Bila je sredina devedestih i u dvorištu moje zgrade u Aleksincu bilo je popularno kolektivno igranje Barbikama. Skoro sve devojčice bi iznele svoju omiljenu lutku i igrale bismo se zajedno u nekom od kutaka tog velikog dvorišta. U tom periodu obožavala sam svoju tamonputu Barbiku, jedinu te vrste u mojoj skromnoj, ali za mene najvrednijoj kolekciji. Zato sam odlučila da baš nju ponesem na jedno od tih kolektivnih igranja. Sećam se sasvim jasno kako sedimo na klupi, svaka sa svojom lutkom u rukama, i pravimo plan koja će lutka imati koju ulogu. Kada je došao red da pokažem svoju, nekoliko starijih devojčica ju je pogledalo skoro pa zgroženo i jednoglasno odlučilo da će moja tamnoputa Barbika biti sluškinja. Gledala sam u svoju Barbiku koja jedina nije imala plavu kosu i čije plastično telo nije bilo prepoznatljive, žute boje i osećala sam se uvređeno, ne zbog sebe, već zbog nje, te tamnopute lutke. Barbie mi je tada dala prvu, enormno važnu životnu lekciju.
Tog momenta sam se setila i pre nekoliko večeri dok sam prisustvovala beogradskoj premijeri filma Barbie. Gledala sam ga i u njemu prepoznavala niz važnih lekcija koje će neke nove generacije devojčica učiti i bila sam srećna. Onako kako se samo može biti dok u roze outfitu ispijate milkšejk, a Margo vas posmatra sa velikog ekrana dokazujući po ko zna koji put da je mnogo više od lepog lica, baš kao što je i ovaj film mnogo više od roze scenografije, lepih kostima i slatke koreografije. Baš kao što je i Barbie uvek bila mnogo više od obične lutke. Bila je naš prozor u sve moguće alterantive u budućnosti. Pa čak i onda kada se našla na udaru kritika zbog nerealnih beauty standarda i stereotipne slike o ženi koju je prezentovala, ona je brzo uspela da se prilagodi datim okolnostima i da nam pruži sijaset novih alternativa i odgovora.
I baš zato sam sa najvećim zadovoljstvom isplanirala odlazak na premijeru, znajući, ne znam ni sama kako, da ovo ostvarenje neće biti razočaranje. Verovatno jer me rediteljka Greta Gerving nijednom do sada nije razočarala. Baš kao ni Barbie.
Da će se ta slavna tradicija nastaviti i ovaj put, postalo mi je jasno već sa prvim scenama filma u kojima dobijamo jasnu aluziju na uvodnu scenu Kjubrikove 2001: Odiseje u svemiru. Biće to fantastično zamišljen simbolični prikaz momenta u kojem devojčice, svoje do tada isključivo beba-lutke, zamenjuju Barbie lutkom. I tako, umesto uloge majke, koja im se kroz igru sa lutkama do tada jedina nametala, sada postaju sve što bi im na pamet palo – od građevinskih radnica do crne predsednice SAD-a.
A onda upoznajemo Barbieland – svet koji su barbike kreirale po svojoj meri i u kojem su one upravo te koje diriguju pravila i smernice, a kenovi, koji tu postoje samo zbog njih, predstavljaju tek usputne likove i zanemarljive pojave. Ubeđene da je takva raspodela snaga i u Realnom svetu, barbike žive u miru i sreći verujući da su osnažile sve devojčice da budu baš sve što požele. A onda, našu glavnu junakinju Barbie, onu koju maestralno igra Margo Robi, počinju da muče misli o smrti. I tu shvatamo da nešto ne štima u svetu fluorescentnih kućica iz snova.
Ti problemi izazvaće Barbie, ali i Kena, da napuste Barbieland i posete Realan svet. Tek tada, zapravo, pravi problemi počinju. O njima neću napisati više ni reč jer je poenta da odgledate film. Ipak, rado ću vam napisati šta možete da očekujete u nastavku. Gledaćete kako vam ovaj film servira jednu po jednu lekciju o problematičnosti patrijarhata, ali i toksične muškosti o kojoj je već bilo reči na ovom profilu. Gledaćete kako vam kroz visprene dijaloge rediteljka nudi kritiku savremenog, konzumerističkog društva i nezajažljivih korporacija. Gledaćete kako se rodna (ne)ravnopravnost sagledava iz oba ugla i kako se na jedan kranje nežan i prijatan način sugeriše da može biti toksična i sa ove druge, naše strane. Dobićete lekciju o feminizmu kakvu niste našli u mnogo kvalitetnijim i kritički pohvaljenijim filmovima. Istina, zvaničnici kompanije Mattel, kompanije igračaka koja proizvodi i Barbie lutke, izašli su sa jasnom tezom da ovo nije feministički film. Pripišimo to njihovoj pohlepi za novcem jer su sasvim sigurno procenili da im odrednica ”feministički” neće dobro uticati na popularnost filma, ali su zato učinili ono što je zapravo mnogo važnije od etiketa: rediteljsku palicu pružili su ženi koja je u domenu ove tematike već pokazala zavidne rezultate (Greta potpisuje filmove Lady Bird i Little Women) i angažovali su glumice koje su istaknute u domenu feminističkog i LGBTQ aktivizma. Čak i da sve to nisu uradili, sam scenario filma fantastično obrađuje sam srž feminizma, a to je — borba za ravnopravnost. Ne dominaciju, već ravnopravnost koju nam sam kraj filma donosi kao najbolju opciju. Umešnost sa kojom je ta poruka poslata zaista zaslužuje dodatni aplauz.
Film obiluje vrlo zanimljivom simbolikom koju ćete otkrivati sloj po sloj i biće to dodatni izvor užitka. Baš kao i vrlo kvalitetan humor koji čitavu priču drži na nivou komedije. Ali ne komedije za decu. Za tinejdžere da, ali baš kako i ograničenje po pitanju godina kaže, ovo ipak nije film za one mlađe od 13 godina. Ne zato što nije adekvatan za decu već zato što ga neće do kraja razumeti, a baš je važno da to uspeju. I zato, neka sačekaju još koju godinu. Biće mnogo važnije da ga pogledaju onda kada će im biti jasnije o čemu je zapravo reč.
Ali nemojte ni vi stariji očekivati samo smeh. Jer – iznenađenje — dobićete i suze. I to dosta njih! Nakon premijere, zanimljivo mi je bilo da slušam veliki broj žena kako su svoju emotivnost tokom filma opravdavale svojim hormonima, jer hej, to je film o Barbie! Ne, nisu to bili hormoni. I nije to samo film o Barbie. To je bio dobar pristup temi koja je mnogo više od priče o lutki. Ona je priča o ženi, o devojčici unutar nje, uvek živoj i prisutnoj, o odrastanju, o nadanjima, o razočaranjima, o borbi da se ta razočaranja prevaziđu i konačno dosegne ona dečija verzija nas samih.
Sve ovo posebno dolazi do izražaja u momentu ključnog susreta lika Rut Hendler, kreatorke Barbie lutke, i Barbie, naše junakinje u filmu. Scene realnih devojčica, devojaka, mladih žena i onih u poznim godinama (reč je zapravo o realnim scenama iz privatnih života filmske ekipe koja je radila na ovom filmu) kako se smeju, grle, raduju i naprosto žive, ne mogu da vas ne taknu jer u svakoj od njih zaista možemo da vidimo i delić sebe.
Držale smo i mi tu lutku u rukama. I nama je bila prozor u budućnost. I mi smo kroz igru sa njom pričale svoje snove, nadanja i želje. I odatle taj osećaj razumevanja sa pomenutom scenom, ali i uopšte želja da se film Barbie isprati sa toliko uzbuđenja. Tražile smo sve pink outfite, trudile se da u svom izdanju dodamo element karakterističan za Barbie jer smo tako zapravo činile srećnim te devojčice u nama samima. Milovale smo ih, grlile i tešile. Dale smo im prostor da ponovo zasijaju kroz tu roze boju outfita i te šljokice na očima. I tako smo ih i lečile, ali i učile. O nama samima, ali i svetu oko nas. Baš kao i ja tih devedesetih kada je moja tamnoputa Barbika proglašena sluškinjom samo zbog svoje kože. Ona mi je još tada dala način da naučim na kako pogrešnim postulatima je zasnovan ovaj svet. Ali i da je sasvim u redu da se okrenem i napustim takvu igru.
A sam film i to veče premijere podsetili su me koliko je u redu uživati u svojoj najženstvenijoj strani ličnosti i koliko je dobro ne osećati se zbog toga loše. I koliko je super kada se otresemo svih stega koje nam govore kako to nije ispravno. Posebno u određenim godinama. Gledala sam na premijeri žene koje su došle sa svojom odraslom decom noseći najlepše roze outfite, gledala sam sa kojim uživanjem poziraju pred roze scenografijom i videla sam u njima sjaj kakav vidite uglavnom kod dece zanete igrom i tada sam shvatila – Barbie lutke su zapravo uspele da prenesu delić svog Barbielanda. I to baš tamo gde je ovakva magija i najefikasnija – u bioskopu. Na nama je da tu magiju prenesmo dalje, sve do Realnog sveta.
One Response