Da, u našoj redakciji i dalje se priča o ovogodišnjem Festivalu autorskog filma koji nas je svojim programom oduševio. Kako sve ne bi ostalo samo na internim razgovorima, rešili smo da sa vama podelimo naša TOP 3 predloga filmova koje smo pogledali na FAF-u i koji su nas impresionirali. Detaljne osvrte napisale su naše saradnice Jovana Milovanović i Jelena Cvetić koje su FAF pratile iz prvih redova kao predstavnice BDW portala, koji je ove godine bio i medijski partner Festivala (da, jako smo ponosni na tu činjenicu!). Dakle, tri sjajna naslova kroz tri sjajna osvrta. Uživajte!
Posle sunca
Režija: Šarlot Vels
Glavne uloge: Pol Meskal (Kalum), Frenki Korio (Sofi)
Sofi provodi letovanje sa ocem Kalumom u Turskoj. Mnogima se čini da izgledaju kao brat i sestra jer je Kalum mladolik muškarac u ranim tridesetim, a Sofi ima 11 godina, što na momente izaziva simpatične zabune među gostima jeftinog hotela u kojem odsedaju. Otac i ćerka provode vreme u društvenim igrama, plivanju, bilijaru i uživajući na plaži.
Radnja filma se odvija kroz dve vremenske dimenzije: jedna prikazuje prošlost, vreme u kojem je smešteno letovanje zadržano u Sofinom sećanju, ali i na snimku kamere, dok druga predstavlja sadašnjost i udaljena je čak dve decenije od zajedničkog leta provedenog u Turskoj.
Mnogi momenti ispraćeni su kamerom, koju otac i ćerka naizmenično koriste kako bi snimili zajednički odmor i sve zabavne trenutke, pri čemu nesvesno beleže i drugačija raspoloženja. Nenamerno uhvaćena objektivom kamere, melanholija koju Kalum nosi postaje veoma značajna za odraslu Sofi. Gledajući snimak, tridesetogodišnja Sofi koja živi sa ženom sa kojom ima dete i priseća se ovog poslednjeg letovanja sa ocem, počinje da posmatra oca drugim očima i da razume ono što kao dete nije mogla.
Film unutar filma pojačava osećaj realističnosti ove priče, pri čemu ogromnu zaslugu nosi i sjajna gluma veoma talentovane i (veoma!) mlade Frenki u ulozi Sofi. Takođe, izvedba Pola Meskala, koji uspeva da na izvrstan način predstavi emotivne krahove likova koje tumači, iznoseći pred nas neusiljenu sirovu emociju na potpuno prirodan način, briljantna je.
Mnogo toga u ovom filmu je predstavljeno na originalan način. Pre svega, ne viđamo često ovaj tip porodičnog odnosa lišenog ustaljenih patrijarhalnih normi i problematičnog vaspitanja. Posebno nam se dopadalo to što ne prisustvujemo osudi društva prema nedostacima koje odnos između Sofi i Kaluma svakako poseduje, već je fokus na protagonistima i njihovim osećanjima. Pritom, pogled usmeren na roditelja iz pozicije deteta obrađen je na način koji predstavlja oca kao osobu, izvan konteksta roditeljstva.
Šarlot Vels je kroz svoj prvenac izgradila izuzetan portret dirljivog i nežnog odnosa između oca i ćerke. Ukoliko niste pogledali ovo ostvarenje tokom 28. Festivala autorskog filma, moja topla preporuka je da ga pogledate prvom narednom prilikom.
P.S. Vredi imati na umu da je soundtrack takođe odličan!
Non-Aligned & Ciné-guerrillas: Scenes from the Labudović Reels
Režija: Mila Turajlić
Ovaj filmski diptih sazdan je od originalnih snimaka autorke isprepletanih sa scenama iz arhive Filmskih novosti koje je snimao Stevan Labudović. On je snimatelj koji je pratio Tita na putovanjima i čija je kamera beležila značajne trenutke iz jugoslovenske istorije, poput priprema za prvu konferenciju Pokreta nesvrstanih i atmosfere za vreme same konferencije s jedne strane, te alžirske borbe za nezavisnost s druge. Obe tematske celine povezuje Labudovićeva uloga u prikazanim događajima.
“History decays into images not into stories.”
(Walter Benjamin)
U dijalogu sa navedenom parolom koja se pojavljuje na početku diptiha, autorka slojevito pripoveda novu priču oslanjajući se na stare snimke. Već je prema naslovu jasno da je prvi film posvećen Nesvrstanima, a drugi alžirskoj gerili, međutim, ovi filmovi nisu samo priča o tome. Oni kazuju priču o pokretu, profesiji, propagandi i pojedincu.
Prva značenjska celina koja se da uočiti u ovom diptihu odnosi se na istorijski i politički pokret, jedan na svetskom planu, a drugi na lokalnom. Na svetskom planu, Pokret nesvrstanih doneo je drugačiju ideju udruživanja koja, kako i prvi film ističe, nije zaživela, ali jeste ostavila traga u istoriji brojnih naizgled nespojivih naroda. Posredstvom dragocenih snimaka sa pripremnih sastanaka, sednica Ujedinjenih nacija i potom prvog Samita Nesvrstanih, Non-Aligned pruža osvrt ne samo na prošlost već i na sadašnjost u kojoj možemo uočiti brojne paralele s prikazanim događajima. Film pruža i kritički osvrt na ulogu Ujedinjenih nacija nekada i sada, te na način na koji smo ih percipirali i na koji ih sada možemo promatrati.
Drugi je pokret lokalnog karaktera, ali sa snažnim odjekom na svetskom nivou. Kako je Labudović proveo više od tri godine u Alžiru, pošto ga je Tito poslao da snimi sudbonosne događaje u prijateljskoj zemlji, snimci koje je tamo sačinio autorki filma daju podlogu da prikaže pozicije velikih sila, te naše zemlje tada i kontrastira ih sa današnjom percepcijom Evropljana koji su u velikoj meri kolonijalnu prošlost u javnosti potisnuli iz sećanja.
Druga značajna nit diptiha odnosi se na profesiju snimatelja. Turajlić ovim filmovima prikazuje i sopstvenu profesiju i stvara omaž ljudima iza kamere kroz čije oči pamtimo važne događaje, često nesvesni da nam u sećanju ostaju posredne, odabrane slike stvarnosti, a ne ono čemu su zaista svedočili. Neretko zaboravljeni ili skrajnuti, snimatelji su bili značajna karika u stvaranju određene slike događaja. Međutim, u to su vreme slika i zvuk bili odvojeni, te se, dok gledamo ove filmove, podsećamo na činjenicu da je snimak moguće tumačiti na različite načine, te da su Labudovićeve scene dobijale drastično različite interpretacije u zavisnosti od medija koji ih je preuzimao dodajući komentar novinara. Nije li to ono čemu i danas svedočimo?
Propaganda je treća istaknuta tema, posebno važna u Ciné-guerrillas. Autorka uspešno prikazuje drugu stranu poduhvata snimanja velikih događaja, koji pored dokumentovanja stvarnosti neretko ima zadatak da je iznova stvara i doteruje. Labudović svedoči o godinama provedenim u Alžiru i osvrće se, između ostalog, na ulogu koju je imao u tkanju priče suprotne od one koju je Francuska slala u svet. To je podrazumevalo prikazivanje odabranih revolucionarnih motiva, ali ponekad i sceniranje priče u sred rata. Iako je propaganda očigledna i očekivana pojava, kada uplovite u priču o onovremenoj propagandi, teško je ne promišljati i o ovovremenoj.
Najzad, pojedinac o kome je sve vreme reč je Stevan Labudović, autorkin kolega i prijatelj, koji je sa Titom plovio na čuvenom Galebu ka različitim kontinentima kako bi beležio značajne susrete. Diptih u novom svetlu prikazuje njegovu ulogu u dokumentovanju istorije, jugoslovenske i alžirske, ali ujedno uspeva i da prikaže nezaustavljiv Labudovićev duh i humor. Posebno je zanimljivo njegovo učešće u oslobođenju Alžira, u kom se i danas u muzeju nalaze svedočanstva o velikoj pomoći koju je Jugoslavija pružila pokretu za nezavisnost Alžira time što je poslala Labudovića da zabeleži presudne događaje u borbi za slobodu. Zahvalnost Alžiraca i povezanost koju je Labudović osetio sa ondašnjim narodom publici daje drugačiji pogled na čoveka iza kamere. U susretu sa naizgled većim temama kojim se ovi filmovi bave, prikaz jedne interesantne ličnosti značajan je i sadržajan element priče, posebno što ova ostvarenja ostaju svedoci jednog neobičnog i neočekivanog životnog puta na koji se Labudović otisnuo.
Nakon srpske premijere, Non-Aligned i Ciné-guerrillas: Scenes from the Labudović Reels nastavljaju svoj bioskopski život. Kroz sagledavanje scena iz prošlosti, ovaj diptih vam možda može pružiti i drugačije sagledavanje naše sadašnjosti, te vam preporučujemo da se na velikom platnu susretnete sa radom Mile Turajlić i otisnete i sami na ovu plovidbu Galebom u vreme i zemlju koje više nema, ne zaboravljajući vreme u kome sada živimo.
Da li ste videli ovu ženu?
Režija: Dušan Zorić, Matija Gluščević
Uloge: Ksenija Marinković, Isidora Simijonović, Goran Bogdan, Jasna Đuričić, Radoje Čupić, Boris Isaković, Alex Elektra, Ivana Vuković i Vlasta Velisavljević
Mora da ste već primetili izazovne plakate po beogradskim semaforima ili autobuskim stanicama u crno-belom okviru sa pitanjem ”Da li ste videli ovu ženu?” i slikom poznate zagrebačke glumice Ksenije Marinković. Ili vam je u gustom rasporedu bioskopskog repertoara ovih dana pažnju privukao nadrealni plakat roze boje koji vas je zaintrigirao.
Ukoliko niste bili u prilici da posetite ovogodišnji Festival autorskog filma, pravo je vreme da obratite pažnju na ovo originalno filmsko ostvarenje koje je postiglo upadljiv uspeh i oduševilo publiku.
Dok nisam videla zvaničan filmski plakat, sam naziv nametao mi je prizvuk trilera, obećavajući porodičnu dramu, potencijalno sa tragičnim završetkom. Međutim, film je u potpunosti nadmašio i izokrenuo moja očekivanja. Pokazavši se sadržajnijim i kompleksnijim, a pre svega osetljivim na jednu od zanemarenih tema u sedmoj umetnosti, uspeo je da pokrene brojna egzistencijalna pitanja.
Tema usamljenosti i nevidljivosti pedesetogodišnje žene u savremenom društvu i potpuno i podrazumevano odbacivanje njenih želja i potreba, jeste izuzetno važna, ali gotovo potpuno marginalizovana. Upoznajemo se sa Draginjom koja nam predstavlja tri različite sudbine i svojim sjajnim glumačkim umećem izaziva u nama tugu, čežnju, strah, gađenje, otuđenost, sažaljenje i ljubav.
Pedesetogodišnja Draginja prodaje usisivač idući od vrata do vrata, sve do beogradskog noćnog kluba u kojem otkriva telesne želje. Medicinska sestra Draginja dočekuje muškarca kojeg predstavlja porodici i prijateljima kao muža držeći u rukama bebu ”pozajmljenu” iz porodilišta. Beskućnica Draginja luta beogradskim ulicama i podzemnim prolazima u hladnoj noći, pokušavajući da pronađe svoje mesto. Zajednička crta ovih likova jeste pokušaj da pobegnu od sebe, da nestanu, a istovremeno se čine nevidljivim pred drugima koji nisu u mogućnosti (ili ne žele) da u potpunosti spoznaju njihove karaktere. Transformacija između tri života (ili možda samo jednog) otvoreno nam predstavlja najznačajnije pitanje — da li je moguće biti potpuno ispunjen u životu i ostvariti sebe bez uklapanja u nametnute društvene uloge?
Problematizovanjem ovog pitanja dotičemo se univerzalne ljudske potrebe da budemo ono što jesmo, nasuprot nezdravoj tendenciji da se u drugoj polovini života postepeno čovek miri sa teskobnom realnošću, odustajući od intimnih želja i prihvatajući kalupe koje su mu drugi dodelili. Time postepeno gubi sebe i nestaje dok ne postane nevidljiv i za sebe i za okolinu, zaboravljajući ko je i zašto ga više niko ne vidi.
Smeli kadrovi, upečatljiv, naizgled bezizražajni pogled Ksenije Marinković koji istovremeno iskazuje čitav okean emocija, fenomenalna glumačka ekipa koja kroz sporedne uloge kroz nekoliko minuta ostavlja dubok trag u tumačenju ovog narativa, voditeljski pogled sa TV-a, nadrealne scene i sasvim neočekivani obrti nipošto vas neće ostaviti ravnodušnim, a daću sebi za pravo da pretpostavim da će mnoge i oduševiti.
