Nisam donela mnogo novogodišnjih odluka, ali one koje jesam ubeležila u svoj planer odnosile su se uglavnom na posao i lični napredak. Ipak, jedna se ticala čistog zadovoljstva. Tačnije, čistog zadovoljstva protkanog učenjem jer retko šta nas podučava bolje od putovanja. Još kada su posredi putovanja po sopstvenoj zemlji, onda to ”učenje” ima dodatnu težinu. Tako se na mojoj listi odluka našla i ona koja se odnosi na što češća putovanja Srbijom i što detaljnije upoznavanje sa krajevima koje na tim putovanjima obilazim. Istina, nije ovo nova odluka, ali nov je moj odnos prema njoj – nikad nisam bila ozbiljnija u ovoj odluci koliko sada, a na to me je, između ostalog, podstakao i taj novembarski vikend koji smo proveli u Vrdniku, na Fruškoj gori.
Tamo smo se obreli na poziv hotela Premier Aqua, čiji je tim poželeo da ugosti Nikolu i mene i upozna nas sa svojom wellness i spa ponudom. Kako smo ljubitelji spa odomora, sa zadovoljstvom smo prihvatili njihov poziv. Plan nam je bio da se odmorimo, uživamo u hotelskom sadržaju, ali i konačno obiđemo makar jedan deo fruškogorskih lepota jer se u ovaj kraj nismo uputili još od ekskurzija iz perioda osnovnoškolskih dana.
Na raspolaganju smo imali puna tri dana (u Vrdnik smo stigli u četvrtak uveče, a Frušku goru smo napustili u nedelju uveče) što je bilo sasvim dovoljno da istinski uživamo u pogodnostima hotela, ali i da se detaljnije upoznamo sa Vrdnikom i zanimljivim sadržajem u njegovoj blizini.
Uz dobru organizaciju uspeli smo da obiđemo sve što nam je bilo u planu, ali i da se istinski odmorimo. Za ovo prvo smo se sami pobrinuli, dok nam je u realizaciji druge stavke pomogao tim hotela, koji ovom prilikom moram i javno da pohvalim zbog profesionalizma, uslužnosti i kvaliteta pružene usluge. Hotel je, inače, smešten u samoj banji Vrdnik, na izvoru termalne vode i pored svog imena ponosno nosi oznaku 5*. Ono što je meni bilo najvažnije jeste pomenuta termalna voda i kupanje u njoj s obzirom na to da izuzetno blagotvorno deluje na probleme sa kostima, mišićima, tetivama. Oni koji su duže uz moj blog znaju za moje hronične probleme sa kičmom i jasno im je zbog čega mi je bilo važno da tokom tih nekoliko dana svoje telo počastim što češćim i što dužim boravkom u ovoj vodi. Pored toga, spa tretmani izuzetno prijaju mom organizmu, te nije čudno što sam, iako na odmor stigla prehlađena, Vrdnik napustila potpuno zdrava. Pored wellness i spa užitka, moram pohvaliti odličnu hranu, izuzetno ljubaznu uslugu, prostranost soba i prijatnu, relaksirajuću atmosferu koja će vas i dočekati i ispratiti.
Prvi dan
Za nju je zadužen sam Vrdnik koji je sve ono što pomislite kada vam neko spomene mirno, vojvođansko mestašce. Međutim, to što pričamo o naselju koje ima nešto manje od četiri hiljade stanovnika, nikako ne znači da je reč o mestu u kojem nećete naći zanimljiv sadržaj. Štaviše, Vrdnik vas po ovom pitanju može samo pozitivno iznenaditi. Na samo nekoliko minuta hoda od hotela, nalazi se divan manastir Vrdnik Ravanica. Ako vas je ovo ”Ravanica” asociralo na kneza Lazara i njegovu zadužbinu, niste mnogo pogrešili. Dugo su u ovoj vrdničkoj Ravanici bile smeštene Lazarove mošti, odeća, pokrov za lice i drugi vredni predmeti. Kada su se konačno stvorili uslovi, mošti su zajedno sa ostalim predmetima vraćene u Lazarevu Ravanicu kod Ćuprije, dok je u ovoj vrdničkoj ostao deo moštiju koji je i danas izložen u staklenoj kutiji tako da ih svako od posetilaca može videti. Vrlo specifičan prizor koji vas ne ostavlja ravnodušnim i pred kojim, želeli to ili ne, osetite duboko poštovanje.
U dvorištu manastira pažnju mi je privukla ženska bista. Ispostavilo se da je u pitanju spomenik podignut u čast Milice Stojadinović Srpkinje, koja je živela upravo u Vrdniku, u kući koju ćemo kasnije i obići. Do tog momenta nisam znala da je žena koju je Vuk Karadžić nazivao ”moja kći iz Fruške” i za koju je Njegoš rekao ”Ja pojeta, ona pojeta, da nisam kaluđer, eto kneginje Crnoj Gori”, život provela baš tu, nadomak hotela u kojem smo odseli. Sledeće što smo uradili bilo je i jedino logično u tom trenutku – krenuli smo u obilazak Miličine kuće. Spustili smo se niz glavni vrdnički put, prateći uputstva meštana, sve dok nismo ugledali kuću oronule crveno-žute fasade. Osim male, mesingane ploče na kojoj je pisalo da je u toj kući živela Milica Stojadinović, ništa nije ukazivalo na posebnost tog zdanja. Razočarana izgledom kuće objavila sam Instagram priču na tu temu, da bi me čudni putevi interneta brzo povezali sa devojkom koja danas živi u toj kući i koja mi je objasnila da su postojale inicijative da se kuća preuredi i pretvori u manji muzej, ali da nadležni nisu imali sluha za takve predloge. Ništa čudno, zar ne? Ipak, ta poruka dala mi je ideju od koje nisam odustala i za koju se nadam da ću imati prilike da je realizujem. No, o tome ako i kada za to dođe vreme.
Nakon obilaska Miličine kuće, prošetali smo još malo Vrdnikom, uživali u miru seoskog popodneva, odlučivši da obilazak slavne Vrdničke kule i istoimenog etno-kompleksa ostavimo za sledeći dan. Ispostavilo se da je ta odluka bila i više nego ispravna jer je sitnu, dosadnjikavu kišu koja nas je pratila prvog vrdničkog dana, zamenila prolećna temperatura i vedro nebo. Rutu obilaska smo osmislili uz pomoć sajta Fruškać koji vam od srca preporučujem ukoliko planirate posetu Fruškoj gor
Drugi dan
Obišli smo najpre ”misteriozne stepenice” za koje smo saznali upravo na sajtu Fruškać. Opis doslovce glasi ovako: ”Vrdničke misteriozne stepenice čini 58 velikih betonskih stepenika koji vode od puta, dalje u šumu, sve do platoa na kojem nema ničega”. Ako su urednici Fruškaća želeli da nas zaintrigiraju – uspeli su. Makar u mom slučaju. Nakon stepenica, uputili smo se ka Vrdničkoj kuli. U prvi mah bila sam razočarana stanjem koje smo zatekli oko kule (smeće, ne baš najbolje raščišćen prolaz, manjak obeležja i informacija o kuli), ali me je delimično umirilo saznanje da je situacija sada mnogo bolja no ranije, kada se do kule uopšte nije moglo ni prići. Takođe, obradovala me je činjenica da se radi na obnovi kule i da se generalno preduzimaju koraci da ovo zdanje, čiji su prvi temelji podignuti još u 3. veku nove ere, dobije tretman kakav zavređuje. Nakon šetnje šumom kroz koju morate proći da biste stigli do kule, otišli smo na ručak u etno-kompleks Vrdnička kula gde sam sebe počastila izvrsno napravljenim mlincima.
Ovde smo završili aktivniji deo drugog vrdničkog dana rešivši da popodne i veče provedemo odmarajući u wellness zoni našeg hotela. Preostali deo isplanirane ture ostavili smo za treći i poslednji dan našeg vikenda na Fruškoj.
Treći dan
I dalje smo na svojoj strani imali sunce i vedro nebo tako da smo nesmetano mogli da realizujemo svoj plan, a on je podrazumevao sledeće: odlazak do izletišta Zmajevac, spuštanje ka izletištu Iriški venac, obilazak spomen-obeležja Sloboda i repetitora Iriški venac, odlazak dalje ka izletištu Astali, sve do manastira Krušedol, a onda i manastira Velika Remeta. Jasno vam je da je ovo tek delić bogatstva koje Fruška gora ima da ponudi, ali odlučili smo se da idemo na kvalitet, a ne kvantitet, tako da smo svako od pomenutih lokacija detaljno i natenane obišli. U tom jednom potezu kojeg smo odlučili da se držimo krilo se toliko prirodnih lepota, ali i različitih fragmenata istorije: od onih posvećenih Drugom svetskom ratu (spomen-obeležje Sloboda podignuto je u čast palim borcima u Narodnooslobodilačkoj borbi protiv fašizma) preko onih koji podsećaju na skorašnju istoriju, odnosno NATO bombardovanje ’99. godine (repetitor Iriški venac pretrpeo je ozbiljna oštećenja tokom bombardovanja, a kako sanacija nije obavljena, oštećenja su i danas vidljiva; u blizini repetitora može se videti i bomba kojom je repetitor gađan) do istorije smeštene među zidine manastira iz XVI veka (i manastir Krušedol i Velika Remeta potiču iz XVI veka; u manastiru Krušedol počivaju mošti Arsenija III Čarnojevića, kralja Milana Obrenovića i kneginje Ljubice Obrenović, dok je manastir Velika Remeta čuven po izvoru Ubavac, lekovitoj vodi, divno uređenom etno-seocetu i vrtu igumana Stefana). Svaki kilometar puta koji smo tog dana prešli imao je svoju edukativnu stranu i to je ono ”učenje” koje sam vam spomenula na početku i koje ima posebnu težinu i značaj jer učiti o sopstvenoj zemlji, zapravo znači učiti o nama samima.
Zato i želim da zaseban odeljak travel rubrike na blogu posvetim upravo putovanjima po Srbiji. Neretko zaboravljamo da pogledamo oko sebe i oči istinski otvorimo tek kada pređemo granice. Zbog toga sam se i odlučila da u nazivima postova posvećenim ovoj tematici iskoristim slogan turističke organizacije – ”Vidi Srbiju”. Mislim da te dve reči sadrže baš onu poruku koji ovim postovima želim da pošaljem. Vama, ali i samoj sebi. Jer i ja neretko zaboravim da se osvrnem oko sebe i upijem svu lepotu koju zemlja u kojoj živim ima da ponudi. Zato neka ovi postovi budu podstrek i za mene i za vas.
Vikend smo završili večerom u divnom, porodičnom restoranu Šumski raj, koji se nalazi u blizini manastira Velika Remeta. Od srca vam preporučujem da baš ovde svratite na okrepljenje jer su i usluga i ambijent i hrana vredni vaše pažnje. Takođe, preporučujem vam da obratite pažnju na prodavce voće i proizvoda od voća čije tezgice možete videti uz magistralni put. Ako se odlučite da kupite nešto od njihovih proizvoda, obavezno dajte šansu ”Miru u kući”. Reč je kombinaciji meda i različitog koštunjavog voća. Izuzetna poslastica.
Ovde ćemo se pozdraviti sa Vrdnikom, ali ne i sa Fruškom gorom. Njoj ćemo se vraćati još mnogo puta i potrudiću se da svaku od sledećih poseta zabeležim i podelim sa vama. Zato, Fruška, budi mi pozdravljena do prve sledeće prilike.
A sve vas koji ste ostali do kraja uz ovaj tekst pozivam da sa mnom podelite svoje predloge mesta koja moram obići u Srbiji. Lista već jeste duga, ali dobrih predloga nikad višak.
Do novih putešestvija…
Fotografije: Branislava Antović i Nikola Aleksić
*ovaj post nije sponzorisan
8 Responses
Draga Brano,
Hvala ti na ovom divnom postu i da ih bude još mnogooooo
Moja preporuka je planina Tara, Zaovine, veštačka jezera Perućac i Zaovine ❤️
Draga Milice,
Nema na čemu i najlepše hvala na lepim željama, ali i preporukama.
Zaovine su nam odavno na liste, kao i ceo taj deo.
Veliki pozdrav šaljem i veliko hvala na javljanju! <3
Brana
Draga Brano,
Kao Kruševljanka, preporučujem svoj rodni grad i okolinu Rasinskog okruga.
Ali, upravo i gore pomenutu Taru, taj spokoj i sve vidikovce na planini, ali i divnu domaću kuhinju; planina koja očarava i jednostavno prirasta srcu.
Sve pohvale za tekst! Često istražujemo predele drugih zemalja, a lepotu svoje zemlje stavljamo po strani, ne želeći da vidimo bogatstvo naše Srbije.
P.S. Na mojoj listi se nalaze Krupaljsko vrelo i rezervat prirode Uvac, čeka se lepo vreme i pokret.
Sviđa mi se tvo
Draga Bojana,
veliko hvala na javljanju i divnim preporukama! Baš sam prošle godine bila u Kruševcu (nakon nekoliko godina pauze) i prvi put obišla Lazarev grad i oduševila se. Ali da, taj kraj iziskuje malo više vremena i pažnje.
Ah, Uvac… Spremamo se da ga obiđemo već nekoliko godina i nikako da taj plan realizujemo. Nadam se da će do toga konačno doći ove godine.
Veliki pozdrav i veliko hvala na lepim rečima na račun teksta! 🙂
Brana
Brano, definitivno planina Tara, Zaovine, Perućac, kao i Bajina Bašta.
Dragi Nemanja,
najlepše hvala na javljanju i preporukama!
Na vrhu liste nam je taj deo Srbije!
Veliki pozdrav i veliko hvala na čitanju!
Brana
Svi navijamo za taj Uvac, Taru i Zaovine. I licno cekam lepse vreme pa da se otisnemo u avanturu. Divna je i Soko Banja. Cesto sam odlazila tamo sa roditeljima. Zaista ima predivnu prirodu. Pecinu, stari grad, jezero, vodopad, lekovita voda i jos mnogooo toga.
Divan post o Fruskoj Gori. Citava okolikoa Novog Sada je lepa. Karlovci i vinski put mene posebno ostavljaju bez dana..
Hvala Brano. Svakom su svoji krajevi najmiliji, iako u Vojvodini ima jako puno manastira i zapustenih dvoraca,meni je zao, ali volim salase u Vonvodini.Bilo bi lepo obici neki i pisati o njima. Zlatibor pamtim kao dete da je bilo mirno mesto,a sada sam tuzna sto su izgradili grad na lepoti nase Srbije. Tara mi je prazna j nikako da se popuni sa nekim luxusnijim hotelima i sadrzajima.