U septembru, BDW tim preporučuje…

Septembar. Mesec novih početaka. I brojnih događaja. I premijera. Zato, spremite svoje agende. BDW tim se potrudio da ih što pre popunite kvalitetnim sadržajem. Uživaćete. Garantujemo vam.

*Brana preporučuje

Dokumentarna serija ”Dark Tourist”, Netflix

Verujem da vam je, kada sam ja u pitanju, odavno postalo jasno da imate posla sa ozbiljnim fanom dokumentaristike. Evo još jedne preporuke da to i potvrdim. Serijal kojim sam ispoštovala ovosezonsku dozu ”bindžovanja” bavi se ”mračnim” turizmom, odnosno destinacijama koje, uglavnom, imaju veze sa tragičnim događajima, pojavama ili ličnostima zbog čega ove lokacije nećete naći na klasičnim turističkim mapama. To nikako ne znači da nisu i posećene. Naprotiv, sve više turista preferira ovaj specifičan vid turizma u kojem se komfor i odmor zamenjuju osećajem zebnje, straha od nepoznatog, suočavanjem sa opasnim.

Dejvid Ferijer, novinar sa Novog Zelanda, vas kroz osam epizoda prve sezone (nadam se uveliko drugoj) vodi u obilazak nekih od najslavnijih mračnih turističkih lokacija. Zajedno sa njim prošetaćete Yukai šumom u Japanu, poznatom i kao ”šuma samoubica”. Prisustvovaćete činu egzorcizma u Meksiku. Upoznaćete najboljeg prijatelja i poštovaoce lika i dela jednog od najozloglašenijih serijskih ubica u istoriji SAD-a, Čarlsa Mensona. Obići ćete oblast Fukušima, koja je pogođena nuklearnom katastrofom pre samo sedam godina, gledaćete ljude koji za sebe tvrde da su vampiri i da ne mogu da funkcionišu bez krvi drugih ljudi, prisustvovaćete ritualu ozbiljne vudu magije… Ali, nemojte unapred donositi zaključke. Ma koliko na papiru sve ove lokacije i pojave zvučale manje ili više zastrašujuće, priča je neretko dublja i slojevita i šteta bi bilo ne otkriti je u celosti. Zato vam od srca preporučujem da date šansu ovoj seriji.

Izložba Srđana Veljovića: ”Migracije, odredišta”

Početkom prošle godine prvi put sam se susrela sa radom Srđana Veljovića. Bilo je to u Galeriji Artget Kulturnog centra Beograda gde je bila izložena serija njegovih fotografija nastalih u periodu od 1987. do 2000. godine. Izložba se zvala ”Devedesete”. Ipak, na fotografijama nisu bile scene koje biste po defaultu povezali sa pomenutim periodom. Na njima su bili prikazani neki drugačiji prizori, poput onih iz noćnog života Beograda tokom tih turobnih godina. Kako je i sam autor tada objasnio: ”Njima (fotografijama) se više dokumentuje želja i napor za uspostavljanjem prostora normalnosti i slobode”. Dugo mi se ta izložba motala po glavi. A onda, nekih šest meseci kasnije, krstareći rekom Rajnom, razmišljala sam odakle mi je poznat visok čovek, jedan od naših saputnika. I tada sam se setila jednog od autoportreta sa izložbe. Da, bio je to Srđan Veljović. Sa zadovoljstvom sam mu prenela svoje pozitivne impresije i čestitala na uspešnoj izložbi.

Tačno godinu dana kasnije na moju adresu stigao je mejl u kojem se ponovo pojavilo ime gospodina Veljovića. Pozvao nas je na svoju novu izložbu. Upravo ovu na koju i vas pozivam 17. septembra od 20 časova u Ostavinskoj Galeriji (Kraljevića Marka 8). Fotografije pričaju dvojaku priču: onu o životu migranata u Beogradu i onu o životu građana Nemačke, ka kojoj svi migrantski putevi vode. U zvaničnom saopštenju stoji: ”Serija fotografija ima za temu putovanje ka Nemačkoj i boravak u njoj. U pitanju je jedan rasuti, tačkasti narativ, koji se sa različitih strana dotiče fenomena privlačnosti Nemačke, putovanjima njime uzrokovanim, odredištima tih putovanja… Otvara se pitanje količine različitosti, distance koja se toleriše. U zavisnosti od te distance, može doći do raznolikih, uključujući i veoma ekscesivne ishode. Bivali su”. Ne znam za vas, ali ja odlično znam gde ću biti 17. septembra.

Instagram profil: @ungermario

O sajtu Bored Panda pisala sam vam još davne 2014. godine u okviru OVOG posta. Ni pune četiri godine kasnije njegov sadržaj nije prestao da me oduševljava i inspiriše. Poslednje što mi je privuklo pažnju jeste tekst o fotografu i digitalnom umetniku, Mariu Ungeru, koji se bavi restauracijom starih slika i njihovim bojenjem, tako da crno-bele fotografije postaju fotografije u koloru. Uz pomoć tog teksta pronašla sam i njegov Instagram profil i sada ga sa zadovoljstvom i vama preporučujem jer se odavno nisam susrela sa tako fascinantnim radovima. Naime, posmatrajući fotografije koje je Mario restaurirao, imam utisak da su ljudi koji se nalaze na njima ponovo oživeli i postali deo sadašnjosti na jedan drugačiji način. Odjednom Mark Tven, car Nikolaj Drugi, Sigmund Frojd, Albert Ajnštajn dobijaju neku novu, nepoznatu vizuelnu crtu, a prošlost dobija boju i postaje nam bliža. Takav je makar moj utisak. Ako biste da se i sami uverite da li ima istine u mojim rečima bacite pogled na @ungermario.

*Dunja preporučuje

YouTube kanal: Paper Guru

Nekako se tako namestilo da mi je ovaj period ispunjen rođendanima prijatelja, venčanjima, proslavama rođenja dece meni dragih ljudi i svaki od tih događaja zahteva i prigodan znak pažnje. Zaista volim poklone i uvek me najviše obraduju i oduševe oni koje je neko pažljivo upakovao. Ne samo što su ”lepi na oko”, već pokazuju i koliko truda je uloženo da bi mene ili već nekog drugog ta osoba obradovala. Čini mi se da je to u stvari najlepši deo darivanja, kada spoznate da je neko mislio na vas kroz svaki segment dara — od onog koji podrazumeva osmišljavanje sadržaja, pa do onog kako će ga zapakovati i darovati. Kada sam ja u pitanju, moram reći da sam pravi antitalenat za pakovanje. Imam ideju, ali kada pokušam da je sprovedem u delo na kraju uvek završim sa gomilom izgužvanog papira i onda poklon klasično obmotam ukrasnim papirom, sa lepezom na vrhu poklona ili pak kupim kutiju unutar koje poslažem poklone. O ukrasnim kesama da ne pričam. Ali, nažalost, ponekad se u nedostatku kreativnosti pribegava i njima.

Kad god bih potražila neki video koji prikazuje proces pakovanja poklona, nailazila bih na metode koje su za mene preteške ili pak na snimke koji ne pokazuju potpuno ono što treba uraditi, već lako i brzo prelaze sa jednog segmenta na drugi. To mi zaista ničemu nije koristilo. Onda sam sasvim slučajno naišla na jedan YouTube kanal pod imenom Paper Guru, a onda videla da postoji i blog i Facebook stranica, na kome poklone pakuje izvesna Shiho. Toliko lep dizajn, raznolike ideje za pakovanje namenjene velikim, malim ambalažama, onim pravilnog ili nepravilnog oblika, čestitkama, neobičnim kovertama, uz sve one detalje koji poklon čine još lepšim – mašnice, tračice, pa i lepezice, ali ne one standardne. Shiho veoma polako objašnjava sve ono što radi i prikazuje svaki deo procesa, tako da vrlo lako možete rekonstruisati njene korake. Daje opis svega što će za taj dizajn koristiti, ponekad i tačne mere, a vi vrlo lako možete prilagoditi način pakovanja veličini poklona koji imate. Samo je potrebno da izaberete lep papir, da imate makaze, selotejp i eventualno još neki dodatak, malo volje i strpljenja i eto lepog načina da obradujete nekog vama dragog. Kad vam antitalenat kaže.

Rubrika u časopisu: ”Pisci preporučuju omiljene književne naslove”, Magazin Plezir

Magazin Plezir je nedavno započeo jednu novu rubriku, ”Pisci preporučuju omiljene književne naslove”, koja se meni izuzetno dopala, a posvećena je književnosti. Uvek mi je interesantno da čujem šta drugi ljudi čitaju. Ne samo zbog toga što mogu da pronađem i neku knjigu za sebe, čujem za nekog pisca za koga još nisam čula, već i zbog toga što štivo koje čitamo mnogo govori o nama. Svaka knjiga nas izgrađuje i utiče na naše poimanje sveta, stoga volim da slušam šta je to što ljudi čitaju i tako ih bolje upoznajem.

Recimo, kada odem u Andrićev stan na Andrićevom vencu, obavezno se dugo zadržim ispred ormana sa knjigama. Malo ih je izloženo direktnom pogledu posetilaca, ali i to malo značajno je, ne bismo li imali uvid u to šta je ovaj pisac čitao. Tako je i sa drugim piscima. Zato mi se veoma dopada ova rubrika magazina Plezir jer su reč dali piscima i zamolili ih da preporuče neke naslove koji su njima omiljeni. Ima tu zaista odličnih naslova, različitih žanrova, ali i pisaca koje, nažalost, još nisam otkrila, tako da su ovi članci za mene dvostruko značajni. Zato, ukoliko biste dodali još neku knjigu na svoju listu onih koje uskoro treba da pročitate ili ukoliko biste se upoznali sa našim savremenicima koji trenutno stvaraju književnost, te istražili i neku od njihovih knjiga, bacite pogled na ovu rubriku. Zanimljivo je čuti gde pisci traže inspiraciju i kojim putevima se kreću kroz književnost onda kada ne pišu.

Izložba “Sto odabranih”, Galerija Matice srpske od 6. do 20. septembra

U jednoj od prethodnih preporuka za mesec jul, a u sklopu ove rubrike, našla se i manifestacija “Leto na Trgu galerija”, u organizaciji Galerije Matice srpske i Spomen-zbirke Pavla Beljanskog. Leto se bliži kraju, ali ne i sezona rada Galerije Matice srpske. Njeni zaposleni vredni su tokom cele godine, pa su tako za septembar, u saradnji sa Vojvođanskom bankom, pripremili izložbu “Sto odabranih” kroz koju su prikazali sto odabranih dela iz bogate kolekcije Vojvođanske banke. Meni je pripalo to zadovoljstvo, da kao deo BDW tima budem na otvaranju ove izložbe, uživam u svečanom programu koji je Galerija pripremila, ali i da vidim slike nekih od najpoznatijih srpskih slikara 20. veka.

Zašto sto odabranih? Zato što Vojvođanska banka poseduje skoro 800 umetničkih dela u svojoj kolekciji i sva su popisana i katalogizovana zahvaljujući stručnjacima iz Galerije Matice srpske, a onda je stotinu njih prikazano publici. Imali smo prilike da vidimo slike Save Stojkova, Milana Konjovića, Milana Kerca, Boška Petrovića i drugih. One su tako grupisane da sa jedne strane možete uživati u apstraktnom slikarstvu, dok sa druge strane izložbene prostorije možete videti naivno, realistično slikarstvo. Iskreno, ja više uživam u ovom drugom, tako da sam se najviše zadržala ispred vojvođanskih pejsaža i oslikanih delova grada Novoga Sada, koji su u meni budili posebnu emociju. Kao neko ko apsolutno nema dara za slikanje, oduvek me je fascinirala moć onih koji umeju da oslikaju isečke iz realnog života, a da pritom probude sva čula i učine da osetite mirise, ukuse, zvuke. Jedan deo izložbe proizveo je baš takav osećaj u meni.

Ako ste u blizini, svratite. Izložba je otvorena do 20. septembra, a ovde možete videti i raspored vođenja. Mi nažalost nismo imali tu mogućnost, ali je zato vi iskoristite i uživajte u ovom lepom umetničkom doživljaju.

*Dragana preporučuje

Izložba: ”Muni — Umetnička inspiracija slikara Paje Jovanovića”

Prepoznaćete glavu žene uhvaćenu u olovci, koja vas nekoliko prostorija dalje čeka u istoj pozi, ali oslikana uljem na platnu, kao deo jednog od najizazovnijih aktova srpske umetnosti.

– MoonQueen, časopis KUŠ!

Nakon Branine i svoje posete Narodnom muzeju u Beogradu, shvatila sam koliko sam neopravdano malo pažnje posvetila domaćem slikarstvu, čak i najvećim majstorima. Nije neki izgovor, ali čini mi se da su mi ta dela oduvek bila daleka i zatvorena u ilustracijama među stranicama udžbenika. Nisam ni razumela koliko je važno imati priliku videti sva ta dela van konteksta ilustracije lekcije.

Ovog leta, pak, zadala sam sebi “domaći zadatak” da budem turista u sopstvenom gradu. Nakon Narodnog muzeja, jedna od mojih prvih stanica biće Muzej Paje Jovanovića, gde je do 16. septembra otvorena izložba posvećena Hermini Muni Jovanović, njegovoj supruzi i najvećoj muzi.

Zašto baš ova izložba? Zato što je inspiracija jedan od najzanimljivijih delova umetničkog procesa, naročito nama kreativcima. Muze su ipak često varljive. No, Paja Jovanović je u svojoj ženi video damu, boginju i simbol, i baš njene crte lica poklonio svojim pričama. Njegov stil je rastao sa njom sa druge strane platna i ova izložba je omaž upravo tom plodnom odnosu slikara i modela. Jedva čekam!

Dokumentarna serija: ”Chef’s Table: Pastry”

Već znate da sam ljubitelj svih sadržaja u vezi sa hranom, od emisija do knjiga. Takođe, možda ste primetili i da za sve serije saznam poslednja. Toliko epizoda za pogledati, tako malo vremena! Tako sam i upoznavanje sa ovim dokumentarnim Netflix serijalom započela tek od četvrte sezone, posvećene svetski poznatim majstorima za deserte. Savršen početak ako mene pitate.

Za razliku od uobičajenih kulinarskih specijala koji se bave tehničkim detaljima pripreme hrane, “Chef’s Table” se fokusira na kuvare i njihovu ličnu filozofiju o namirnicama, jelima i kuvarskoj profesiji. I zaista, to je jedinstven posao koji u veštim rukama preraste bazičnu potrebu za hranom i pretvara se u umetnost, nauku, nostalgiju i emocije. U četiri epizode sezone “Pastry” čućete priče o slatkišima, ali i o ambiciji, egu, potrebi za igrom. Jedina mana jeste što su montaža i muzika na momente isuviše dramatični što više oduzima priči nego što joj daje, ali možemo da oprostimo taj detalj.

Kao svaka kvalitetna serija, “Chef’s Table” će vas privući jedinstvenim likovima, sa bitnom razlikom da su u pitanju ličnosti od krvi i mesa, koji žive praveći svoja slatka umetnička dela u Njujorku, na Siciliji, u Španiji i na Baliju. Upozorenje: ne gledati bez zaliha slatkiša!

Recept: Kolačići sa komadićima čokolade

Bilo je samo pitanje vremena kada ću svoju ljubav prema kuvarskim emisijima i slatkišima prevesti u nešto konkretno, na tanjiru. Kukiji / kolačići su mi trenutno omiljeni desert, i to oni sa suvljim testom, maltene nalik keksu. Tražeći recepte za početnike, vrlo brzo sam naišla na BuzzFeed specijal o kukijima. Rezultati su bili baš po mom ukusu – bogati kolačići, hrskavi, ali ne previše suvi, idealni uz hladno mleko ili vruću kafu. Recept se jednostavno prati i nema neobičnih sastojaka osim jednog – krupna so. Ova svakodnevna namirnica pravi veliku razliku već pri prvom zalogaju, a dovoljno je staviti samo nekoliko zrnaca na vrh kuglica od testa, neposredno pre pečenja. Ukoliko ste skeptični, ne morate svaki kuki da “zasolite”, ali obećavam vam da će vam se efekat svideti. Ako ste ipak za zdraviju verziju keksića, preporučujem ovaj recept za kukije sa ovsenim pahuljicama i borovnicama.

Iza ove preporuke nalazi se još jedna, važnija, a to je da ovog meseca, i svakog narednog, izdvojite vreme da napravite nešto za svoje najbliže. U mom slučaju, najveći deo zadovoljstva u pravljenju kolača jeste radost meni dragih ljudi. Gorepomenuti recept je za 24 kukija – to zaista ne mogu da pojedem sama! Niti bi mi bilo toliko slatko kao kada bih podelila sa nekim koga volim. Spojite kreativnost i ljubav i svaki znak pažnje biće sasvim dovoljno veliki.

Toliko od nas za ovo septembarsko izdanje!

Javite nam kako vam se čine naše preporuke, ali i prosledite nam svoje! Radujemo im se!

Do idućeg posta… Pozdravlja vas BDW tim!

_{naslovna fotografija: kaboompics.com} 

_{*ovaj post nije sponzorisan}