritmi u februaru otkrili sajt Bebologija i besplatan program za trudnice, pa sam se tako našla u njihovom centru na Dedinju, na času joge za trudnice, koju sam kasnije praktikovala svakodnevno, do samog porođaja.
Ceo mesec sam provela u svom balonu od sapunice, čudila se promenama koje se događaju mom telu i proučavala ih sa ogromnom znatiželjom (ljudsko telo je zbilja fascinantna mašina), pratila razvoj bebe uz podršku aplikacije koju sam instalirala na telefon i pravila strateške planove za budućnost.
Onda se dogodio mart.
Najsmešniji virus na svetu
Uvođenjem vanrednog stanja 15. marta 2020. uveden je i strah u moju svakodnevicu, a balon od sapunice se raspršio i ustupio mesto stalnim napadima panike. Preosetljivost i ranjivost (veoma česte odlike trudnoće) veoma su loša polazna tačka za borbu protiv pandemije korona (i bilo kog drugog) virusa. Usledile su svađe u našoj maloj zajednici oko toga ko je i kada prao ruke, dezinfikovao kvake i stvari iz prodavnice, igrao basket ili otišao u šetnju sa ortacima. One su trajale relativno kratko dok se nismo uhodali i bar delimično procesuirali informaciju da živimo u apokaliptičnoj video-igrici.
Fantastično je kako se ljudsko biće brzo prilagođava novonastalim situacijama, takođe je fantastično kako se novo ljudsko biće prilagođava telu u kome raste.
Moji svakodnevni rituali nisu se mnogo promenili – nisam se viđala ni sa kim, opsesivno sam prala ruke i šetala kad god mi je zakon to dozvoljavao. Jela sam zdravu hranu i mesila hleb od heljde i spelte jer sam imala slobodnog vremena za izvoz, a svi planovi su mi propali. Još više sam cenila osobu sa kojom živim jer smo zajedno prolazili kroz sve to, a njemu pritom nisu dozvoljavali da ide sa mnom na kontrole i da ulazi sa mnom u ordinaciju jer su takva bila pravila.
Svaki ultrazvuk prošla sam potpuno sama – sama sam bila kada sam prvi put čula otkucaj bebinog srca, sama sam bila kada mi je doktor saopštio da je dečak, sama i kad sam ga videla kako zeva i pomera ruke i kad sam pomislila da će biti najlepši na svetu. Na svaki pregled išla sam s maskom i rukavicama, a odlasci u dom zdravlja svakog meseca zbog vađenja krvi i doznaka bili su noćna mora. Zamišljala sam da sam Super Mario, da imam jedan bonus život koji raste u meni i da se borim protiv nevidljivih kornjača, koje su zapravo virusi, tako što ih preskačem i zaobilazim. Vakcina je i dalje bila misaona imenica. Iz ove perspektive potpuno mi je jasno da mi je tada bila potrebna stručna pomoć psihoterapeuta, ali je, nažalost, nisam potražila. Sve drugo mi je izgledalo veće i preče, ali nije bilo. Ne postoji važnija stvar od mentalnog zdravlja, pogotovo kada ste tako krhki kao u periodu dok se borite da u savršenom stanju održite čak dva života.
Moj odbrambeni mehanizam tih dana bio je da tragam za prednostima novonastale situacije, a jedan od njih je bio što su Bebologijini seminari počeli da se odvijaju online (i to još uvek traje), što je za introvertnu osobu poput mene bio savršen razvoj događaja – nisam morala da upoznajem ljude, čavrljam sa njima, niti da izlazim iz kuće, a zauzvrat sam dobijala umirujuće priče i savete. Smirivala me je iluzija da sam naučila sve o procesima koji slede.
Telo je radilo svoje, nije se mnogo promenilo, samo se stomak rastezao u nedogled. Fizički sam se veoma dobro i zdravo osećala, zaobišle su me sve one standardne nevolje poput mučnina i otečenih zglobova, gradila sam odnos sa osobom koja se razvijala u meni i jako mi je smetalo što ne postoji nekakav prozor, kao kod rerne, na primer, kroz koji svakog trenutka mogu da provirim i vidim šta se unutra događa.
Druga faza: POROĐAJ
U pitanju je priroda, a ne patologija
Ta relativno stabilna i, zapravo, veoma lepa faza trajala je sve dok nisam ušla u deveti mesec i počela da se informišem o samom porođaju i mogućnostima koje sam imala u datom trenutku. Tada sam prvi put saznala za epiziotomiju, veoma učestalu proceduru u našim porodilištima, i nakon detaljnog online istraživanja, obamrla sam od neprijatnosti i straha. Nikada mi nijedna žena nije pričala o tome, a ispostavilo se da se sprovodi gotovo rutinski u većini slučajeva. I ne samo zbog toga, vaginalni porođaj mi je zvučao kao naučna fantastika, činilo mi se da je to nešto što moje telo neće moći da podnese i potajno sam priželjkivala carski rez. Ne, nije me sramota da to priznam i ne mislim da sam slabić i svaka čast svim ženama koje su to iskustvo prošle.
Ono što me je donekle umirilo i što sam ponavljala kao mantru bio je savet koji mi je dao tata, takođe lekar, a glasio je: Posmatraj to na sledeći način: u pitanju je priroda, a ne patologija.
Tih dana uoči početka leta bilo je neočekivano mirno, parlamentarni izbori bili su zakazani za 21. jun, pa su sve vesti o koroni bile strpane pod tepih. Živeli smo kao da se ništa ne događa. Čak smo snimili i jedan lo fi spot za naš bend. Radovala sam se letu, pakovala torbu za porodilište i čekala da se dogodi.
Dogodilo se
Dogodilo se dve nedelje pre termina, počelo je oštrim bolom u levoj strani stomaka tik pred svitanje, a da mi je pukao vodenjak shvatila sam zahvaljujući spomenutim online seminarima i nekolicini natopljenih dnevnih uložaka. Toliko nisam bila spremna da porođaj počne tog dana, ali ništa se vi tu ne pitate. Kad krene, krenulo je.
Uspeli smo da me spakujemo bez panike, ali uz dozu nemira. Trudovi su bili periodični, baš kako priručnici kažu, ali bolovi nisu bili ništa jači od bolova koje sam imala svakog meseca tokom ciklusa. Jutro je bilo divno, još uvek je bilo prerano da bi se stvorila gužva i do bolnice smo stigli za deset minuta. Želela sam da ta vožnja traje duže jer me je jako plašilo sve što sledi nakon njenog završetka.
I naravno, pratnja mi nije bila dozvoljena, pozdravili smo se na ulasku u bolnicu (nikada ga nisam pitala kako je njemu bilo u tom trenutku), stavila sam masku i krenula ka ordinaciji za “čekiranje”. Ostavljanje lične karte i stvari i jedan veoma grub i mrzovoljan pregled, pa onda čekanje u hodniku da neko dođe po mene, uz činjenicu da je porođaj počeo, nisu bili idealan početak dana. Dodajmo na to i da mi nisu dozvolili da unesem svoj omiljeni ceger sa stvarima koji se od kese razlikovao samo zato što je od platna i ima rajsferšlus, pa sam morala da prepakujem stvari u duplo manju plastičnu kesu i pola sam toga ostavila na prijemu. Sedela sam na toj tvrdoj stolici neko vreme, sama i očajna, a onda sam poslala sms svojoj “vezi”.
Kao što sam na početku teksta napomenula, doktor koji mi je vodio trudnoću nije radio i porođaje, tako da sam početkom devetog meseca kontaktirala sa svojim prijateljima koji su mi pomogli da tu vezu nađem, a to je podrazumevalo osobu koja će mi biti kontakt u odabranoj bolnici, koju mogu da pozovem ako imam neko pitanje i koja će proveravati da li u toku porođaja sve ide kako treba. Malo je reći da sam osećala veliku neprijatnost jer se obraćam osobi koju lično ne poznajem i oduzimam joj vreme u doba kada je zdravstveni sistem nategnut do pucanja, a i nervni sistem zdravstvenih radnika takođe. S druge strane, ta osoba bila je predivna doktorka anesteziolog, blaga, smirena, ozbiljna i strpljiva i mislim da bih se, bez ta dva puta koliko sam je videla u životu, raspala na komadiće.
Iako termin “veza” sa sobom nosi isključivo negativnu konotaciju, ispostavlja se da je veoma važno imati je prilikom porođaja zato što nam je u tim momentima neizvesnosti, izuzetne osetljivosti i napora veoma važno da nam neko kome verujemo kaže da ne brinemo, da je sve kako treba, te da njegovo ili njeno prisustvo znači da u tim trenucima nismo sami. Osećanje usamljenosti jedno je od najgorih koje možemo imati kada nam se događa nešto tako epohalno kao što je dolazak novog bića na svet, a ja sam bila preplavljena njime.
Nakon te poruke, sve je krenulo kako treba, doktorka mi se odmah javila i došla je. Za par minuta se okupio odličan tim lekara i prošla sam kroz sve rutinske radnje koje prethode porođaju. Porođaj je, dakle, bio u toku, a beba je i dalje bila u karličnom položaju, tako da su mi dali totalnu anesteziju i počeli sa carskim rezom. Sve do intubacije nisam skidala masku sa lica.
Od trenutka buđenja, pa narednih godinu dana, trajao je fizički i mentalno najiscrpniji period u mom životu. Sećam se kako me je anesteziološkinja nežno probudila i saopštila mi da je sve prošlo kako treba i da je beba dobro, a sve što je usledilo podsećalo je na oporavljanje od teškog mamurluka. Budila sam se periodično i ponovo upadala u san i tako ko zna koliko dugo. Povremeno su me doktori i sestre pitali kako sam, a moj odgovor svaki put glasio je: “Ne znam”.
Zaista, prva dva dana uopšte nisam znala kako se osećam, kao da mi je anestezija umrtvila i osećanja, pa je bilo potrebno da prođe određeno vreme da se i ona oporave. Ta umrtvljenost bila je na snazi i kada su mi prvi put doneli dete i stavili mi ga u naručje. Bila sam u ležećem položaju i sve što sam osećala bilo je kao da mi je neko sadržaj iz stomaka premestio na grudi. Gledajući ga nisam osećala ništa, ali se sećam da sam pomislila da je baš kul čovečuljak.
U porodilištu je bilo kao na pokretnoj traci, porodilje su dolazile i odlazile, a lekari i sestre su se ubijali od posla, povremeno se žaleći na maske i vrućinu. Bilo je suludo očekivati da će mi u takvim, objektivno vanrednim okolnostima, neko pružiti nepodeljenu pažnju. A vapila sam za njom jer nisam imala pojma šta mi je činiti s bebom u gvozdenom krevecu do mog bolničkog kreveta, neprekidnim postporođajnim krvarenjem i bolovima od kontrakcija materice (sve su to normalne stvari, ali nas ništa na to ne može pripremiti).
Daleko od toga da se niko nije bavio nama – zaista divne sestre su mi pokazale kako da povijam bebu (ništa nisam zapamtila), kako da ga dojim (sve vreme sam se pitala da li to radim kako treba) i kako da se istuširam sa sve kateterom i previjenom ranom od operacije (bilo je to najželjenije tuširanje u mom životu i nikada neću zaboraviti strpljenje sestre koja mi je pomagala i koja je isto to ponovila sa drugim ženama nebrojeno puta tog dana). Ali sve to bilo mi je nedovoljno da bih se osećala dobro. Ako tome dodamo i potpunu zabranu poseta zbog korone, jasno je da je bilo i mnogo boljih perioda za porađanje od 2020. godine.
Spomenula bih i to da sam posle porođaja bila toliko gladna da mi je i ona famozna hrana iz porodilišta, toliko puta ocrnjena na društvenim mrežama, izgledala kao mamina slavska trpeza. Ne pamtim kada sam se toliko radovala supi iz kesice.
Trećeg dana pustili su nas iz bolnice, više da bismo oslobodili mesto nego što je to zaista bilo poželjno, ali meni je takav razvoj događaja veoma godio. Iz te zgrade izašli smo kao porodica, a koliko nesnađena govorio je svaki naš potez – od toga što nismo imali pojma kako da pravilno privežemo jaje-nosiljku na zadnje sedište automobila, do toga što nismo znali ni da držimo dete kako treba.
Treća faza: KOD KUĆE SA BEBOM
Sve je normalno i ti si normalna
Po povratku kući osećali smo se kao da ponovo učimo da živimo, kao da je neko resetovao mašinu i rekao idemo ispočetka, potpuno nespremni za novonastale uslove. U toj fazi života u pomoć u većini slučajeva uskaču roditelji, kao neočekivana sila koja se iznenada pojavljuje i rešava stvar. Pogotovo mame – tek kada dobijemo decu počinjemo da razumemo nemerljivu vrednost postojanja naših majki. A bogami, pomaže i Halobeba, telefonsko savetovalište Gradskog zavoda za javno zdravlje Beograd za pomoć i podršku porodicama sa trudnicama, novorođenim bebama i malom decom, broj telefona koji sam najčešće okretala tih dana. Postavljala sam im najgluplja pitanja u svako doba dana i noći, a oni su uvek uspevali da me umire i daju prigodan savet.
Uprkos tome, sve vreme sam se osećala kao da nisam dorasla odgovornosti koju imam. Noću sam čučala pored kreveca i proveravala da li dete diše na svakih pola sata, a više puta dnevno opsedale su me užasavajuće misli i scenario u kome ga ispuštam iz naručja, nekada na pločice u kupatilu, nekada kroz otvoren prozor. Drugarica koja je već preživela sve te faze poslala mi je poruku sledeće sadržine: “Zapamti, sve je normalno i ti si normalna”, i to mi je bila misao vodilja narednih godinu dana.
Međutim, jedna stvar uporno nas je podsećala da je normalnost relativna kategorija – pandemija je buktala sve vreme i prelivala se iz jednog talasa u drugi. To je bilo teže i mentalno izazovnije od prilagođavanja na život s detetom. Nismo izlazili, družili se sa ljudima, familija i prijatelji mesecima nisu videli našu bebu. Najbliži su u posete dolazili s maskama i nisu ga dodirivali. A mislim da su nam svima falili zagrljaji.
Bukvalno sam sanjala vakcinu, bila sam uverena da će me, kada se pojavi, spasiti najpre od gubljenja razuma (što se, verujem, na kraju i dogodilo), ali kada se ona mesecima kasnije i pojavila, vraćali su me sa punktova za vakcinaciju zato što sam u tom periodu dojila dete. Iako su se već pojavili rezultati istraživanja prema kojima je izuzetno poželjno da trudnice i dojilje prime vakcinu protiv Kovida, od lekara se niko nije usuđivao da mi kaže da se slobodno vakcinišem. Tako da sam samoinicijativno odlučila da prekinem sa dojenjem i da primim prokletu vakcinu, što je imalo za posledicu druga psihološka previranja i narušavanje tog kompleksnog i osetljivog odnosa majka – dete.
Postane lako, postane super
A mali je od samog početka bio divan, dete za poželeti, sjajno je podnosio sve naše nesigurnosti, previranja i moje napade panike. Pa čak i razdvojenost od desetak dana kada mi se dogodila još jedna neplanirana operacija. Ona ljubav o kojoj svi govore, u meni se razvijala postepeno, da bi na kraju dosegla nezamislive razmere. Samopouzdanje koje viđate kod drugih roditelja u parkovima i na igralištima se takođe razvija postepeno. Odnos sa partnerom se gradi iznova, na jednom višem nivou. Takođe je istina da se promenite kada postanete roditelj, ali je to gotovo uvek promena na bolje.
U kojoj god fazi da se sada nalazite, normalno je da ste zabrinuti i uplašeni, radi se o stvarima koje su veće od nas. Ali ništa ne bi trebalo da vas obeshrabri: naoružajte se informacijama, u svakom trenutku budite svesni šta su vaša prava i mogućnosti, odnosite se s poštovanjem prema svom telu – vratiće vam trostruko, negujte svoje mentalno zdravlje, uvek tražite pomoć ako vam je potrebna, stisnite zube i upregnite mišiće prvih godinu dana i sve će biti baš kako treba. Postane lako, postane super.
A život se na kraju uvek vrati u normalu, samo mu treba dati vremena.
2 Responses
Draga Milice, kao majka jednog malenog dečaka i evo opet trudnica, toliko sam se isplakala čitajući ovaj tekst. Sve sam razumela, kao da sam bila sa tobom. Divan tekst, prirodan i iskren. Divno je biti mama, ali strah je uvek prisutan, plus niko ti ne kaže koliko je teško i koliko ti i partner sve morate sami.
Draga Svetlana, sve je baš tako kako ste napisali. Jeste užasno teško i iscrpljujuće, ali, s druge strane, mala je to kompenzacija za novi život 😉 Ali vi to već bolje znate od mene, držite se i čuvajte! I svaka čast i za prvo i za drugo <3