Depresija, samoubistvo, loš brak, feminizam pre feminizma ključne su reči kojima počinje gotovo svaka priča o Silviji Plat. Najviše se oslanjajući na biografski metod istraživanja, o njenim delima promišljalo se iz perspektive njene svakodnevice, psihičkog stanja, ali i istorijskog konteksta u kome je stvarala. Istovremeno, ove ključne reči savršene su i za naslove koji privlače čitaoce. U drugoj polovini 20. veka časopise su ispunjavale priče o ovoj američkoj spisateljici, a i danas najčešće kliknemo na one koje obećavaju da će se baviti jednim od ovih aspekata njenog života i otkriti nam neke od razloga zbog kojih je sve imalo baš taj sled. A mnogo je i ostvarenja koja su se njome bavila – filmskih, dokumentarnih, književno-fikcijskih ili pak istorijsko-faktografskih.
Život Silvije Plat pretočen je u stihove, prozne redove i pokretne slike u filmskoj umetnosti. Književni istoričari, teoretičari književnosti, kritičari, psiholozi, novinari i brojni ljubitelji književnosti bavili su se njenim likom i delom. I dok promišljam o njoj, danas, 92 godine nakon njenog rođenja, ne mogu da se otmem jednoj misli – onoj koja me vraća u redove srpske književnosti 20. veka.
Andrić i Plat - da, postoji veza
Možda ćete ovo poređenje koje ću načiniti smatrati neutemeljim, iako paralele ne želim da povlačim ni u jednom drugom segmentu osim u onom koji ću i naglasiti. Kada je na RTS-u počela da se emituje serija “Nobelovac”, promišljala sam o interesovanju za lik i delo jednog književnika i mislim da u istim okvirima možemo razmišljati o Silviji Plat. Sećam se da mi je jedna od mojih dragih profesorki sa fakulteta, u želji da mi objasni kako jedno istraživanje izgleda od početka do kraja, težinu rada na Andrićevom delu objašnjavala kroz literaturu koja je o njemu napisana. Govorila mi je da me nakon čitanja samih Andrićevih ostvarenja čeka jedna ogromna soba od poda do plafona ispunjena knjigama i radovima napisanim o ovom piscu. Nju treba savladati što je bolje moguće. Posložiti i urediti kako bi se neki novi rezultati i uvidi dobili. I evo danas, 132 godine daleko od njegovog rođenja, osećam kao da se interesovanje za njega opet pojačalo. Kao da je opet sve više onih koji žele da ga razumeju i izuče iz jednog novog ugla. I ovaj pisac svima koji mu ozbiljno pristupe to i omogućava. To je njegova veličina.
No, zašto sam pomenula seriju “Nobelovac” u ovom kontekstu. Mislim da je njena najveća vrednost u tome što predstavlja Iva Andrića, ali o njemu ne sudi. Ona prikazuje određeni istorijski tok, sa kojim bi se pojedinci složili, neki drugi možda i ne, ali ni u jednom trenutku ne vidimo želju autora da nam objasne i nametnu mišljenje zašto je Andrić povlačio određene poteze, o čemu je razmišljao i kako on sam doživljavao određene situacije. Za neke koji gledaju ovo ostvarenje Andrić je kukavica, za neke vrlo promišljen i čovek od kalkulacije, za neke poniženi intelektualac koji je uprkos svemu živeo i govorio kroz svoju literaturu. Neki bi rekli da je ćutolog, komunista, karijerista, a ima i onih koji ne mogu da ga definišu. I upravo tu je ova serija odlično pristupila. Ona nam neće otkriti privatnog Iva Andrića. Pomoći će da neke slike sami posložimo, ali ni mi ne možemo biti sigurni jesmo li i koliko u pravu. I zato je Andrić interesantan ako, naravno, sa strane ostavimo njegovu književnost, jer je prvenstveno ona ta koja nas njemu vraća. Zato su nam važni njegovi malobrojni intervjui, biografije i biografske crtice, svedočenja i istorijske zabeleške – uvek pokušavamo da dokučimo ko je i kakav bio Ivo Andrić.
Nerazrešena misterija
Čini mi se da je slično i u slučaju Silvije Plat. Vidimo je i kao feministkinju, ženu koja se bori za svoja prava, dobru i lošu pesnikinju, bolesnu i nesigurnu, snažnu i uništenu. Ipak, ona i dalje ostaje nedokučiva i mislim da je upravo to ono što čitaoce i istraživače i dalje privlači njenoj biografiji. Ni dela koja je stvarala nisu dočitana. Neki istraživači zagovaraju mišljenje da je njena literatura rekla sve o njoj jer je autobiografska – pronikla iz njenog ličnog iskustva, iz onoga što je gledala, slušala i svojim bićem proživela. Ipak, umela je Silvija Plat da oblikuje svoje iskustvo tako da zadrži dovoljan otklon, pa je čitalac u svakom trenutku svestan da se radi o fikciji. I zato nikada sa sigurnošću nećemo znati šta se sve u njenom biću komešalo i sa čime se borila. Parafraziraćemo jedan njen intervju u kom i sama o tome govori:
Iako se sve više interesuje za istoriju, mnogo čita i bavi se analizom književnosti, ne bi rekla da će njena poezija postati knjiška. Njene pesme dolaze iz dubine bića i satkane su od emocija. Ipak, smatra kako pisac mora biti sposoban da manipuliše i kontroliše emocije, ludilo, iskustva. A to se može samo inteligentnim i obrazovanim umom. Ne može književnost biti ogledalo u kome se ogleda narcis, kutija u koju ćeš se izvikati i tako ispustiti svoje frustracije, treba biti relevantan većim i univerzalnijim stvarima
Mislim da bi se ovde veoma lepo mogla iščitati njena poetika i čemu je to ona kao pisac težila. Naravno, ostaje pitanje da li je i koliko u tome uspela. Da li su neke pesme ili pak sam roman bili njena kutija u koju će pustiti svoj glas i izbaciti sve ono što je opseda? Upravo zbog toga se oko njene ličnosti pletu mitske niti.
Interesovanje sa kontinuitetom
Pripremajući ovaj tekst, nailazila sam na eseje i televizijske zapise iz druge polovine 20. veka, podjednako kao i na one koji su bliži našem vremenu i nastali nedavno. Sve to ide u prilog činjenici da postoji kontinuitet u interesovanju za ovu književnicu, pa se samim tim nametnulo i nekoliko “pravaca” u istraživanju. Pojedini istraživači pristupali su čitanju njenih pesama koje nisu popularne među širom čitalačkom publikom i pripadaju nekoj ranoj fazi njenog stvaralaštva. Ima onih koji su se bavili, na primer, njenim pesmama o prirodi, njenom ranom engleskom fazom, onih koji su izučavali isključivo roman koristeći se različitim metodama. Ali najviše je onih koji su pokušali da rekonstruišu njen život tražeći uzročno-posledične veze u svemu što je proživela i napisala.
Cilj ovog teksta nije da razbija mit, za neke nove uvide u ovom formatu nije bilo mesta, niti ovaj tekst pretenduje da bude sveobuhvatan u predstavljanju njene biografije. Želja je bila da, koliko je to moguće, objektivno i hronološki prenesemo neke od važnih činjenica iz njene biografije, ne stavljajući je na taj način ni u kakve aršine, u koje ni sama sebe, a ni svoje delo nije stavljala. Da pokušamo da joj dozvolimo da postoji, a da nije žena krhkog mentalnog zdravlja, da nije feministkinja i inspiracija mladima, prevarena supruga i žena ponikla iz nesrećnog detinjstva. Već da samo bude Silvija Plat.
Devojčica koja u svojoj introvertnosti otkriva svet umetnosti
Rođena je 27. oktobra 1932. godine u Bostonu. I majka i otac bili su visoko obrazovani građani, te je život u takvoj porodici profilisao devojčicu u akademskom pravcu. Nešto malo pre no što će napuniti osam godina ostaje bez oca i to će, prema svedočenjima njene majke, ali i prema njenim biografima, ostaviti veliki trag na njen život i književnost. Baš u ovom periodu Silvija objavljuje svoju prvu pesmu i već tada postaje jasno da klupko koje se u njenoj duši zamotalo jedino može da odmota tako što će pisati. Sama je, u jednom intervjuu, govorila o tome kako je bila vrlo introvertna i kako je zbog nesrećnog perioda odrastanja imala potrebu da piše dnevnik i pesme. Ipak, navodi kako je jedino ta rana poezija za nju bila dar jer još uvek nije imala iskustvo introspekcije, te je mogla da piše o snegu, pticama, pčelama i proleću. Ne zna šta ju je navodilo na pisanje, ali je u njoj postojala želja da se na taj način izrazi.
Već nakon smrti oca, koji se u jednoj od njenih pesama opisuje kao tesna, crna cipela, ona zadire duboko u svoju dušu i kroz književnost na površinu izvlači sve ono što se u njoj komeša i taloži. Nije bilo sumnje da će odabir studija koje će joj omogućavati da se bavi književnošću biti njen sledeći korak. Život sa majkom je u tom smislu omogućio njen napredak jer su i ona i brat mogli da se školuju, što je u to vreme kada se u svetu kovitla Drugi svetski rat za samohranu majku bilo izuzetno teško, a Silvija je neko vreme išla na časove klavira i plesa i tako stalno imala dodira sa umetnošću. Njeni prijatelji svedoče o tome kako je u školi uvek postizala najbolje rezultate i kako je uvek nešto pisala i crtala. Ipak, i oni navode da je školska anksioznost u njoj uvek postojala. Umetnost joj je davala mogućnost da bude u svom svetu i tako se, koliko-toliko, zaštiti od socijalne neprilagođenosti.
Njujorška priča
Reklo bi se da je ona počela da jenjava onog trenutka kada je Plat 1953. godine otputovala u Njujork zahvaljujući nagradi koju je dobila za jednu od svojih priča. I ovde bih na trenutak samo zastala jer je interesantno kako se ona obrela u prozi, iako ju je poezija uvek pratila. Naime, kako sama navodi priče su joj bile potrebne jer je u njima postojao život. Ne tako intenzivan i emocijama nabijen kao u poeziji, ali život u svojoj punoj širini. Tu je videla mogućnost da ne sabija svoju misao već je ispruži onoliko koliko joj je potrebno i dâ prostora istinskom razgovoru sa onima sa kojima to nije mogla ni u lirici, a ni u životu. Otud u “Staklenom zvonu“ ta najšira perspektiva. U Njujorku je Silvija Plat dobila priliku da bude u uredništvu časopisa “Madmoazel”, te za njih piše, ali i sagleda kako jedan modni časopis funkcioniše. Mlada, željna znanja, tada je bila motivisana i spremna da se suoči sa velikim gradom i ostvari svoje snove. I čini mi se da upravo ovde mozaik njene ličnosti, njen portret, postaje satkan isključivo od kontrasta. Kao da će antiteza biti čitav njen život.
Ukoliko u Gugl pretraživač ukucate njeno ime, fotografije koje ćete videti odraz su nasmejane, druželjubive, lepe devojke koja u svom njujorškom periodu pozira u najlepšim kupaćim kostimima, sa lepo uređenom frizurom, uvek lepo doterana i sređena. Ipak, tada se u njoj bore dve sile – nametnute uloge i sopstvene želje koje se u njih nisu uklapale. Silvija Plat je očekivala da će u Njujorku otpočeti svoj pravi spisateljski život, da će se baviti ozbiljnim intervjuima sa ljudima koji su je intrigirali. Nije želela, kako svedoče njene tadašnje koleginice, da bude model, već da bude povezana sa intelektualcima. Ipak, Amerika pedesetih godina nije bila plodno tle za razvoj žena. Našle su se na marginama, kao u ostalom i afroamerikanci, pripadnici gej populacije, Jevreji. U strahu od komunizma i nuklearnog rata, koliko god težili napretku i prosperitetu, određene grupe ljudi bile su sputavane, a pogledi na svet konzervativni. Ženama se nametala udaja, majčinska uloga i uloga domaćice. I mnoge su tome i težile. Ipak, Silvija Plat koliko god uronjena u taj svet, očekivala je od sebe mnogo više, očekivala je da kao i muškarci ravnopravno može da razvija svoju ličnost, da radi i sama kreira svoju svakodnevicu. Nije sve bilo tako. I tu opet nastupa sukob, kontrast.
Tokom boravka u Njujorku ih veoma dobro čuvaju, kako same svedoče čak i kontrolišu, a Silvija tada želi slobodu muškarca. Slobodu da ostvari sebe u intelektualnom smislu i da posegne za svojim strastima. Da ima prostora da voli, ali da u toj ljubavi ne bude sputana, da ne bude odskočna daska za karijeru muškarca već da ima svoj prostor delovanja. Polako je shvatala da u Njujorku neće moći da ostvari te svoje težnje. Shvatila je da joj neće biti dozvoljeno ništa čemu se nadala. Tada se i razočarala, a pri povratku kući razbolela. Depresija je od tada postala čest gost njenog bića. Tada nije mogla ni da piše, a to je videla kao kraj svog života. Zato je prvi put posegnula za mišlju da svoj život skonča. Kada je nestala, cela javnost bila je alarmirana. Novinske redove punili su naslovi o tinejdžerki koja je nestala, sve dok je brat nije pronašao. Majčine tablete bile su rešenje, ipak, ispostavilo se, ne trajno. Uspeli su da je povrate, a ona se tada još malo približila ivici margine. Stupila je među stigmatizovane duševne bolesnike, a njeno stanje bilo je sramota i za porodicu i za komšiluk. Svi su bili uznemireni zbog njenog stanja. Lečenje je bilo dugotrajno i neadekvatno. Brojni biografi pišu o elektrošokovima i otklanjanju tereta sa duše kao da je i uzrok fiziološki. Nije joj to bilo potrebno. Rezultate su trenutno postigli, ali kontinuiteta koji je njoj bio potreban, razgovora, predanog rada, nije bilo.
Život u Engleskoj
U tom kratkom periodu tokom kog se osećala dobro, otišla je u Englesku, upisala studije i do narednog okidača živela ispunjena. I Engleska je za nju bila jedan kontrast. Kako je govorila, njeno nemačko i austrijsko poreklo vukli su je Evropi. Ona joj nije bila strana. Prijala joj je ta konzervativnost koju je Engleska nudila ostavljajući joj tako mnogo mogućnosti za pisanje. Povratila je svoju spisateljsku moć, ali se ujedno i opirala konzervativizmu. Nedostajala joj je savremena književnost dok se bavila klasičnom. Sablaznila ju je ta akademska uštogljenost, ta hladonća književne scene. No ipak, za nju je boravak ovde u spisateljskom smislu bio plodan. Odaljila se od istraživanja književnosti, a posvetila stvaranju. Tako je upoznala i svog budućeg supruga, pisca Teda Hjuza, sa kojim je nakon samo četiri meseca poznanstva stupila u brak.
Njega je pratio imidž zavodnika, poželjnog muškarca, a ona je zračila duhovitšću, intelektom i smelošću. Toliko da ga je na prvom sastanku ugrizla za obraz. Oboje su bili veoma priznati u književnim krugovima, puno su i predano radili, mnogo pisali i delili strast prema književnosti. Njihova ćerka svedoči da su vrlo retko bili odvojeni, a kada bi do toga i došlo, dopisivali su se. U tim pismima prisutno je mnogo strasti, kako jednog prema drugom, tako i prema literaturi. Imali su izuzetno razvijenu radnu etiku i to je bio plodonosan period za njih. Ipak, ćerka misli da su bili toliko vezani jedno za drugo, da im je ponestajalo vazduha. Njoj svakako mnogo više u trenutku kada je rodila dvoje dece, sina i ćerku, o kojima je preuzela brigu. I tu opet Silvija oseća da je sputana, mnogo više od svog supruga. Poezija koju je posvetila majčinskom životu i tome kako se zaista oseća, nastajala je u ovim trenucima. Govorila je kako je u tom trenutku počela da je interesuje tabu i privatna poezija. Ona koja govori o mentalnom stanju kao kod Roberta Lusa, ili pak En Sekston koja govori o iskustvu majke i nervnim slomovima kroz koje svakodnevno prolazi. Tada su i njene pesme dobile ovakve okvire. Te teme i takav način pisanja mogla je da pronađe samo kod američkih pesnika i zato sebe u tom trenutku vidi kao pravu Amerikanku.
Odluka o smrti
Nakon toga nastupio je još jedan, poslednji, prelomni trenutak u njenom životu. Nakon saznanja da je suprug vara, Plat se odlučuje da ga napusti i sa decom se seli u London. Tada će objaviti svoj roman “Stakleno zvono”, i to pod pseudonimom Viktorija Lukas. Svetlost dana ugledao je u januaru 1963. godine, samo nekoliko nedelja pre nego što će počiniti samoubistvo. Zašto se odlučuje za pseudonim? Kako kaže, zbog toga što ni sama nije bila sigurna kako bi reagovala na kritike. U nekim zapisima navedeno je kako je očekivala da roman odjekne književnim krugovima, ali pošto je prošao mlako, to je ono što je nije sasvim zadovoljilo. Želja joj je bila da prodajom ovog romana postane finansijski nezavisna. Čak je i bila svesna da je popularnost mentalnih oboljenja porasla u to vreme i želela je da iskoristi iskustvo koje je imala kako bi “prodala priču”. To je možda i bio pravi razlog što je delo napisala pod pseudonimom. Nije želela da kvari svoj dosadašnji imidž petparačkim pričama, kako je sama nazvala svoj roman.
Naposletku, možda je na scenu stupio i njen perfekcionizam. Oni koji su je poznavali kažu da je sebi nametnula težak teret – teret savršene supruge, majke, ćerke, domaćice, intelektualke i književnice. U ovom romanu nije videla savršeno ostvarenje. I tu je najčešće ležao najveći neprijatelj njene kreativnosti i slobode. Možda bi ispravnije bilo reći da je društvo nametalo takve uloge, a ona je pokušavala da odgovori na svaku. Tako je upadala u vrzino kolo nezadovoljstva i nesigurnosti. Iako je, a onda se opet vraćamo na kontrast, delovala vrlo samouvereno i snažno. U jednom intervjuu govori kako su je studentkinje u Kembridžu pitale kako je nije strah da objavljuje kada zna koliko je kritika oštra. Nije odgovorila zašto nema strah, već se samo nadovezala na to kako je engleska kritika vrlo rigidna, kako je istorijska, a ne praktična, što bi značilo da se mnogo oslanja na književne autoritete. Smatrala je da je u tome Amerika slobodnija. Stoga se čini da je strah postojao, posebno ako tome dodamo svedočenja njenog supruga da je vrlo često pribegavala uništavanju sopstvenih rukopisa jer njima nije bila zadovoljna.
Na kraju, pritisak nije mogla izdržati. Odlučila je da spremi svoju decu, zaštiti ih od svoje namere, a onda se, 11. februara 1963. godine plinom ugušila. Mnogo je tekstova koji su nagađali svaki segment njenog samoubistva, pokušali da traže naznake u njenoj poeziji, ali se time ovde nećemo baviti. Čini se da je nekako taj događaj uspeo da zaseni njenu literaturu i nadvisi ono što je stvarala. Kao da se izjednačila sa ukletim pesnicima čija se literatura sagledavala kroz prizmu njihove zavisnosti, alkoholizma ili mentalnih nestabilnosti. Ipak, nju će retko nazvati genijem. Ona ostaje neko ko nije mogao da se izbori sa sobom i svetom oko sebe.
I onda opet kontrast… Činjenice nas navode uvek na nekakvo račvanje… Postoji i ona druga krajnost koja je naziva ikonom feminizma, ženom koja se borila za svoja prava, a koju je društvo sputavalo, ženom koja je prokrčila put da se glasno govori o problemima sa kojima se suočava i potčinjenim položajem koji ima. Nisam sigurna koliko bi Silvija Plat želela da pripada i jednoj i drugoj strani. Čemu ćemo se prikloniti, zavisi i od našeg senzibiliteta, trenutnih potreba i čitalačkog iskustva. I to je ono što je i dalje čini mističnom i nedokučivom. A ona je samo postojala, kako je znala i umela. Trajala koliko je mogla. Mi ne možemo rešiti nepoznanice koje su i za nju samu bile nerešive. Pustiti njeno delo da živi, to je najbolje što možemo da učinimo. Njeni čitaoci kažu da ih u njenom delu privlači ta čista, sirova emocija, sa kojom lako mogu da se poistovete. A pošto su to najčešće mladi ljudi jasno je da je perspektiva iz koje govori njima bliska.
Majka i suprug kao urednici njenih dela
Način na koje je njeno delo stizalo do publike nakon njene smrti opet sa sobom nosi različite misterije. Majka i suprug kao nosioci autorskih prava na sebe su preuzimali i objavljivanje dela ostalih u zaostavštini, ali i sređivanje privatne prepiske, arhive i već objavljenih knjiga. Navodi se kako su imali pretenzije da delo oblikuju u skladu sa slikom o sebi jer su u nekim rečenicama i stihovima prepoznavali sopstvenu ličnost i ponašanje koje nije podrazumevalo pohvale. Ipak, savremeni istraživači navode kako je lik njenog muža tendenciozno bio demonizovan od strane medija, dok se kroz njeno “Stakleno zvono” romantizovala njena biografija. Ta senzacionalistička slika o njoj se menja uvidom u njena pisma, eseje, radio drame, intervjue i naravno prozna i poetska dela. U poslednje vreme izašle su čak tri njene biografije, od kojih je najbolje ocenjena “Crvena kometa” Heder Klark koja uključuje i prepisku Silvije Plat i mnogobrojnu zaostavštinu, kao i do sada sve poznate činjenice. Na srpskom jeziku možemo čitati poeziju, njenu esejistiku i neke od priča, kao i roman “Stakleno zvono”. Najavljeno je da će biti objavljen i prevod njenih pisama, te će nam tako lik i delo Silvije Plat biti nešto bliži.
Večna borba erosa i tanatosa
I, kako smo primetili to neprestano prisustvo kontrasta u njenoj ličnosti, na kraju ga je potrebno zaokružiti slikom večne borbe erosa i tanatosa. Silvija Plat strastveno je pisala, crtala, strastveno živela, volela, u njoj je taj naboj erosa bio izuzetno jak, ali ujedno ju je i tanatos stalno privlačio. I kako na ploči koju su njeni drugovi iz razreda postavili na školu piše: “Pišem jer u meni postoji glas koji ne miruje”. Kada taj glas nije mogla da utiša, kada se taj strastveni odnos prema životu ustalasao tako da ga više nije mogla izdržati, tanatos je preuzeo prevlast i ona mu se prepustila.
