Vreme je da ponovo podignemo sidro. Naša plovidba Rajnom, započeta u ovom postu, nastavlja svojim tokom koji nas dalje vodi ka mestu koje je u svojim stihovima opevao i Hajnrih Hajne, a kroz svoje note opisao i Fridrih Zilher. Da, stižemo do slavne Lorelaj – stene koja se uzdiže iznad najdubljeg i najužeg dela Rajne. Sve do 30-ih godina prošlog veka, ovo je ujedno bio i najopasniji deo reke za plovidbu. Nakon što su miniranjem uklonjene podvodne stene, uklonjena je i opasnost, međutim – legenda je ostala. A legenda kaže da je Lorelaj, žena duge plave kose, živela na vrhu stene i svojom pesmom omamljivala mornare koji bi, umesto da upravljaju brodom, plovili ka njoj i tako ginuli.
Ovo priča ima verzija verovatno koliko i sama stena metara (135). Nemci su taj potencijal odlično iskoristili pa je Lorelaj postala prava turistička atrakcija na kojoj se redovno održavaju koncerti na otvorenom i u čijoj je blizini otvoren centar sa stalnom izložbom. Čak je i na našem brodu plovidba ovim delom obeležena na poseban način: uz pomenutu Zilherovu numeru koja se čula sa razglasa, kolače i Hajneove stihove. Sve je to uticalo na stvaranje jedne svečane atmosfere koja je bila idealan uvod za plovidbu ”romantičnom dolinom Rajne”. U pitanju je oblast poznata po velikom broju zamaka koji su podignuti tik uz obalu, te je istinsko uživanje posmatrati ih sa reke.
Rideshajm
Sa ”romantične Rajne” iskrcali smo se u romantični Rideshajm – jedan od onih gradića za koje biste mogli da se zakunete da su poslužili kao inspiracija za prikaz gradova u nekom od kultnih Diznijevih filmova. ”Bajkovito” zato mora biti reč koju ćete iskoristiti opisujući Rideshajm. Posebno ukoliko, poput nas, rešite da njime prošetate rano ujutru, dok se turisti još uvek nisu razbudili, a lokalci tek započinju svoj radni dan.
Sa koje god strane da priđete centru, nećete moći (niti bi trebalo) da izbegnete ulicu Oberstrasse – ulicu aristokratskih rezidencija u kojoj se jedna za drugom nižu vile izgrađene u stilu karakterističnom za ovu oblast. Tu će vam pažnju nesumnjivo privući Brömserhof, jedna od ubedljivo najlepših građevina Rideshajma. Podignuta je 1542. godine i u njoj je danas smešten Muzej muzičkih instrumenata, koji bi trebalo da upišete na svoju ”posetiti” listu. Kada smo već kod muzeja, obratite pažnju i na Muzej igračaka i železnice u kojem su izložene igračke stare više od sto godina, ali i na Muzej srednjovekovnog mučenja gde ćete videti sprave kojima su se vršila ljudska mučenja tokom srednjeg veka.
Kada ožednite od obilaska, obavezno probajte lokalna vina (posebno rizling) po kojima je ovaj kraj poznat. Tačnije, oni su simbol ovog grada i okoline. Moguće je provozati se vozićem kroz obližnje vinograde (mi smo tako i započeli našu posetu Rideshajmu s obzirom na to da je vožnja uz pratnju vodiča bila deo naše ture – još jedan dokaz koliko je ovo krstarenje bilo sadržajno i dobro organizovano), ali i obići zamke i manastire u blizini u kojima se pod obavezno služi vino. U gradu je, takođe, uživanje u vinu neizostavan vid zabave, zbog čega se u večernjim časovima Drosselgasse, srce starog dela Rideshajma, pretvori u poprište jedne velike i kolektivne zabave. Istina, nije reč o veselju na nama blizak način, ali to je samo razlog više da vam i ovaj segment posete Rideshajmu bude zanimljiv.
Majnc
Sledeći dan naše plovidbe bio je rezervisan za Majnc. Za razliku od drugih gradova na ovom putovanju, u kojima su naši obilasci tekli spontano i bez mnogo plana, u Majncu smo imali agendu i na njoj dve obavezne stavke: obilazak Muzeja Johana Gutenberga i slavnih vitraža Marka Šagala u Crkvi svetog Stefana. Kako smo u grad stigli u ranim popodnevnim časovima plan nam je bio da prvo obiđemo Gutenbergov muzej, s obzirom na to da smo već navikli na činjenicu da se muzeji, kao uostalom i većina institucija, radnji i lokala u ovom delu Nemačke, zatvaraju prilično rano. Nismo bili u krivu. Muzej je radio do 17h, a većina lokala u centru grada se zatvorila do 19h. Ovo je svakako jedna od ozbiljnijih manjkavosti gradova u ovom delu Evrope, ali kako je reč o pojavi na koju nikako ne možemo da utičemo, rešili smo da ne trošimo previše energije na nerviranje zbog toga. Potrudili smo se da vreme koje smo imali na raspolaganju iskoristimo najbolje što možemo.
Muzej smo obišli detaljno i istinski smo uživali u postavci. Bilo je zaista zanimljivo videti neke od prvih odštampanih knjiga na svetu, među njima i dve slavne kopije Gutenbergove Biblije – najstarije štampane knjige u istoriji. Međutim, moram vam skrenuti pažnju na ne baš najljubaznije osoblje, kao i na činjenicu da mnogi eksponati nemaju ispise na engleskom, te ukoliko ne razumete nemački, neće vam baš biti najjasnije u šta gledate. Paradoksalno zar ne, s obzirom na to da se nalazite u muzeju koji slavi jezik, pismo i štampu. Bez obzira na navedeno, obilazak ovog muzeja je stavka koju morate čekirati na svojoj listi prvi put kada se nađete u Majncu. A ima razloga videti ovaj grad.
Sačekao nas je spoj živahnog baroka i stroge, modernije arhitekture. I zanimljivo, ovo drugo je posebno prijalo našim očima jer je bilo toliko drugačije od svega što smo viđali prethodnih dana ploveći Rajnom. Konačno smo se susreli sa nemačkom preciznošću i strogoćom oličenom u urbanističkom perfekcionizmu. Tada smo delom ciljano, a delom spontano, pronašli kafeteriju u kojoj se kafa nikada ne služi sa šećerom. Kako nam je objasnio ljubazni konobar, vlasnici i oni koji rade u kafeteriji ”ne veruju u šećer”. Baš kao što ni ja nisam verovala da ću moći da uživam u gorkoj kafi. Ispostavilo se da je to bila jedna od najboljih kafa koje sam popila u životu. Tajna? Nažalost, ostala je u Majncu, u jednom omanjem lokalu u uskoj ulici koja se nalazi nadomak Crkve svetog Stefana. Da, one crkve koja nam je bila pod stavkom ”obavezno” zbog predivnih Šagalovih vitraža. Slušali smo o njima mnogo pre no što smo stigli u Majnc. Bojala sam se da ću se zbog prevelikih očekivanja razočarati. Ne samo da se to nije desilo, već plavetnilo tih vitraža smatram jednom od najlepših slika ovog putovanja.
Špajer
Iz Majnca, grada studenata, zaplovili smo ka jednom od najstarijih gradova u Nemačkoj – Špajeru. Tamo smo stigli u ranim jutarnjim časovima sedmog dana našeg putovanja. Bila je nedelja i to se moglo osetiti na svakom koraku. Nakon šetnje, porcije sladoleda i upoznavanja sa centrom grada, kojim dominira impozantna romanička katedrala (najstarija sačuvana katedrala u Evropi u kojoj je sahranjeno čak osam nemačkih kraljeva i careva) rešili smo da obiđemo Muzej tehnike, smešten na desetak minuta hoda od centra grada. Nismo očekivali mnogo. Zapravo, nismo očekivali ništa. A dobili smo jedno od najuzbudljivijih prepodneva na našem putovanju. U samo nekoliko sati uspeli smo da obiđemo kompletnu unutrašnjost Boinga 747 ”Jumbo Jet” modela, sovjetsku podmornicu iz 1966. godine, slavni avion ”Antonov” i pravi spejs-šatl. Usput smo videli impozantnu kolekciju oldtajmera, uživali u pogledu na najrazličitije modele vojnih i civilnih aviona, divili se bogatoj zbirci svemirskog programa. Ispostavilo se da smo sasvim slučajno otkrili jedan od najboljih Muzeja tehnike u Evropi. Zato neka vas ne čudi kada uz Vatikanske muzeje, Jevrejski muzej u Berlinu, Kafkin muzej u Pragu i Prado muzej u Madridu, spomenem i Muzej u Špajeru kao jednu od najdražih muzejskih destinacija koje sam obišla u životu.
U vreme ručka, zaplovili smo ka našoj poslednjoj stanici – Strazburu. O ovom gradu sam vam već detaljno pisala u ovom postu, ali neću propustiti priliku da se fotografijama i rečima još jednom vratim u grad iz kojeg rode nikad ne odlaze. Taj post očekujte čim pre. Njime ću i završiti osvrt na naše krstarenje Rajnom. A onda, krećemo u nove avanture, jer moj ”Travel” folder nikada nije bio puniji. Do sledećeg posta, budite mi pozdravljeni…
Fotografije: Branislava Antović i Nikola Aleksić
*ovaj post je urađen u saradnji sa CruiseAway agencijom
2 Responses