Enterijer priča: Mina-malizam u našem komšiluku

Nekako mi uvek najteže pada spoznaja da je između dve enterijer priče prošlo više od dozvoljenih mesec dana. U ovom slučaju pričamo o pauzi od četiri meseca. Nedopustivo, znam. Ipak, ako smem išta da dodam u svoju odbranu (a razumeću ako i posle objašnjenja ostanete kivni na mene) pomenuta četiri meseca su bukvalno proletela, posebno decembar i januar. Tempo koji su mi nametnuli drugi, ali istovremeno i ja sama sebi, nije mi dozvoljavao da se posvetim ovim postovima onoliko koliko to zaslužuju, ali i koliko je neophodno. A onda sam se zainatila i rešila da ne dozvolim da i januar prođe bez šetnje kroz još jedan božanstveno uređen dom u, uslovno rečeno, našem komšiluku. Namerno sam iskoristila ovu frazu jer bih da vas još jednom podsetim na činjenicu da su svi stanovi prikazani u ovoj rubrici zapravo stanovi ljudi koji su slični nama, koji žive normalnim i prizemnim životima i koji zaista jesu deo našeg komšiluka. Ovo napominjem zbog činjenice da za lepo uređen stan nije neophodno mnogo novca, što nam priče ovih ”običnih” ljudi i njihovih neobičnih stanova najbolje dokazuju.

Naša današnja domaćica, Mina Stanojković, i njena enterijer priča još jedan su prilog ovoj tezi. A priča o ovom domu počinje 2012. godine kada se Mina useljuje u stan koji ćemo danas zajedno obići. To se dešava dve godine nakon njenog odlaska iz rodne Batočine i dolaska u Beograd radi studiranja na Fakultetu organizacionih nauka. Danas, Mina ima svoju firmu ”Nelami”, koja je sestrinska firma one koju je osnovao njen otac. Mina je zadužena za najrazličitije segmente poslovanja u svojoj firmi, od vođenja sajta do izvoza, ali ujedno radi i na pokretanju jednog StartUp-a, piše na temu žena u Hi-Fi tehnici, bavi se fotografijom i uživa u minimalističkom uređenju svog stana. Ovo poslednje me je posebno interesovalo, tako da smo provele jedno lepo popodne razgovarajući na tu temu.

Sedele smo u njenoj dnevnoj sobi u kojoj, baš kao i u ostatku njenog stana, preovladava bela boja i neutralni tonovi. Boje se vide tek u naznakama i uglavnom na omotima ploča koje trenutno voli da ”vrti”. Njen gramofon je i jedini vid elektronske zabave u dnevnom boravku. Nema televizora i tako je već više od 4 godine.

Ne volim okupljanje oko TV-a. Želim da svoje goste gledam u oči, a ne da zajedno gledamo u ekran, objasnila mi je.

Dodala je da su ploče njen vid zabave i da je veliki zaljubljenik u muziku. To je vidljivo čim zakoračite u ovaj deo stana. Na jednom zidu vas sačeka akustična gitara, na druga dva zida vidite uokvirene postere na kojima su prikazani omoti Mininih omiljenih albuma (The Velvet Underground & Nico i ”Rank” The Smiths) i naravno tu je komoda za gramofon i ona sa pločama. Ta polica, baš kao i kompletna kuhinja, trpezarijski sto, sto u radnoj i spavaćoj sobi i polica sa knjigama koja se nalazi na drugoj strani dnevnog boravka, urađeni su prema Mininim nacrtima, a ručno ih je izradio njen stric, ili ”čika” kako ga ona zove. Posebno mi je napomenula da on nema mašine, te da je sve uradio potpuno ručno. Inače, svaki komad je isključivo urađen od drveta.

Drvo nije slučajno odabrano. Naime, Mina traži da u stanu sve bude prirodno ili da asocira na prirodu. Kaže da ta ljubav datira iz perioda njenog detinjstva kada je često boravila na selu kod bake i deke. Baš u tom periodu maštala je o kućici na drvetu. Nikada je nije imala, ali je zato ovaj stan počela tako da doživljava.

Svaki put kada bi neki novi komad ili detalj trebalo da unesem u svoj dom, razmislila bih da li bi se to uklopilo u moju kućicu na drvetu. Sve što je izazvalo moj potvrdni odgovor, našlo je svoje mesto u ovom stanu.

Kućica na drvetu jeste i odgovor zašto nema mnogo komada u stanu. ”Kućica je mala, i u nju ne može stati mnogo toga”, kroz osmeh mi Mina objašnjava. Ujedno, kaže da ne trpi nered, prenatrpanost, neorganizovanost i da ovakvo uređenje stana, njegova belina i čistoća u njoj bude mir. Takav predstavlja istinsku oazu i beg od tempa života koji nam je svima nametnut. Kaže da je sa godinama počela da ceni takozvani ”negativan” prostor, odnosno svu tu čistinu koja okružuje detalje u njenom domu. A kada smo kod detalja, svaki od njih ima svoju priču.

U dnevnom boravku primetna su dva crteža očigledno istog umetnika. U pitanju su radovi Ivice Stevanovića, domaćeg ilustratora koji se prvenstveno bavi oslikavanjem knjiga. Mina ga je lično upoznala i kako mi je rekla obožava kada ima prilike da upozna autore komada koji se nalaze u njenom stanu.

Pored pomenutih postera tu je i citat Bob Dilana i kako mi Mina otkriva sama ga je izradila. Izradom printova jedno vreme se vrlo aktivno bavila. Štaviše, iste je prodavala putem Etsy sajta. Meni posebno interesantan Minin rad jeste vrlo jednostavan, a opet krajnje zanimljiv ”crtež” u kojem je umesto boja koristila konac. Smešten je tik iznad zlatnih, starih, ali dobro očuvanih kolica za piće.

Primetno je i nekoliko komada od keramike i najveći deo njih potpisano je imenom anaesKeramik. Reč je inače o domaćem brendu. Ostatak je uglavnom kupljen u inostranstvu. Baš kao i kristali koje Mina obožava i koji se mogu naći svuda u stanu. Da, ponovo onaj dašak prirode koji smo već spominjali.

Dnevnu sobu i kuhinju pregrađuje šank čiji je pult takođe od drveta i koji je takođe napravio Minin čika. U kuhinji je primetna druga linija inspiracije koja je Minu vodila u uređenju ovog stana. Reč je o bajci ”Alisa u zemlji čuda”. Iako nije preterivala u detaljima koji liče na Alisu, u par momenata zaista se naslućuje čudnovatost te priče, bilo da je reč o lusterima, uzetim u nekadašnjoj radnji Kika, bilo o čajniku sa satom. Inače, sama kuhinja ne odskače od ostatka stana – i ona je oličenje minimalizma i povratka prirodi. Ipak, za Minu ona ima i izuzetnu emotivnu vrednost s obzirom na to da je proistkela iz ”saradnje” sa njoj dragom i bliskom osobom.

U radnoj sobi dominira veliki radni sto koji je, kako već spomenuh, urađen po Mininom nacrtu. Dopunjuje ga fotelja izrađena takođe po narudžbini, samo ovaj put iza izrade stoji kompanija Union Drvo. Iznad stola ponovo nekoliko zanimljivih printova, ali pažnju mi privlači knjiga na kojoj stoji saksija. Mina mi objašnjava da je reč o knjizi ”Leksikon računovodstva i poslovnih finansija” za koju je njena mama, inače ekonomista, svojevremeno dugo štedela. Mina mi objašnjava da svaki pogled na tu knjigu nju podstiče da vredno radi i trudi se da ispuni svoje ciljeve.

Tik do ulaza u radnu sobu nalazi se polica koju Mina naziva ”magacinskom”. Naime, objašnjava da se takve police najčešće mogu videti u magacinima kakvih fabrika. Na njoj knjige, cveće, kristali i jedan posebno lep print iza kojeg stoji holandska ilustratorka Lieke van der Vorst. Odmah do police i jedna grana zanimljivog oblika. Mina mi objašnjava da je po sredi grana koju su za doček prošle Nove godine njen dečko i ona iskoristili umesto jelke. Nakon praznika nije želela da je se odrekne tako da joj je našla mesto upravo pored police, učinivši tako ovaj kutak toplijim.

Za razliku od ostatka stana, radna soba je okrečena u svetlosivu nijansu. To je urađeno kako bi se ovaj prostor i po boji razlikovao od ostatka stana i na taj način u Mini, koja često radi od kuće, budio produktivnost i želju za radom

U spavaćoj sobi, ponovo veliki sto, ovog puta onaj za kojim se Mina priprema za dan pred sobom. Stolica i fotelja su takođe produkt kompanije Union Drvo, dok je veliki krevet uzet u Simpu i kako Mina kaže to je bila jedna od većih investicija u stanu.

Na stolu, keramički jelen. Onakav kakve su mnoge kuće u ovom delu Evrope nekada posedovale. Ovaj je pripadao Mininoj baki koja je nažalost preminula. Nakon njene smrti Mina je odlučila da kao uspomenu na baku zadrži upravo ovog jelena. Mnogo simbolike u samo jednoj figurici: uspomene, ljubav prema bližnjem, ali ponovo ljubav prema prirodi, životinjama…

Kada sam upitala Minu koliko je način na koji je uređen njen stan blizak njenom stilu oblačenja, ispričala mi je krajnje interesantnu priču o svojoj uniformi. Naime, nakon što je pročitala da je Stiv Džobs svojevremno oblačio isključivo crnu rolku i farmerice i da sličan sistem danas primenjuje i Mark Zukerberg noseći isključivo sivi duks ili majicu i farmerice, shvatila je da i sama može sebi olakšati svakodnevna premišljanja na temu ”Šta obući”. Tako je počela da kupuje suknje i zanimljive topove. I jedno i drugo samo u tri boje. Tako je sebi stvorila radnu uniformu, koja je, baš kao i njen stan, minimalistička.

Neverovatno je zapravo koliko Minin dom odgovara njenoj ličnosti. Čak i u njenom nastupu i govoru osetna je smirenost, odmerenost, pročišćenost. Otud je ovaj stan za mene pravi primer kako i koliko dom u kojem živimo oslikava nas i naš način života. Otud i ono moje igranje rečima u naslovu i složenica mina-malizam. Jer, Mina nas je, osim sa svojim domom, upoznala i sa jednim novim nivoom minimalizma. Makar kada je reč o rubrici ”Enterijer priča”.

Zato se iskreno nadam da ste uživali, bez obzira na to da li je ovakav stil života vama blizak ili ne. Svakako sam sigurna da se rodila koja ideja, a možda i želja da svoj stan rasteretite od nepotrebnih komada. Javite svoje utiske obavezno. I da, ne zaboravite da fotografije prelistate i dok u pozadini slušate Minin omiljeni album ”Blue”, a u  izvođenju Joni Mitchell. Biće to najlepši mogući način da ovu priču doživite u potpunosti. Do iduće, budite mi pozdravljeni. Vaša B.

_{…naša domaćica Mina}

ALL PHOTOS BY JOVANA TOMAŠEVIĆ
camera used: Canon 5D Mark III, lens: 50mm f 1.4
more information: Canon Srbija

_{*ovaj post nije sponzorisan}