5 domaćih muzičkih imena koja morate uvrstiti na svoje play liste

Udar trash muzike nikada nije bio jači. Ali, nekako ne mogu da se pomirim sa tim da njihov prostor nema granicu. Mislim da ima. I to zavisi od nas. Mi smo ti koji određujemo šta će iz takvog sveta ući u naš život. U to ime, napravio sam za vas mali izbor muzike koju slušam i koja za mene predstavlja mali eskapizam od mejnstrima koji mi se sve manje dopada.

NAĐA VRAČARIĆ

Iako je pomalo mračna, Nađina muzika me je uvukla u vrtlog energije. U njoj nema foliranja i nema preterivanja. To su dve za mene najvažnije stvari. Takođe, nije pompezna, jer Nađa nije šoumen već prava umetnica. Sve to zadržalo me je kod njene muzike i želeo sam da vam je predstavim. Odmah ću vam priznati da sam odustao od traženja žanra, prepuštvam vama da joj ”zalepite etiketu”, ako to uopšte volite da radite.

Nađa je svoj kantautorski projekat započela u maju 2014. godine kada je polu amaterski nastupala po raznim lokalima u Novom Sadu, pokušavajući da stekne iskustvo kao solo izvođačica. Na jednoj od tih svirki upoznala je Dunju Dačić (Dojo) koja ju je pogurala i podstakla da više piše svoje pesme kao i da se oslobodi treme i nesigurnosti. Svoj debi EP Venus in Gemini izdala je tek ove godine. Rekla mi je da je on sa namerom demo jer za LP album sprema nešto kvalitetnije.

Kada je počela da svira gitaru, slušala je Bitlse, a kasnije St. Vincent. Svirala je i klavir u osnovnoj školi iz koje je u jednom trenutku htela da se ispiše. Bila je i hrabra i luda, ali pre svega izuzetno talentovana i dobro je što to nije uradila. Ostala je u muzici i vremenom izgradila svoj stil pevanja, komponovanja i sviranja. Ona je deo mladalačke kulture Novog Sada kojoj sam prvi poželeo dobrodošlicu u Beograd na njenom nedavnom nastupu u Majstoru za pivo. Bila je fenomenalna!

TRIKO

Za početak kratke priče o ovom bendu, hoću da vam kažem da sam bio oduševljen nazivom njihovog debi albuma – Atina Bojadži. Atina je bila čuvena makedonska plivačica, potpuno zaboravljena, a ja volim kada se neko seti takvih ljudi. Atina je oborila brojne rekorde. Njen možda najzapamćeniji podvig je iz 1969. godine kada je preplivala Lamanš. Ta upornost, istrajnost i ispitivanje sopstvenih granica podjednako je inspirisala sve članove benda da album nazovu njenim imenom.

Godinama se bave muzikom na različite načine. Aprila 2013. godine imali su prvu zajedničku probu i odmah su počeli da prave pesme. Prvo izdanje, EP sa četiri instrumentala, objavili su 2014. Snimali su u studiju Šamarčina u Vrbasu, a miks uradili u kućnim uslovima. Trebalo je vremena za tako nešto, pa je album u digitalnom obliku izašao tek na jesen 2016. Do kraja ove godine izaći će na gramofonskoj ploči, što mene posebno raduje jer sve slušam na vinilu. Njihove pesme nastaju iz kolektivne improvizacije. Preslušavajući snimke proba, biraju najinteresantnije ideje i transformišu ih u pesme. Proces nastanka jedne pesme tako može trajati nekoliko dana, nedelja, meseci, godina.

Triko kroz svoju muziku ništa ne propagira. Na svakom od vas je da izvede svoj zaključak, izvuče svoju poruku, a poruka koju sam ja čuo u njihovoj muzici je – obratite pažnju na sitnice, jer u njima se vidi sve(t).

BOHEMIJA

Kada sam pitao Janka Džambasa, frontmena Bohemije, kako je nastao bend, odgovorio mi je: ”Iz moje glave”. I zaista je bilo tako. Počeo je da se sastaje sa bubnjarem Milanom Stoiljkovićem i basistom Mihajlom Ivanovićem, da bi zajedno radili na ostvarivanju nekih njegovih ideja. Vremenom su te sesije postajale ozbiljnije. Pridružili su im se perkusionista Dina Abu Mayyalleh i klavijaturista Pavle Dinić. Ubrzo su shvatili da sve to možda nije samo jedan od eksperimenata, već nešto lepo i istrajno. Bili su u pravu.

Svi su odrasli na rokenrolu, grandžu i alternativnom roku devedesetih, u buntovničkim danima. Neki na Bitlsima, neki na Stonsima, a neki na Zdravku Čoliću. Kod njih ne važi ono čuveno pravilo: ”Ako slušam Bitlse ne slušam Stonse”. To se i oseća u njihovoj muzici u čijoj osnovi su i ljubav i mržnja, i dobro i zlo. Mislim da ne veruju u dihotomiju i u podele kao što su lepo i ružno. To je možda i u osnovi njihove filozofije. Kompozicije im zvuče nekako nenametljivo, lagano. Ako tražite žanr, to bi bio progresivni pop, mada ih ne morate tagovati po žanru. Jednostavno, pustite prvu pesmu i ona će vas sasvim lagano odvesti do poslednje. Bar sam ja tako prvi put preslušao album. Ni u jednom trenutku nisam imao želju da ga prekinem.

STEPA

Posle prvog slušanja njihovog debi albuma, indie bend Stepa za mene je postao sinonim za besprekoran, prefinjen muzički stil, iako su ove reči previše iskompromitovane. Danas svemu i svačemu pripisujemo besprekorni stil. Ali, ima onih kojima takvi epiteti pristaju u njihovom pravom značenju. Njihova muzika predstavlja mešavinu nekoliko žanrova (psihodelični pop, dream pop, amerikana), a opet zvuči svedeno i melanholično. Melanholično nikako ne znači i dosadno. Svaka pesma zapljuskuje svojim talasom kao da oni dolaze iz različitih krajeva.

Kada su imali prvi nastup, krajem novembra 2015. godine, sve do izlaska na scenu nisu imali naziv benda. Onda su se odjednom, u poslednjem trenutku, setili stepe. To nije nadimak, niti je skraćenica od prezimena Stepanović, već se odnosi na puste ravnice Rusije. Premda u njihovoj muzici nema ničeg ruskog.

Članovima Nediću i Loli, koji su osnovali grupu, kasnije su se pridružili Aleksa i Vida. Svako od njih je došao iz različitih žanrovskih voda, od grandža, preko folka, amerikane, surf roka, pa sve do metala. Mada, primetio sam da nijedan od ovih pravaca nema velikog uticaja na njihovu muziku.

Uz pomoć producenta Uroša Milkića, snimili su debi album StEPa, sa pesmama na engleskom jeziku. To nije nikakva taktika, već samo odraz njihove opuštenosti. Nisu obraćali previše pažnje na to kojim će jezikom pevati. Pevačici benda, Loli Miković, engleski dobro stoji. Isto koliko i Ani Čurčin. To ne treba menjati jer nema nikakve veze sa snobizmom. Oni pevaju na engleskom jer osećaju da tako treba.

EYOT

Džez sve više pripada mladima. Niški bend Eyot potvrđuje ovo moje mišljenje. Članovi su bili cimeri i sve je opušteno krenulo da se razvija u pravcu osnivanja benda. Ideja je bila da se pobegne od klišea džez muzike, solo deonica svih članova i razmišljanja ko je kako odsvirao. Da bi u tome uspeli bilo je potrebno da se četiri osobe različitih muzičkih interesovanja spoje u jedno. Nije bilo lako, ali uspeli su da prevaziđu poteškoće. Jer, to je džez.

Bili su puni entuzijazma, dobro organizovani i spremni za sve prepreke koje nosi snimanje prvog albuma. I danas su takvi. Gledano iz ove perspektive, može se reći da je bilo prilično lako. Uvežbali su materijal, izabrali jedan od najboljih studija u regionu, (F.A.M.E.S. u Skoplju) i snimili ga za tri dana. Finansije su uvek glavni problem (jer i to je džez), ali su tom dobrom pripremom izbegli velike troškove, a dobili kvalitet. Na kraju su imali i podršku američkog izdavača oko masteringa koji je rađen u Njujorku. Zašto pominjem njihov prvi album? Zato što mislim da njihov primer može da bude podstrek drugima.

Eyot do sad ima četiri albuma (aktuelni je Innate),  naš su najpoznatiji internacionalni džez sastav koji spaja kulturu džeza i roka, psihodeličnu i ambijentalnu muziku. Ima tu i malo istočnoevropskog folklora. Zato su njihovi koncerti za mene uvek bili putovanje, ali ono putovanje za koje vam nije potrebno ništa osim malo vremena. Sa azijske turneje dolaze pravo 26. oktobra na koncert u Domu omladine Beograda, u Velikoj sali, u 19.30 sati.

Nadam se da vam se moj izbor dopao i da ćete uživati u preporučenoj muzici. Da li i vi slušate neki od ovih bendova? Pišite koji su vam omiljeni bendovi sa alternativne scene.

_{*ovaj post nije sponzorisan}