Razgovaramo sa Mašom Živković, pesnikinjom koja je 2020. objavila svoju prvu zbirku pesama “Kroz visoku travu”.
Nekada su književni časopisi ili pak rubrike o kulturi i umetnosti u dnevnim, nedeljnim ili mesečnim magazinima bili izvor iz kog su se ljubitelji poezije, među ostalima, mogli informisati o novinama u pesničkoj umetnosti i upoznati sa imenima koja su tek stupala na književnu scenu. Danas su internet portali i društvene mreže glavni izvori ovakvih informacija. Dovoljno je da pročitamo nekoliko stihova u nečijoj priči na Instagramu i zainteresujemo se za njihovog tvorca.
Tako sam jednom prilikom naišla na poeziju mlade pesnikinje Maše Živković. Nekoliko stihova pročitala sam putem Instagrama, a onda i potražila njenu poeziju. Tako sam saznala da je Maša Živković svoje prve pesme objavila baš u virtuelnom svetu, da svoj talenat nije prepuštala osećajima već ga je gajila i na njemu predano radila, a onda svoje pesme uobličila u svoju prvu zbirku “Kroz visoku travu” u izdanju PPM Enklave.
Godine 2019. je za svoju poeziju nagrađena drugom nagradom “Mak Dizdar” što negde i zvanično potvrđuje ispravnost odluke da svoje pesme pruži čitalačkoj publici. Kada mi je Brana predložila da napravim intervju sa Mašom Živković, znala sam da osim o poeziji sa ovom mladom pesnikinjom treba da razgovaram i o izlasku iz komfor zone, jačanju vere u sebe, mogućnostima koje književnosti pruža internet, ali i o mentorskom procesu jer je najteže stepenike na početku svog stvaranja Maša Živković prešla uz pomoć svoje mentorke.
Čitamo li danas poeziju? Šta govori Vaše iskustvo?
Mislim da je sve više zainteresovanih za čitanje poezije. Što se tiče mene, nisam mnogo čitala savremenu poeziju sve do pre četiri godine kada sam krenula na pesničke radionice kod Ognjenke Lakićević i tamo saznala za mnoge savremene pesnike. Čini mi se da je za te četiri godine porastao broj čitalaca i novih pesnika.
U jednom intervjuu ste rekli kako ste poeziju počeli da pišete u prvom razredu srednje škole uz sestrin podsticaj. Koliko je srednjoškolska lektira uticala na to u kom će se pravcu razvijati Vaša poezija?
Budući da sam tada jedino i čitala školsku lektiru, samo je to i uticalo na mene, na moj stil i teme o kojima sam razmišljala. Oponašala sam sve što mi je bilo zanimljivo, od antike do devetnaestog – početka dvadesetog veka i tu se negde zadržala kod Branka Miljkovića.
Stil mi je bio arhaičan, pesme ne toliko komunikativne, prepune metafora, aorista, neobičnog redosleda reči, mislila sam da je to manir kojim treba pisati poeziju, nisam istraživala ništa van toga.
Kada već govorimo o srednjoj školi, koje biste savremene pesnike uvrstili u školsku lektiru i zbog čega? Ujedno, neka to budu i Vaše preporuke za čitanje našoj publici.
Uvrstila bih Zbignjeva Herberta, Adama Zagajevskog, Vislavu Šimborsku, Tadeuša Ruževiča, Silviju Plat, En Sekston, Ognjenku Lakićević, Zvonka Karanovića, Marka Tomaša, Nikolu Živanovića zato što znam da bi mi njihova poezija mnogo pomogla da sam tada znala za njih. Mnogo bih ranije uspela da se oslobodim u pisanju, razmišljanju i ponašanju, te da shvatim kako poezija treba da bude u toku sa svakodnevicom i jezikom kojim sada govorimo, stvarima koje sada koristimo, kako može da bude kvalitetna i prelepa iako sadrži reči za koje sam tada mislila da su nedopustive za poeziju, reči poput telefon, fejsbuk, internet.
Budući da niste odmah počeli da objavljujete svoju poeziju već ste je tiho stvarali ispoljavajući tako sopstveno biće, a onda posredstvom mentora bili ohrabreni da objavite i svetu prikažete svoje prve stihove, šta biste rekli mladim poetama koji imaju iste dileme, strahove kao i Vi? Šta bi jedan takav mladi pesnik trebalo da zna kako bi se ohrabrio da svoje pesme podeli sa čitaocima?
Mladim poetama bih poručila da budu hrabri i da ne odustaju od beleženja bilo čega što im zvuči zanimljivo za neku pesmu. To može biti rečenica koju su čuli u autobusu, ili neka misao koja ih je u datom trenutku utešila, nasmejala, šokirala ili pak prizor koji im se učinio neobičnim, lepim, ružnim.
Sve je dobrodošlo od tih delića koji će se u jednom trenutku sklopiti u mozaik uz malo više nade, hrabrosti, volje i sreće.
Razumem nepoverenje u kvalitet svojih pesama, stid od deljenja nečeg vrlo ličnog, strah da bi to moglo da bude ismejano i odbačeno, i sama sam prolazila kroz sve to. U tim situacijama je od velike pomoći deliti pesme sa drugim dobronamernim ljudima koji takođe pišu i čitaju poeziju, otići na radionice pisanja i tamo dobiti smernice i podršku za dalji rad, posećivati književne večeri, slušati druge pesnike kako čitaju i pričaju o poeziji, takođe i javno čitati svoje pesme, makar ih i ne smatrali dovoljno dobrim. Mora se početi od nečeg, a uz trud i radoznalost poezija će postajati sve bolja, a pesnik sigurniji u sebe.
Često ističete značaj mentora u svom razvoju, kako kroz intervjue, tako i kroz pesmu “Ljubavno pismo mentorki”. Na BDW portalu smo pisali baš o mentorskim programima i značaju mentora. Šta za Vas znači mentorski proces?
Mentorski proces je po mom mišljenju nešto najvažnije što postoji za lični razvoj i napredak. Treba imati sreće i naići na mentora koji je baš u datom trenutku potreban, koji ima hrabrosti da bude iskren i strog iz ljubavi, takoreći ljubavno nemilosrdan, takav da će upraviti ogledalo prema svom štićeniku i suočiti ga sa svime što mu je teško da prihvati i od čega bi najradije želeo da pobegne.
To nekad može da bude vrlo intenzivan proces u kom dolazi do sukoba jer štićenik usled ogledanja u mentoru često pruža otpor braneći se raznim mehanizmima koji mu se aktiviraju kada dođe u direktni kontakt sa bolnom istinom, umesto da bude zahvalan i pokaže spremnost za rast koji ne može a da ne bude bolan i mučan. Pravi mentor se trudi oko štićenika i to treba ceniti. Verujem da mentor često i sam prepoznaje sebe u štićeniku i pomažući mu, iznova zbrinjava i dete u sebi koje je takođe nekad bilo nezaštićeno i kome je trebala podrška.
Vaša prva zbirka pesama “Kroz visoku travu” objavljena u Enklavi nastala je kao zbir pesama ranije objavljivanih na internetu. U jednom od intervjua govorili ste o tome kako su one nastajale tokom tri godine, te su se neprestano menjale i dopunjavale. Pripremajući se za ovaj intervju naišla sam i na različite varijante Vaših pesama što je meni kao čitaocu zaista bilo dragoceno. Poseban je doživljaj kada možete da uočite kako se pesnik kroz vreme menja i razvija. Pošto u iskustvu imate oba načina objavljivanja, kakav je osećaj objaviti pesmu na internetu, možda sa svešću da ćete je nekada menjati, pa opet postaviti, i u knjizi, ali negde sa svešću da je ona sada puštena u etar i nekako teže podložna promenama?
Kada objavljujem pesme na interentu, rasterećenija sam, mada mi je i važno da to bude verzija najpribližnija konačnoj. Svakako manja je odgovornost nego kada pesmu pripremam za knjigu koja treba da bude objavljena.
Korisno je objavljivati pesme na internetu pre nego što dođe trenutak da budu štampane. Internet daje prostor pesmi da bezbedno odstoji, prođe test vremena i bude menjana koliko god puta to treba.
A osećaj koji prati uređivanje pesme za knjigu je oslobađajući. Vodim se time da sam je opremila najbolje što sam mogla u tom trenutku pre nego što sam je poslala u etar i to je to, više nemam kontrolu nad njom, dala sam joj slobodu i sada neka se snađe. Moramo da nastavimo svaka svojim putem zarad novog rasta.
Kada ste govorili o tome kako stvarate, naveli ste da najpre pravite skice za svoje pesme beležeći emocije, situacije, doživljaje koji bi mogli da posluže u stvaranju pesme. Kako u trenutku kada sednete da stvarate birate šta će postati pesma?
Pisanje pesme mi je dugotrajan proces. Kada skupim sav materijal za pesmu, naslov, sled događaja, slike, osećanja, poentu, tada ujedno kreće i klesanje i nadograđivanje pesme. Odstranim sve što smatram suvišnim i dodam neke meni zanimljive pojedinosti za koje isprva nisam ni pretpostavljala da se tu mogu naći.
Odabir šta postaje pesma je najvećim delom po osećaju.
Vaša poezija nije opterećena znakovima interpunkcije, u njoj ne postoji rima, a stil više naginje proznom, pa i razgovornom, no poetskom. Savremena poezija ide u tom pravcu. Koliko internet utiče na poetiku, na stil, leksiku i šta mislite u kom pravcu će se ona menjati posredstvom društvenih mreža i interneta?
Internet, svakodnevica, jezik kojim govorimo, a koji se neprestano menja, sve to utiče i na poeziju i sigurno je da će je menjati. Prihvatam promene i inovativnosti, sve mi je dozvoljeno dokle god je kvalitetno, pametno, zabavno i osvežavajuće.
Vaša poezija obiluje poređenjima sa prirodom. Čovekov izgled, osećanja, postupci nalaze svoje ekvivalente u prirodi. U ovim stihovima ne vidim onaj romantičarski zanos prirodom, beg od realnosti u floru i faunu, već pokušaj da se čovek i priroda sjedine, da funkcionišu kao jedno biće. Šta je za vas priroda kao motiv?
Priroda mi je oduvek bila najdraži motiv za pisanje zbog njene lepote. Lepota mi je važna, a ne postoji niko i ništa što ima većeg smisla za lepotu od prirode.
Stihovi pesme “Među bolničkim krevetima” snažno su me prenuli: “nabori prekrivača / podsećaju / da smo privremeno dobro / i privremeno ovde”. Stvarnost u Vašim pesmama ne beži od realnosti. Da li ste, kao u pesmi “Odjednom smeh” manje zabrinuti kada razotkrijete sve što imate, pa i ono što ima svet?
Jesam, mnogo sam manje zabrinuta i uplašena, takođe i svesnija i hrabrija kako polako otkrivam šta sve postoji u meni kao osobi i svetu i kada veliki deo toga što sam otkrila podelim i ispoljim prema drugima. To je jedan proces koji se nikada neće završiti.
Pesma “Papir sveske” počinje stihom “čist kao pre upisivanja reči”. Imate li strah pred čistim papirom od toga kuda će Vas Vaše reči odvesti?
Uvek imam strah pred čistim papirom. Čist papir i služi tome da probudi sve strahove i da nas izazove da se hrabro suočimo s njima i stvorimo nešto lepo iz svega toga. Baš kao što radi i dobar mentor.
Ukoliko još niste čitali stihove Maše Živković, potražite ih na internetu. Radujemo se da čujemo i vaše utiske u komentarima.
*ilustracije: Mina Živić
One Response